Роми у Србији: 'Немаштина, стрепња и прљавштина' на три километра од центра Београда

Делимично влажан земљани пут, посут остацима изломљених керамичких плочица и добро утабан хиљадама корака, као да води ка пашњаку или ливади, а не делу града у којем живе људи.

Обавијен је дивљим растињем и непокошеном травом из које израња понеки комад санитарије, попут једне ве-це шоље, бачене са десне стране стазе.

На врху озеленелог брежуљка назиру се прве куће, а у сусрет хитају радознала и зачуђена деца, око које трчкарају пси, на својеврстан начин желећи добродошлицу, али и постављајући питање - ко сте ви?

Овако изгледа долазак у једно од ромских неформалних насеља, подигнуто пре безмало пола века на око три километра од центра Београда, близу Панчевачког моста, у улици Вука Врчевића на Палилули.

Немаштина, стамбени и хигијенски услови недостојни човека, скоро непостојећи водовод и канализација, непроходни путеви, криминал, насиље и пороци само су неки од проблема који море њихове мештане.

„Добро да смо живи, али кад нема човек где", говори Лан Бешири, један од становника овог ромског насеља, за ББЦ на српском.

Лазар Милошевић, програмски координатор Центра за интеграцију младих (ЦИМ), тамошње услове за живот описује као „ужас и страхоту".

„Породице са којима смо у контакту живе испод нивоа апсолутног сиромаштва, већина новац зарађују скупљањем секундарних сировина или прошњом.

„А ако су запослени, то је махом рад на црно, неки физички рад, попут грађевине, и мањи део њих ради у Јавно-комуналном предузећу 'Градска чистоћа'", говори Милошевић за ББЦ на српском.

Према процени Центра за интеграцију младих, насеље чини између 150 и 200 домаћинстава у којима живи од 500 до 700 људи, док становници тврде да их је више од хиљаду.

Милошевић сматра да је највећи проблем безбедност јер тик уз њихове куће пролази изузетно прометна улица Вука Врчевића, док кроз насеље редовно возе цистерне које „истоварују све и свашта" у оближњи канал који се улива у Дунав.

Зато се туда често шири и несносан смрад.

У марту је у том делу насеља један камион градског „Водовода и канализације" усмртио једноипогодишњу девојчицу.

На питања упућеним градским институцијама да ли су упознати са тим и колико је такав начин изручивања отпадних вода у складу са законом и еколошки и санитарно исправан, до објављивања текста ББЦ није добио одговор.

'Први си који је дошао да ме пита како живим'

Негде на ободу насеља је домаћинство Лана Берише.

Дочекује нас на металној капији иза које је велико двориште по коме трчкарају његова деца, покрај импровизоване гараже без врата где су паркирана два аутомобила.

Тачно прекопута је скромна кућа у којој живи са супругом и петоро деце.

По уласку смо се изули у предсобљу, а затим кроз кухињу ушли у климом расхлађену собу.

„Први си човек који је дошао да ме пита како живим и са којим проблемима се суочавам, за више од 20 година колико живим овде", каже ми овај 37-годишњак.

Док његов син доноси чаше сока, Лан призива сећање на 1999, када је из Пећке бање (Бања Исток) на Косову пребегао у овај део Београда „спасавајући живу главу".

Тамо је, каже, живео у кући од 400 квадратних метара која је „срушена до темеља", а плац касније продат за 7.000 евра.

У другој половини деведесетих на Косову су трајали оружани сукоби између Срба и Албанаца, да би рат у последњу фазу ушао 24. марта 1999. НАТО бомбардовањем Савезне Републике Југославије, које је трајало до 10. јуна.

Последице рата су биле вишеструке, а многи становници српске и других неалбанских националности су расељени и прогнани.

Према подацима Агенције за избеглице Уједињених нација (УНХЦР) од 1999. до 2004, у Србији је регистровано скоро 200.000 интерно расељених лица са Косова.

На сајту Владе Републике Србије се наводи да је расељено око 30.000 Рома.

Први је у Београд дошао Ланов старији брат и у комшилуку саградио бараку за коју Бешири каже да „човек ту не би ни стоку ставио".

Био је то једини дом за њега, оца и тројицу браће.

„И онда смо, мало по мало, направили ово кобајаги, оженио сам се, дао бог децу, запослио сам се...", прича Лан, једини запослен у породици, као хигијеничар у оближњем тржном центру.

Недостатак воде, лош пут и крађа

Док лагано пали цигарету, Лан летимично баца поглед на монитор са видео надзором од четири камере који је „уградио због лопова".

„Ево јутрос сам погледао задња врата аутомобила, мучио се да их развали, сигурно због акумулатора, али је вероватно залајао пас па је побегао", препричава он.

Ипак, повремени недостатак воде, посебно лети, и непроходни пут зими главни су проблеми са којима се сусреће његово домаћинство, смештено изнад остатка насеља.

„Кад падне снег и киша, не пуштам децу да иду у школу.

„Имам ауто, али радим, а жена нема положено, па онда морају пешке кроз блато до колена и како да уђу у школу?", пита се Лан, који је одбио да се фотографише.

Воду су, додаје, добили пре двадесетак година, али је притисак слаб, па ноћу морају да пуне балоне.

Као и многе комшије, ни он нема купатило, па наточену воду загревају за купање. Немају ни канализацију, те користе „спољни ве-це".

Каже да је недалеко од његове куће донедавно била и једна дивља депонија коју су комшије, изнајмивши багер, заједничким снагама уклонили.

„Што се државе тиче, немамо ништа, заборави то", резигнирано каже Лан.

Из Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог кажу да им се становници улице Вука Врчевића до сада нису обраћали за помоћ, али да су „као и целокупна јавност, упознати са лошим условима за живот у том неформалном насељу".

„Сви се слажемо да је потребно много више да се ради по питању инклузије Рома и Ромкиња због присутних стереотипа и предрасуда у Србији.

„Улога државе је да направи нормативни оквир у којем ће сви њени грађани бити равноправни, те ће наставити да спроводи мере које воде смањивању друштвених неједнакости и сиромаштва ромске заједнице", речено је за ББЦ на српском.

Министарство је „подржало пројекте или су део оних који за циљ имају трајно решавање проблема везаних за становнике оваквих насеља".

Влада Србије је, додају, у фебруару 2022. усвојила ревидирану Стратегију за социјално укључивање Рома и Ромкиња за период од 2022. до 2030. године, а септембра исте године и пратећи Акциони план.

Стратегијом, чији је циљ „постепено, али сигурно и трајно елиминисање друштвених неједнакости и сиромаштва ромске заједнице" се „унапређује запошљавање ромске популације, социјална политика у свим секторима и доменима, образовање, посебно младих Рома и Ромкиња и брига о здрављу и становању", наводе из Министарства.

'Сете нас се пред изборе'

Градски и државни функционери у ова насеља ретко залазе, а сете их се, кажу мештани, пред гласање, када им доносе пакете са намирницама.

„Ти људи који тако живе су занимљиви граду и политичарима само кад су у питању избори", каже Лазар Милошевић из ЦИМ-а.

А забележени су и други случајеви злоупотребе ових људи.

„Скоро смо имали ситуацију где су три породице остале без права на новчано-социјалну помоћ пошто су им у једној институцији потурили да потпишу уговоре које нису разумели.

„Када су отишли у Центар за социјални рад да питају о чему се ради, речено им је да су запослени", тврди Милошевић, сумњајући да је неко уместо њих узимао плату.

Насељем повремено кружи прича о рушењу и селидби, па многи мештани стрепе и питају се шта ће бити са њима и њиховим домовима.

Ранија исељавања ромских породица из неформалних насеља показују да је град углавном алтернативни смештај обезбеђивао у неком од приградских насеља, попут Макишког поља.

Милошевић сматра да је „неопходно системско решење", јер пресељењем на периферију, Роми губе везу са центром града где су зарађивали за живот а њихова деца похађала школу, као и са здравственим установама и Центром за социјални рад чији су корисници.

На питања ББЦ новинара београдским властима о могућим плановима за рушење овог ромског насеља нису стигли одговори до објављивања текста.

Јелена Рељић из покрета Опре Рома Србија каже да је „проблем са београдским насељима доста сложен", те да је „тешко издвојити неке факторе да нису повезани са другима".

Сматра да је од пресудног значаја учешће Градске управе, Центра за социјални рад и Националне службе за запошљавање, три институције „које морају да раде повезано како би се проблеми заједнице решили".

„Мора неко да дође из града и прича са људима, шта су њихови проблеми и да се упозна са тим, да се види шта су хтели да ураде из градске управе и шта су сами становници насеља спремни да ураде - мора да буде заједничка борба јер је проблем комплексан", каже Рељић за ББЦ на српском.

'Када нема, један другом дајемо'

Од куће Лана Беширија земљани пут се наставља ка језгру овог дела насеља.

Нижу се оронуле куће, углавном покривене салонит плочама уместо црепа, дворишта ограђена лимовима и мноштво разбацаног шута и смећа.

Затварајући врата на комбију, иза брда од картона, пуних џакова лименки и гомиле најлона, уз срдачан осмех, појављује се Брахим Ђемајли, како каже, представник Рома у насељу.

Његова вишечлана породица живи у неколико околних кућа саграђених од цигле, блата и дрвета, прекопута гомиле секундарних сировина које чекају да их купац преузме.

„Овде имаш једну тону картона - три динара по килу, али не сме да буде мокар, ако падне киша неће да узме, већ мора да се осуши", говори Брахим за ББЦ на српском, седећи за трошном школском клупом која служи као баштенски сто.

Каже да поред сакупљања секундарних сировина, мештани насеља зарађују и тако што „иду по кантама", а има и оних који раде у „Градској чистоћи".

„Свашта смо имали, тешко се живи", истиче 60-годишњи Брахим који од малена живи овде.

Показујућу на куће ближе Дунаву, додаје да је на том потезу као мали пецао рибу, када је већи део насеља био под мочваром.

Да обезбеде основне услове за живот, помогао им је, каже, један Американац, који је пре више од 20 година, између осталог, финансирао и „увођење воде, струје и материјал за кућу".

У његовом дворишту је камена чесма коју је овај добротвор такође поставио, а одакле се домаћинство снабдева водом.

Брахимова жена Оливера Митровић наглашава да је у насељу „доста прљавштине", те да неретко виђају и пацове.

„Један ми је ујео девојчицу кад је имала три године, сва је у крви била", говори она за ББЦ на српском.

Ни њихово домаћинство нема купатило, те зими загревају воду у казанима на шпорету на дрва, док се лети „деца купају у базену".

Њихова комшиница и рођака Ремзија Ђемајли, показујући на руинирану кућу прекопута, тврди да су јој „неке комшије из насеља све узеле и уништиле" док је била на привременом раду у Немачкој.

„Самохрана сам мајка са шесторо деце и кад идем тамо азил тражим, а они ми кажу да је у Београду добро, не знају како ми овде немамо ништа", говори она за ББЦ на српском.

Каже да тренутно станује код Брахима у кући јер „када нема, један другом дајемо".

И Ремзија се бави сакупљањем секундарних сировина, конкретно лименки.

„Може мало да се живи од тога, да купим саламу и хлеб", додаје.

Цео живот у 'махали'

Становници стари део називају махала, а нови насеље, где махом живе расељени Роми са Косова.

Дели их непроходна и потопљена улица налик омањем језеру где се на једној страни могу видети стари кревети, столице, гардероба и друге одбачене ствари, док је на другој никло барско растиње.

Избија на улицу Вука Врчевића, на коју се наслања махала у којој од рођења живи Феми Тачи.

„Мој стриц је дотерао овде аутобус и ту смо рођени сви - браћа, сестре и ја, ту смо спавали и одрасли", говори овај четрдесетседмогодишњак док пали цигарету.

Услови за живот у махали и материјална ситуација у његовој породици су, каже, изузетно лоши.

„Нема ни 'леба ни уз 'леба - отвори фрижидер да видиш, слободно", додаје Тачи који однедавно ради као возач мобилних тоалета.

Пролећне кише су делимично поплавиле кућу у којој живи са супругом и четворо деце, па се по поду захватила мемла, док је душеке у спаваћој соби наслонио на зид да се суше.

Брине га и безбедност у насељу и зато неретко дочекује децу при повратку из школе.

Недавно је, каже, његова жена ухватила лопова у авлији који се провукао између капије и ограде, те намерава да додатно обезбеди улаз у двориште, а летве на прозорима замени шипкама.

„Зато и не излазим уопште, ни ја ни деца, седимо у кући, гледамо телевизор", прича Феми, док комшилуком гласно одзвања ромска фолк музика.

Свратиште и програм образовања

Ромима из овог насеља помоћ пружају невладине организације, попут Центра за интеграцију младих (ЦИМ).

Тако су, на пример, деца из овог краја, уз вршњаке из других ромских насеља, редовни посетиоци Свратишта у општини Звездара.

„Сматрамо да је боље да клинци буду код нас на сигурном, топлом и безбедном, него да проводе време на улици", каже Лазар Милошевић из овог удружења.

Тамо учествују у бројним активностима, а обезбеђена им је храна, чиста одећа и обућа.

Поред Свратишта, деца из насеља учествују и у „програму образовања" ове организације који, између осталог, подразумева упис у предшколско и основне школе, уз сагласност родитеља.

„Физички дођемо до њих, одведемо их у школу, обезбедимо ужину и средства за хигијену, а затим их вратимо назад, такође имамо и радионице баш како би спречили да се нађу на улици", објашњава Милошевић.

Каже да добро сарађују са Домом здравља Палилула где, такође уз сагласност родитеља, воде децу на прегледе.

Међутим, на васпитање деце „утиче више фактора", па је неколико сати „у подстицајној средини", после чега се враћају у породицу и комшилук „где такве вештине већином не постоје", недовољно.

„То је култура сиромаштва и док год ми не одвојимо 20 година да системски помажемо тој популацији, успехе ћемо имати само на личном и индивидуалном нивоу.

„И то је минимално, ако успехом сматрамо да дете упише трогодишњу средњу школу", закључује Милошевић.

Могућа решења

Лан Бешири каже да се му је „највећи циљ" да се одсели из насеља.

„Нађи ми смештај да се вечерас одавде одселим - ако се не селим, пас био, само да не уђем у ово насеље", говори он, видно узрујан.

Селидба би била прихватљива и за Фемија Тачија, али под условом да може „сам да бира комшије".

А не би му представљао проблем ни да, ако дође до рушења насеља, добије новчано обештећење.

„Мени би то још више одговарало, да могу да купим плац, да имам земљиште у Борчи, тамо где су ми браћа и сестре.

„Једну бараку бих направио и одмах отишао", закључује Феми.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]