Србија, храна и климатске промене: Шта је регенеративна пољопривреда и како би могла да пошаље плуг у историју

Плуг за орање земље који вуку волови, коњи или трактори, један је од симбола пољопривреде, али га Павел Брезина не користи већ више од деценије.

Овај пољопривредник из села Падина у банатској општини Ковачица 2006. окренуо се конзервацијским и регенеративним методама обраде земље, којима се чувају земљиште и животна средина.

Било му је потребно „три или четири године" да потпуно спроведе конзервацијске принципе и „избаци плуг из употребе", а сада се никада не би вратио традиционалном начину обраде земље, каже овај Банаћанин за ББЦ на српском.

„Видели смо да је ово добар систем који пије воду и даје резултате - принос не трпи, може доста да се уштеди на гориву и радној снази, а и већ у првих пар година смо имали одличне резултате састава земљишта", каже он.

Појам регенеративне пољопривреде први је дефинисао Роберт Родејл, амерички издавач пољопривредне литературе.

Под тим подразумева производњу без нарушавања земљишта орањем и увођење различитих биљних и животињских врста у земљорадњу.

„Овим начином производње се смањује емисија угљен-диоксида, мање су потребе за радном снагом, мање емисије из горива због ређе употребе великих машина попут трактора, а пољопривредницима се увећава профит по хектару", каже Богдан Гаралејић, пољопривредни инжењер из Института „Тамиш" у Панчеву, који спроводи ове методе у сарадњи са локалним произвођачима.

Европска унија покренула је 2021. пројекат AgriCaptureCO2 како би подстакла пољопривреднике да пређу на овај метод, а произвођачи из пет земаља света, међу којима је и Србија, учествују у пилот истраживању.

Угљеник и азот у земљи, уместо у ваздуху

Ако неко помене загађење животне средине, многи одмах помисле на руднике, димњаке фабрика и велика индустријска постројења, али велики део штетних емисија заправо долази из пољопривреде.

Према подацима америчке Агенције за заштиту животне средине, 24 одсто укупних емисија гасова стаклене баште долази из пољопривреде, шумарства и послова у оквиру којих се користи земљиште.

До ослобађања угљеника из земљишта у атмосферу доводе традиционални начини обраде земље, пре свега дубоко орање пољопривредних парцела, каже Богдан Гаралејић из Института „Тамиш".

„Дубоко орање доводи до разградње хумуса, који је јако важан за производњу, због продора велике количине кисеоника у земљу, али се тим процесом и ослобађа угљен-диоксид у атмосферу, чиме се наноси штета природи", објашњава он за ББЦ.

Они који се одлуче да обрађују парцеле мањим интензитетом или да уопште не преврћу земљу на тај начин доприносе смањењу емисија и ефекта стаклене баште, додаје овај пољопривредни инжењер.

Пет основних принципа регенеративне пољопривреде:

Извор: Пројекат AgriCaptureCO2 Европске уније

Један од кључних принципа регенеративне пољопривреде је и покривање тла током читаве године, чак и у периодима када на њему нису засејани усеви.

Земљорадници који користе тај модел најчешће користе остатке ратарских култура после жетве, попут стабљика кукуруза или пшенице.

Остављање „добро уситњених остатака жетве" на њивама или мешање тих делова биљака са површинским слојем земље доприноси очувању тла, али и бољем приносима у наредном периоду, напомиње Гаралејић.

„Тај додатни слој спречава брзо испаравање воде из земљишта, током кишне сезоне спречава брзо отицање воде у дубље слојеве земљишта, а и снижава температуру и смање ерозију.

„Не треба ни да говоримо која је разлика у односу на паљење жетвених остатака на земљишту, што је често код нас, после чега првих десет центиметара земљишта постаје мртво и неупотребљиво", објашњава овај стручњак.

Паљењем остатака се уништава и до три тоне хумуса по хектару, долази до штетних емисија азота у атмосферу, а неретко може довести и до пожара већих размера, рекли су из Министарства заштите животне средине за лист Политика.

Како је један од основних принципа регенеративне пољопривреде да земљиште треба да буде покривено током читаве године, многи узгајивачи посежу за садњом покровног биља између жетве и нове сетве ратарских култура.

Покровни усеви су биљке које се узгајају у периодима између две ратарске културе и служе за одржавање здравља и квалитета земљишта, а могу да обезбеде азот, очувају земљишну влагу, обезбеде сузбијање корова, успоставе контролу штетних организам, наводи се на специјализованом сајту Пољосфера.

У ову сврху најчешће се саде легуминозе, односно махунарке, које уз помоћ бактерија скупљају азот из атмосфере и обогаћују земљиште овим елементом, каже професор Бранко Ћупина.

Павел Брезина је у ову сврху највише користио слачицу или горчицу, чији се плод користи за производњу сенфа, али додаје да још испитује могућности када је покровно биље у питању.

Та биљка је доприносила очувању угљен-диоксида у земљи, а њен „јако добар жиличасти корен" је без превртања чинио земљиште растреситијим, каже овај произвођач из Падине крај Ковачице.

Погледајте причу о човеку који чува стари занат од заборава:

Мноштво врста уместо 'зелених пустиња'

Интензивнији системи ратарске производње једне културе уз већу употребу ђубрива и пестицида имали су негативни утицај на особине земљишта и на тај начин повећана је емисија гасова стаклене баште, каже професор Бранко Ћупина.

Због тога се током 1980-их година прошлог века јавила већа потреба за применом одрживе пољопривреде, касније је дошло и до „значајног пада сточарства, а самим тим и примене органских ђубрива" и последично драстичног смањења органске материје у земљишту, наставља професор.

„У циљу очувања физичких, хемијских и биолошких особина земљишта и повећања биодиверзитета, пре 10 до 20 година појављује се нови правац, регенеративна пољопривреда", каже Ћупин.

Регенеративни принципи, попут смањења обраде земљишта и ротирања засејаних култура, позитивно утичу на биљни и животињски свет испод и изнад нивоа земље.

На овај начин може се спречити и појава „зелених пустиња", које се могу често видети у војвођанским атарима на парцелама где се гаји само једна култура, истиче Богдан Гаралејић.

„Ако немате ниједно дрво на парцели од неколико десетина хектара, ни птице грабљивице не могу да ураде сопствени посао и штите ваше усеве од глодара и других штеточина - ако су на земљи, не могу за запазе штеточине и да их лове", наводи Гаралејић.

Регенеративна пољопривреда, за разлику од конзервацијске, на чијим је темељима настала, подразумева и интеграцију земљорадње и сточарства.

Крупна и ситна стока на парцелама доводе до поправљања особина земљишта, мање потребе за посипањем ђубрива и људског рада, наводи се у резултатима истраживања Универзитета Чико из Калифорније.

Предности, али и мане ове праксе увидео је на личном примеру Павел Брезина, пољопривредник из села Падина.

Он није, како каже, наменски водио стоку на испашу на њивама, али се у месту у којем живи примењује номадска испаша домаћих животиња, па стада оваца често пролазе кроз његове усеве.

„На половини наших њива се то догађа и ту може бити великих оштећења ако је кишовито време, јер гажењем животиње утабају земљу и утврдили смо да то нема неког смисла.

Ако су услови добри и влажност земљишта нормална, онда испаша стоке може да помогне, каже он.

„Чак су нам једном овце спасиле уљану репицу тако што су појеле промрзле делове стабла - већ смо мислили да неће бити ништа од те њиве, а када смо обишли на пролеће, видели смо да се опоравила", препричава Павел.

Имају ли пољопривредници рачуницу за регенеративни модел?

Брезина са породицом обрађује око 300 хектара земље, око 40 одсто парцела је под кукурузом, пшеница је на 30 одсто, а остатак одлази на уљану репу, соју и сунцокрет.

Било му је потребно „три или четири године" да потпуно примени конзервацијске принципе, јер је земља коју обрађује погодна за овај начин производње, каже он.

„Требало нам је три године и да установимо нормалну заштиту од корова - орањем земљишта семе корова пада на дубину од 30 центиметара и многе врсте корова не могу да никну са те дубине, док је код превртања које сада радимо корову лакше да израсте", појашњава Павел.

Почетни изазови могу бити и већи пошто је просечан период потребан за прилагођавање земљишта овом начину ратарства „између пет и седам година", каже Богдан Гаралејић.

Тада је пољопривредницима потребна подршка како би успели да опстану, што би могло да се реши субвенцијама државе, али оне се још не додељују, напомиње овај стручњак.

„Зато је регенеративна пољопривреда пре свега намењена мањим парцелама, а не великим произвођачима - не могу сви да пређу на овај начин обраде и да купују велику механизацију, али могу да примене многе принципе који не захтевају толика улагања уз једноставније машине", додаје.

Ипак, они који истрају могу очекивати боље резултате у будућности, пошто је профит на засејаним парцелама где се примењује регенеративни или конзервацијски модел „око 50 или више одсто", а код традиционалног типа производње око 30, указује Гаралејић.

Пет мана регенеративне пољопривреде:

Извор: Европски институт за иновације и технологију

И Павел Брезина, који већ 16 година примењује ове принципе, одавно је почео да осећа бољитак, а највећу уштеду остварио је на потрошњи енергената.

„Трактор који је радио са класичним плугом трошио је за око 30 одсто више горива него код употребе регенеративних принципа.

„Само приликом орања смо уштедели око пет литара горива по хектару, а ако узмете да обрађујемо 300 хектара земље, то изађе на око 1.500 литара горива годишње само у основној обради", набраја он.

„Није то мала уштеда - од тога можете платити на пример две лакше операције попут сетве и једне туре заштите од штеточина", додаје.

Поред тога, приметио је и да му је током година значила и уштеда у времену и плаћање додатне радне снаге током пољских послова.

Када је у питању количина и квалитет приноса, Павел ни ту нема замерки.

„Принос, квалитет, сазревање и заштита су сада уједначенији него раније", закључује.

Како је свет почео да чува пољопривредно земљиште

Док су неке од пракси конзервације земљишта и животне средине примењиване и раније, током 1930-их година у Сједињеним Америчким Државама први пут је уведен низ метода којима би се таква техника обраде земље могла спровести.

У области Велике равнице у централном делу Америке, која обухвата делове савезних држава Канзас, Колорадо, Оклахома, Тексас и Нови Мексико, дошло је до дотад незабележене суше, која ће од средине те деценије бити названа Чинијом са прашином (Dust Bowl).

Овој појави су допринеле пољопривредне праксе током 1920-их, када је обрађивано све више хектара земље услед ниских продајних цена усева и виших цена радних машина.

Тада се није водило рачуна о очувању тла, што је довело до ерозије и довело је до суше, наводи се на сајту америчког Националног центра за превенцију суше.

Администрација тадашњег председника Теодора Рузвелта, поред директне помоћи угроженим фармерима у новцу, увела је и низ мера за очување земљишта и смањење рањивости тих крајева од суше.

Тада је основана и Служба за очување природних ресурса Америке, која се бринула о спровођењу ових мера, које су касније помогле фармерима да се изборе са новим сушама током 1950-их и 1980-их година 20. века, додаје се на сајту Националног центра за превенцију суше.

Србија међу пионирима у Европи

Европска комисија покренула је у јануару 2021. трогодишњи пројекат AgriCaptureCO2, који је осмишљен како би помогао фармерима да уведу принципе регенеративне пољопривреде у производњу, наводи се на сајту пројекта.

На тај начин ће се смањити емисије гасова са ефектом стаклене баште, а пољопривредници ће се прилагодити наглим климатским променама и после одређеног времена увећати профит, додаје се.

Покренути су пилот пројекти на парцелама у пет држава: Великој Британији, Грчкој, Пољској, Кенији и Србији.

Један од српских партнера Европске комисије у спровођењу пројекта је компанија ГИЛАБ, која од септембра прошле године помаже у праћењу резултата примене регенеративних метода.

У овој компанији развијају платформу за мониторинг уз помоћ сателитских снимака, а „на основу узорака прави се мапа пољопривредних парцела за целу Европу", објашњава технички директор Александар Секулић за ББЦ на српском.

„У Србији радимо са земљорадницима у Панчеву и Руми, а покушавамо да нађемо још заинтересованих - када смо кренули да истражујемо, сазнали смо да има доста људи у Војводини који примењују неке од принципа регенеративне пољопривреде", каже он.

„Надгледа се да ли се оре и, ако се оре, да ли се то чини довољно плитко, да ли постоји пратећа покровна култура или да ли су остаци жетве на остали на њиви онако како је предвиђено", додаје.

Платформа се, каже Секулић, даље шаље аудиторима, односно онима који проверавају да ли су пољопривредници испоштовали договорене праксе, али и самим фармерима, који у сваком тренутку могу да провере податке који се односе на њихове парцеле.

Нема субвенција, али прилика лежи у 'карбон кредиту'

Када је Павел Брезина пре 16 година почео да примењује принципе конзервацијске и регенеративне пољопривреде на његовом имању, то је изискивало набавку нових машина и неколико година прилагођавања.

Међутим, иако његов начин рада доноси општу корист за очување тла и животне средине у целини, овај мештанин Падине није до сада добио ништа већу подршку државе или локалне самоуправе од колега који примењују традиционални начин производње.

„За сада не можемо да очекујемо веће субвенције за набавку машина или додатне погодности по хектару обрађене земље зато што се бавимо оваквом производњом", каже он.

Павела то није обесхрабрило.

Рачуницу је нашао у нижим трошковима на дуже стазе, а нада се бољитку који би у Србију могла да донесе иницијатива Европске уније.

Увођење карбон кредита, материјалне награде за пољопривреднике који у раду сузбијају емисије угљеника у атмосферу, могле би да учине регенеративне методе још профитабилнијим за фармере.

„Немам бојазан да међу првима кренем у то и надам се да ће и други бити мотивисани да на тај начин зараде од регенеративне пољопривреде", каже Брезина.

„Овај систем ми се свиђа, развијам га даље и сигурно се не бих вратио плугу, иако и даље имам два у домаћинству, јер увек треба имати план Б", закључује он.

Можда ће вам и ова прича бити интересантна:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]