Црни барон, Бела армија - живот руских емиграната у Београду између два светска рата

Под мермерном плочом у јединој руској православној цркви у Београду, лежи генерал Петар Николајевич Врангел, познат по надимку Црни барон, главни командант руске царске војске.

„Гледајући у ноге, кораком одсечним, ходао је Врангел, у црној козачкој униформи", описао га је руски песник Владимир Мајаковски уочи пораза Беле армије у борбама против бољшевика после Октобарске револуције.

Пре више од 100 година, Црни барон отиснуо се на Црно море са Крима, једног од последњих упоришта монархиста после пада Царевине Русије.

У Београду је постао незванични вођа четрдесетак хиљада емиграната који су бежали од одмазде комунистичке власти Совјетског Савеза, државе у настајању на истоку Европе.

„Територију бивше царске Русије напуштали су представници разних националности - Руси, Грузини, Јермени, као и припадници неколико белогардејских формација, које су имале међусобна идеолошка неслагања.

„То друштво, већином слободарско и атеистичко, у емиграцији се окренуло управо цркви, јер је то била згодна подлога за уједињавање људи различитих политичких ставова, који су се из истог разлога нашли у Србији", каже историчар Алексеј Тимофејев са београдског Института за новију историју за ББЦ на српском.

У тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) имали су „јединствен положај".

Било им је дозвољено да оснују војни савез, организују школовање по сопственом програму и воде цркву.

Бела армија, Црни барон и долазак у Београд

Успех Октобарске револуције 1917. био је тек почетак борбе бољшевика да дођу на власт.

У земљи се разбукао грађански рат - борило се за идеологију, али и за делове територије данашње Украјине и Белорусије.

Почетак тог рата поклопио се са крајем Првог светског рата 1918, у којем је Врангел напредовао до чина генерала.

После четири године ратног искуства и прележаног тифуса, претендовао је да дође на чело Оружаних снага Русија-Југ, једне од највећих белоармејских формација.

Када је 1920. главни командант Антон Деникин био принуђен да се повуче, Врангел је преузео главну реч.

Само неколико месеци касније, бољшевици су успели да га потисну са Крима, полуострва које данас припада Украјини, али га је Русија анектирала 2014.

Како ће се испоставити, био је то дефинитивни пораз.

Француска, савезница Царевине Русије у Првом светском рату, стаје на страну белоармејаца.

„Французи преузимају одговорност да сместе бивше саборце, а одлучују да их распореде у некадашње војне логоре из Првог светског рата", објашњава Ирина Анастасијевић, професорка Филолошког факултета у Београду.

Тако су се руски војници нашли у Турској и Тунису, земљама под управом француске администрације.

„Француска није желела да прими руску царску војску на територију Европе и тражила је да се расформира", каже Анастасијевић.

Међутим, за генерала Врангела то није било прихватљиво, додаје.

Врата им је 1922. отворила Краљевина СХС, на челу са краљем Александром Првим Карађорђевићем и председником владе Николом Пашићем.

„Пријем страних војника на територију државе био је велика политичка авантура - храброст или лудост, како се узме", сматра Анастасијевић.

Бела армија је на крају ипак морала да се демилитаризује, појашњава Тимофејев.

Врангел 1924. у Сремским Карловцима оснива Руски општевојни савез (РОВС), који је постао најмасовнија војна организација беле емиграције.

„Заговарали су оружану борбу са бољшевицима, па су их у иностранству проналазили совјетски обавештајци, киднаповали их и убијали", каже историчар.

Како додаје, докази о томе појавили тек деведесетих година прошлог века, када су истраживачи добили приступ делу архива КГБ-а.

У жељи да оправда боравак припадника РОВС-а, југословенско руководство их шаље на рад.

Ангажовани су на разним инфраструктурним пројектима, а нарочито на изградњи путева.

„Данас, када путујемо према Црној Гори, Косову и Северној Македонији, користимо путеве које су трасирали руски војници", додаје професорка.

Ко је био генерал Врангел?

Извор: Генерал Врангел, Харолд Вилијамс

Иако је РОВС био велика и утицајна организација, он није могао да уједини све руске емигранте под једним кровом.

У њега су, ипак, могла да ступе само војна лица, истиче Тимофејев.

„Ту улогу успела је да оствари једино црква - била је највећи заједнички именилац читаве руске емиграције, и то не само на простору Србије, него и шире", каже историчар.

Руска православна црква у егзилу

Комунистичке власти у Москви прогониле су Руску православну цркву (РПЦ).

Зато су се тридесетих година прошлог века у Сремским Карловцима, надомак Новог Сада у Војводини, истовремено нашла два православна поглавара.

Патријаршијски двор, седиште српског патријарха Варнаве, пружио је уточиште руском митрополиту Антонију Храповицком.

Храповицки је био поглавар Руске заграничне православне цркве - продужене руке РПЦ-а.

„Због прогона у совјетској Русији, сматрало се да патријарх не може самостално да одлучује", каже историчар Тимофејев.

„Тако долази до оснивања Руске заграничне цркве, која постаје правна наследница РПЦ, а одлучивање поверено митрополитима".

У иностранству, црква је имала два европска седишта - у Сремским Карловцима и Паризу, додаје.

Већ у првој деценији егзила дошло је до раскола.

Митрополит Евлогије, који је столовао у Француској, одметнуо се 1931. од Московске патријаршије и приклонио Цариградској.

РПЦ се у потпуности ослонила на митрополита Антонија Храповицког, који је постао једини признати поглавар Руске заграничне цркве.

„Под његовом управом биле су све руске епархије, од Јапана и Манџурије, до Сједињених Америчких Држава", каже Тимофејев.

Службе су се прво одржавале у згради на Ташмајдану.

„То је заправо била мртвачница", каже Анастасијевић.

На том месту, касније је изграђена Црква Свете Тројице, која је и данас под окриљем РПЦ.

Од 1919. до почетка тридесетих година, око капеле се спонтано формирало руско гробље.

„Једноставно, црква их је ту сахрањивала, а ти остаци су тридесетих година пребачени на Ново гробље", каже Анастасијевић.

Али нису само православни руски емигранти добили право на одржавање богослужења и изградњу верских објеката.

Са православцима, у Београд су дошли и будисти.

Били су то Калмици - народ монголског порекла са југа данашње Русије, који је до пада монархије био под патронатом цара.

Они су се населили у Малом Мокром Лугу, београдском насељу, и изградили будистички храм.

Сматра се да је био први на европском тлу, после богомоље у Санкт-Петербургу.

Београд као 'четврти Рим'

Незванична титула престонице светског православља кроз векове се преносила неколико пута.

Када је први Рим пао у четвртом веку, ту титулу је је понео Константинопољ - други Рим и престоница Византије, а данас Истанбул.

И овај град су освојиле Османлије у 15. веку.

„Није прошао ни век, а у Русији се изнедрила идеја да је Москва, заправо, трећи Рим", каже Оливер Томић, историчар уметности.

То није била само филозофска идеја, већ је постала део државне политике, додаје.

„Русија је у 19. веку била једина слободна православна земља и постојала је идеја да је Москва трећи Рим.

„Када су бољшевици срушили царство, једини кандидат да на себе преузме ту улогу био је, веровали или не, управо Београд", додаје Томић.

Историчар уметности објашњава да се на челу Краљевине СХС „налазила једина преостала православна династија, Карађорђевићи, која је била у сродству са истребљеном руском".

„Сем тога, иако није била велика држава, краљевина је имала привид империјалног карактера, јер је окупила три народа", додаје он.

Томић каже да идеја да Београд постане четврти Рим „никада није проглашена за званичан државни пројекат".

Али, како додаје, одразила се на уметност.

„Пројекат за монументални храм Светог Саве на Врачару у Београду започет је у време владавине Александра Карађорђевића, није имао ништа заједничко ни српском средњовековном традицијом, али ни са наслеђем Срба у Аустрији", каже Томић.

Како додаје, као узор послужила је Велика црква Константинопоља, Света Софија, која је већ тада била претворена у музеј.

„Такође, маузолеј породице Карађорђевића на Опленцу у Тополи, започет у исто време, следио је облике некадашње цркве Светих апостола у Цариграду у којој су својевремено били сахрањени најзнаменитији цареви попут Константина Великог и Јустинијана", каже историчар уметности.

Завирите у свет сарајевских дервиша

Заједно и у школским клупама

Начин на који је у Краљевини СХС било уређено руско образовање такође представља „јединствен случај", открива Анастасијевић.

„Руске школе постале су део југословенског образовног система", појашњава.

Плате руских наставника исплаћивале су се из државне касе у Београду, а дозвољено им је да предају по сопственом програму.

„Похађање је било бесплатно, а уписивали су се и Срби из сиромашнијих породица", додаје.

Свршени ђаци могли су да похађају српске универзитете.

„У другим земљама, оснивани су руски универзитети, јер емигранти иначе не би имали приступ даљем образовању", појашњава.

Анастасијевић оцењује да је то омогућило „суштинску интеграцију у друштво, али без насилног гурања у српски културни простор".

„Ни у Француској, ни у Немачкој, ни у Кини, где је отишао великих број 'белих' Руса, није им било дозвољено да имају и војни савез и школе и цркву", објашњава професорка.

Културни шарениш Београда између два светска рата

Београд је између Првог и Другог светског рата био „прави културни шарениш", каже Тимофејев.

Осим Срба, Хрвата и Словенаца, ту су живели и разни други народи.

„Руси су били видљива мањина", наводи.

Нешто мање је било Јевреја, Јермена, Грузина, Калмика и других народа.

Тимофејев каже да се руски емигранти „нису нарочито занимали за политички живот Србије".

„То се види у новинским чланцима и личним препискама, које се данас чувају у архивима", каже.

Како додаје, највећи допринос дали су у архитектури, култури и науци, а велики број је радио и у југословенској државној администрацији.

„Стално помињемо архитекте и академике, али руски емигранти су радили и разне друге послове", подсећа Анастасијевић.

У једном чланку у листу Политика, књижевник Брана Димитријевић каже да је маштао о одласку у Русију, али „више за тим нема потребе".

„Ујутро ми Рус доноси новине. После њега се појављује млекар - Рус. У продавници купујем путер и јаја од Руса.

„Рус ми продаје цигарете на киоску. Слушам руски у трамвају. У канцеларији, сво особље је подређено искључиво нашем дактилографу - Рускињи.

„Једете руску салату за вечеру у ресторану Руска лира док слушате руске балалајке и руске песме.

„Послужује ме руски конобар. Од руске вотке се напијем као Рус и кући ме одвезе возач, опет Рус", писао је Димитријевић. [редакцијски превод цитата са руског језика]

Новине су писале и о културолошким разликама, а било је и илустрација.

На почетку Другог светског рата, у Београду је било око 20.000 руских емиграната.

„Око 10.000 је живело на подручју Београда, и то знамо из пописа који је 1941. године спровела немачка администрација", каже Тимофејев.

Генерал Врангел није доживео да види и тај рат.

Преминуо је 1928. године у Бриселу, под околностима које обавија вео мистерије - породица је сумњала да је отрован, а постоји могућност и да је умро од туберкулозе.

Педесетогодишњак, који је на бојном пољу неколико пута избегао смрт, заувек је склопио очи у топлом кревету.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]