Дисциплина кичме: Четири деценије од револуције у стилу и стиху, првенца „Свиђа ми се да ти не буде пријатно”

„Немој да бацаш бетонске табле са врха своје зграде, немој да бацаш бетонске табле, полупаћеш аута, а можда и људе."

Одзвањају скученим концертним простором стихови песме Немој док из првог реда неколико југословенских омладинаца, видно затечених, како текстом и концептом бенда, тако и продорним звуком који се шири унаоколо, забезекнуто посматра двојац из београдског бенда Дисциплина кичме на импровизованој бини.

Душан Којић Која на бас гитари и Срђан Жика Тодоровић за бубњевима снимили су ову песму за албум првенац, симболично назван „Свиђа ми се да ти не буде пријатно", који је готово одмах по изласку, у првој половини 1983, изазивао сличне реакције публике.

„То је био безобразлук несхватљивих размера, да тако нешто постоји уопште - људи су били или позитивно шокирани или згађени", говори музички критичар Драган Амброзић за ББЦ на српском.

Ово жанровски скоро неухватљиво издање је до данас стекло култни статус, а сматра се и изузетно иновативним, револуционарним и утицајним за то време јер је њим, између осталог, послата порука која се „тицала свих младих у Југославији".

„И данас када га преслушавам, пресрећан сам и мислим да је то разваљивање", говори Тодоровић, данас прослављени српски глумац, за ББЦ на српском.

Примални напад бас гитаром и бубњевима

Нови талас, музички правац на раскрсници панка, регеа и рокенрола и својеврсни покрет, у Југославију је стигао крајем 1970-их, а престоницу запљуснуо почетком осамдесетих.

Поред Шарла акробате, у којем су свирали Која, гитариста Милан Младеновић, касније фронтмен групе Екатарина Велика, и бубњар Ивица Вдовић Вд, најпознатији представници овог звука у Београду били су Електрични оргазам и Идоли.

Ова три бенда су представљена на легендарној компилацијској плочи „Пакет аранжман", објављеној у фебруару 1981.

Крајем године основана је и Дисциплина кичме са Којом на бас гитари и Ненадом Красавцем Келетом, менаџером Шарла акробате, који се латио бубњева.

Револуционарна идеја о бенду без електричне гитаре првобитно је предвиђала још једног басисту, али се убрзо одустало од тога, те је група наставила као двојац.

Београд је тих година важио за центар бројних догађања, а главна база младих музичара, сликара, редитеља. писаца и теоретичара био је Студентски културни центар (СКЦ).

Красавац се сећа да су у подруму СКЦ-а, на пробама, настале прве песме, као и демо снимци Дисциплине кичме.

„То је све било јако гласно, морало је тако да буде, нека врста прималног напада", говори Келе за ББЦ на српском.

Узоре су, каже, проналазили у различитим музичким правцима, посебно у нешто „авангарднијим бендовима тог времена", попут енглеских пост-панк састава Killing Joke и Pop Group, али и бројним рокенрол саставима и музичарима из 1960-их и раних 1970-их.

Неки од тих бендова су, додаје, могли да се чују на радију, издања су „била колико-толико приступачна" у београдским продавницама плоча, а и са путовања се „нешто од музике и доносило" у земљу.

Убрзо су уследиле и свирке Дисциплине кичме широм Југославије, а „направљени су и костури" песама за први албум.

„Није ту било много натезања, ствари су биле мање-више завршене и аранжмани урађени, али сам ја одједном морао да одем у војску", присећа се Красавац, који од 1987. живи у Њујорку.

Уместо Келета, на место бубњара у септембру 1982. долази Срђан Жика Тодоровић, тада још увек средњошколац.

Позив је добио док је био на летовању, у писму његовог најбољег пријатеља Дарка Милојковића са којим је свирао у бенду Радничка контрола.

Поручено му је: „Која хоће да проба са тобом".

„То је за мене била част, али сам се мало и уплашио.

„Међутим, написао сам Дарку да пристајем и дошао 1. септембра у Београд где сам се званично упознао са Којом", препричава Жика.

Четири година старији музичар га је, каже, вероватно приметио док је свирао у Радничкој контроли која је у неколико наврата била предгрупа Шарлу акробати.

По доласку је добио касету са целокупним демо материјалом на којем је свирао Красавац, а затим су ушли у СКЦ и почели да вежбају за предстојећи албум-првенац.

Која је већ имао потписан уговор са дискографском кућом и знало се да ће у децембру снимати деби-албум у Словенији.

Плоча је снимана и објављена у Словенији, у скромном тиражу, за малог издавача, Хелидон из Марибора.

На албуму је 10 песама, од којих се посебно издвајају Немој, Ти знаш да твоја соба има четири угла, Младост не оправдава бесвест и Печати.

Словеначка дискографска кућа је поводом јубилеја, четири деценије од објављивања, раније ове године реиздала „Свиђа ми се да ти не буде пријатно" на винилу.

'Бомба поред увета'

Албум је према доступним информацијама сниман уживо, у периоду од 6. до 12. децембра, у студију Тиволи у Љубљани.

Тодоровић каже да су до те мере били увежбани да је њему за бубањ требало „један или два дана", док је Која имао „четири или пет" да досними преостале делове.

Остало је још два дана за мисковање материјала, што је било довољно за продукцијско експериментисање разним звучним ефектима.

Снимање је платила издавачка кућа, као и шест ноћења у „соцреалистичном, али пристојном" хотелу Лев у Љубљани.

Ипак, последње вече су преспавали на поду студија - Жика, Која и Небојша Антонијевић Антон, гитариста групе Партибрејкерс.

„Одједном у три ноћу чујемо Печате, грува до даске", присећа се Тодоровић, тада 17-годишњак.

Он мисли да је Антон укључио миксету одакле је гласно почела да трешти ова песма, док гитариста Партибрејкерса каже да ју је у мрклом мраку пустио управо Која.

„Били смо у фазону да пробамо да чујемо шта је то вече снимљено, али је било тешко из собе где се свирало и где смо спавали доспети до магнетофона у другој просторији.

„Буквално смо допузали и у једном тренутку је Која, не знам како, пошто није било светла, успео да притисне дугме и пусти песму", говори Антон за ББЦ на српском.

Наступио је, додаје уз осмех, потпуни шок, „као да је експлодирала бомба поред увета".

Антон је под псеудонимом Рики Риф потписан на издању, као копродуцент, иако каже да је његова улога на снимању више била сарадничка - сугерисао је како би нешто требало да звучи и у ком правцу да иде.

„Они су били јако увежбани и спремни, а Која би ме понекад питао за неки савет", истиче гитариста.

Која је инсистирао да продуцент и сниматеља издања буде Тони Јуриј с којим је већ сарађивао на албуму „Бистри или тупљи човек бива кад...", Шарла акробате, где се Словенац показао као врсан познавалац тражене даб технике.

„Tо је био један од мотива да ме Шарло позове на снимање јер тада код нас нико није радио ту технику, а и код Које је то исто дошло до изражаја", говори Јуриј за ББЦ на српском.

„Био је то баш израз једног момента нашег дружења и испало је тако како је испало - све бивше (југословенске) републике знају да цене ту плочу", додаје.

Нови музички језик и духовите ангажоване поруке

Албум „Свиђа ми се да ти не буде пријатно" објављен је у првој половини 1983.

Драган Амброзић каже да ниједна већа дискографска кућа у земљи „није препознала ни минимално комерцијалног потенцијала у Дисциплини кичме".

Зато је плоча објављена за Хелидон, чији је уредник био Борис Беле, фронтмен групе Булдожер.

„Која је и сам рекао: 'Мене Беле није баш разумео, али ме је подржао'", препричава Амброзић.

Мишљења су, по објављивању албума, била подељена - неки су сматрали да Која ради праву ствар, али је далеко више било оних који су се питали „шта је ово и ко је ово допустио"?

„Концептуално гледано, био је то прст у оку, јер како смеш да свираш рокенрол са два члана бенда, то је неразумљиво.

„А друго, та врста музике није постојала, он је смислио нови језик - свира бас као Џими Хендрикс, што је стара рокерска екипа исто сматрала недопустивим", објашњава Амброзић.

Поред једног од највећих гитариста у историји, овим револуционарним и авангардним издањем провејавају и други утицаји - од блуз обриса, преко „даб и дилеј" ефеката, до нојз рок и џез зачина, уз неизбежну пост-панк енергију.

Таквим приступом је Која желео да „угрози овештале концепте који су завладали у рокенролу", док је властитом „смелошћу, безобразлуком и неустрашивошћу", на крају успео да побере поштовање и оних који га нису волели, сматра Амброзић.

Пошто је новоталасна оштрица тада већ помало отупела, Дисциплина кичме је на сцену, уз музику, критички став вратила и кроз духовите и сатиричне текстове.

„Младост не оправдава бесвест је вечна порука свим каријеристима икада, у времену када су око нас мали социјалистички функционери, будући владари ове земље.

„И та ствар дефинише цео један сетап мозгова којима смо и данас окружени", оцењује Амброзић.

Због тога је, додаје, албум и „југословенски" јер је „од Словеније до Македоније прихваћен као једна порука која се тицала свих младих".

Амброзић сматра да је на друштвено ангажовани карактер текстова утицало и Којино одрастање у радничкој породици, што га је разликовало од неких новоталасних колега из добростојећих кругова.

„Он је видео друштво и одоздо, ако ништа, био га је свестан.

„Није се бавио лепршавом поезијом и сезонским темама, већ је изабрао праве, животне и дубоке теме које одређују токове у овом друштву уназад и унапред генерацијама", истиче Амброзић.

'Древно као племенска музика'

Жика Тодоровић се присећа да је тадашња музичка критика одлично оценила албум, за разлику од публике која је „и даље била чудна".

„Мислим да јој је сметало Којино певање, а опет ни његово свирање нису капирали јер је то могао једино онај ко воли Хендрикса или буку", сматра некадашњи бубњар.

Ипак, фан база је временом почела да расте, те су, каже, „имали добре посете иако су били андерграунд бенд".

Иако није свирао на албуму, Красавац истиче да је „лепо све испало на крају".

„Жика је то одсвирао мало другачије и брже и нека нова енергија је била ту", сматра Келе који је пре одласка за Америку неколико месеци свирао и са Партибрејкерсима.

Њихов гитариста Антон каже да је плоча донела „потпуно другачији звук", те да нико од њих „никада није чуо нешто слично - бас и бубањ, фантастични рифови и поетика са кратким и прецизним порукама и стиховима".

Посебно га је одушевио део песме Печати у којој „Која свира бас гитару на микрофонији", а „инструментали су потпуно нетипични".

„Звучи древно као нека племенска музика.

„То је чиста инспирација и креирано је у том тренутку, знам да је то немогуће увежбати и свирати", описује Антон.

Ова песма, у којој је интонирана химна Југославије, изворно је била намењена за Шарла акробату, као и нумера Мозак.

Тодоровић је са Дисциплином кичме снимио и наредна два албума, „Ја имам шарене очи" и „Сви за мном", на којем је свирао и Келе, као други бубњар.

„Трећи албум је настао тако што је Који било жао да ме избаци по повратку из војске, па смо свирали са два бубња, као експеримент", каже 58-годишњи глумац који је потом музичку каријеру наставио у бенду Екатерина Велика (ЕКВ), Милана Младеновића.

Која је по одласку Жике и Келета из бенда снимио још пар студијских албума на којима је до изражаја посебно долазила дувачка секција.

Почетком 1992. Која одлази у Лондон, где са певачицом Гофи Бебе и бубњарем Битом свира у бенду, којем је прилагодио име у Disciplin A Kitschme.

У Србију се вратио 2003. и почео да ствара са новом поставом, док је последњи албум бенда „Опет." објавио је 12 година касније.

'Која учитељ спејс глем фанка!'

Страхиња Анђелић је Дисциплину кичме открио у шестом разреду основне школе.

„И одмах на прву ми је легао тај звук, природно, уху је било мило", говори он за ББЦ на српском.

Били су му „потпуно фасцинантни и право откровење", посебно да бас гитара може тако да се свира и звучи.

Наредног лета их је гледао уживо на Зајечарској гитаријади где је упознао Коју и остатак бенда на тонској проби.

„Kасније у ноћи, вештим избегавањем обезбеђења и осталих препрека, гледам први концерт Дисциплине са саме бине, на пар метара од појачала. Догађај за памћење", додаје 29-годишњи Анђелић.

На првом албуму му се изузетно допало „играње микрофонијом", као и „мрачни психоделични рифови и диско ритмови љуто одсвирани."

Од Дисциплине кичме је добио „музичко васпитање прве класе".

„Kоја - учитељ спејс глем фанка!", каже Анђелић.

Утицај прве плоче, као и каснијих радова Дисциплине кичме, приметан је и у радовима нове београдске алтернативне рок сцене, обједињене под именом Хали Гали.

„Сви ти бендови помињу Коју као свету вредност, као и девојке из Репетитора, а утицао је и на новосадску сцену 1980-их кроз групе Боје и Обојени програм", говори музичка критичарка Зорица Којић за ББЦ на српском.

Амброзић додаје да је „за нову алтернативну и андерграунд генерацију - он једина неупрљана тачка у историји".

„Његов рад је једнако непотрошен и даље узбудљив и инспирише људе да раде нешто своје - то је најлепши споменик који треба да имамо."

'Која је култура'

У априлу је на београдском Калемегдану, поводом 40 година првенца Дисциплине кичме, отворена изложба „Ја имам шарене очи - Која".

„Која је наш херој и тема за свако време, човек визионар који је најавио многе трендове, неке које нико други нажалост није пратио и развио овде, али јесу у свету, на пример, амерички бендови White Strippes и Black Keys", каже Зорица Којић, ауторка изложбе заједно са Амброзићем.

Изложене су фотографије Дисциплине кичме од најранијег периода до последњих наступа у другој половини 2010-их, аутора Горанке Матић, Предрага Буце Поповића, Станислава Милојковића, Андреја Кметовића и Немање Ђорђевића.

„Веома је важно видети те фотографије први пут изложене у Београду јер, објективно посматрано, Која јесте култура.

„Он је оставио дубоки траг на овим просторима и кад видиш тај животни пут од клинца у кожној јакни до последњег концерта у Музеју Југославије 2019. када је рок звезда, онда добијеш доживљај пуноће једног животног пута", истиче Амброзић.

Која је „човек који је на неки начин дефинисао рокенрол искуство у овим крајевима", додаје он, док Којић наглашава да је „био и остао непоткупљив".

„И то није само нека поза.

„Никад није покушао да ради нешто друго што би одговарало укусу, није желео да ради нешто што је пријатно већ нешто у шта је веровао и то морамо да поштујемо", наглашава музичка критичарка.

Каже и да је Која „био против сваког система и естаблишмента", те да је као левичар „разликовао вредности социјализма од онога што је у пракси представљао".

„Истовремено је желео да поручи да постоји вредности које су важне, које имамо прилике да држимо као полуге у властитим рукама и да треба са тим нешто учинити", оцењује Којић.

У јулу 2019, Која је доживео мождани удар док је боравио у Енглеској и од тада живи и опоравља се у Лондону.

'Прекретница рокенрола на овим просторима'

Иако не памти јубилеје, Жика Тодоровић је последњих неколико недеља преслушавао први албум Дисциплине кичме.

„Осећам велики понос и ако бих бирао - ставио бих га у топ пет, ако не и топ три домаћих албума", истиче глумац.

За Ненада Красавца албум представља „документ једног времена" који не може да се посматра ван контекста.

„Били смо мало наивни и мислили да може све то да пође, та другачија врста музике... Сигурно је да смо били мало испред времена, али било, па прошло."

Тони Јуриј оцењује да се ради о „занимљивом експерименту" који је „добро прошао и још увек живи међу људима", док је за Драгана Амброзића првенац Дисциплине кичме „легендарна плоча која захтева пажљиво преслушавање".

„И данас је ужасно свежа, динамична и има ритам који одговара уху навикнутом на клупску електронску плесну музику - као на техно битове", додаје музички критичар.

Небојша Антонијевић сматра да је албум умногоме утицао на „људе који су касније правили музику и радили неке добре ствари овде".

„То је једно ремек дело и једна од прекретница у рокенрол музици код нас, а нема их много", закључује гитариста Партибрејкерса.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]