Избори у Србији 2022: Зашто бирачи све више остају код куће

„Не верујем никоме од политичара, политика ме не интересује и не излазим на изборе."

Овако одговара 30-годишња Ивана Ивановић свима који је питају да ли ће гласати на априлским изборима у Србији.

Не види начин да заокруживањем броја на гласачком листићу оствари конкретну корист и нема довољно информација на основу којих би се одлучила за једну од понуђених опција, прича ова професорка шпанског из Београда за ББЦ на српском.

Њено размишљање није изузетак, пошто број апстинената у Србији расте.

На парламентарне изборе одржане 2020. изашло је 48,93 одсто грађана са правом гласа, а од избора из 2008. одзив није био већи од 60 одсто, показују подаци Републичког завода за статистику (РЗС).

„Србија је земља са нешто нижом просечном излазношћу, а истраживања показују да су апстиненти углавном млади, сиромашнији и људи са нижим нивоом образовања", каже Бојан Тодосијевић, управник Центра за политиколошка истраживања и јавно мњење у Институту друштвених наука.

Ови подаци ипак „не одударају много од других држава, поготово ако у обзир узмемо пост-социјалистичка друштва у региону и источном делу Европе", објашњава овај стручњак.

Од увођења вишестраначја 1990. године, највише српских грађана изашло је на парламентарне изборе у септембру 2000. године (74,4 одсто), а негативан рекорд забележен је у новембру 2003. године - тада је на изборима за председника Србије грађанску дужност испунило 38,8 одсто бирача.

У Србији ће се 3. априла одржати редовни избори за председника републике и градску власт у Београду, а грађани ће на ванредним изборима бирати народне посланике и локалне представнике у 11 општина и градова широм земље.

Право гласа имаће око 6,8 милиона људи у земљи и дијаспори.

Ни ове године не треба очекивати „драстична одступања" када је излазност у питању, али би она могла бити већа у поређењу са парламентарним изборима 2020. године, када се део опозиције одлучио за бојкот, каже Тодосијевић.

Сазнајте како се гласа из иностранства:

Апстиненција најмлађих и најстаријих бирача

Дејан Чолић из Ужица право гласа стекао је 2014. године и одмах га је искористио - изашао је на гласање за посланике у Народној скупштини.

„Тада нисам довољно знао, а после сам се покајао због избора који сам донео", прича овај 26-годишњак за ББЦ на српском.

Био је то његов једини излазак на биралишта, иако апстиненцију сматра „неодговорним" делом.

„Руке су вам везане, јер је понуда лоша - нема кандидата којима можеш да верујеш, а и већину њих чине иста лица од кад знам за себе", додаје овај инжењер организационих наука.

Укупно 39,9 одсто младих до 30 година са бирачким правом изашло је на парламентарне и локалне изборе који су одржани 2020. године, показују подаци истраживања које је спровела Кровна организација младих Србије.

Млади апстиненти у 47,8 одсто случајева сматрају да немају за кога да гласају, а 13,1 одсто да њихов глас ништа неће променити, додаје се.

„Младима је потребно време да стекну слику о свету која је релевантна за политичко понашање - то морају учинити индивидуално, не само кроз породицу.

„Зато политичка питања постепено постају реалност тек кад почну да студирају или кад се запосле, док су за тинејџере она углавном неважна или далека", објашњава политиколог Бојан Тодосијевић.

Он додаје да се овај тренд јавља и код старих.

„Лошијег су здравља, смањује им се мобилност потребна за излазак на гласање и нису много заинтересовани за политичку будућност", истиче Тодосијевић.

Погледајте шта су рекли млади који су први пут гласали на изборима 2020. године:

Излазност на изборима у Србији у 21. веку

Извор:Републички завод за статистику (РЗС)

(Не)извесност избора

Чест аргумент оних који у изборном дану традиционално остају код куће је да немају утисак да ће гласом моћи да утичу на исход избора, а велике неизвесности око победника избора у Србији није било од 2012. године.

Листа „Покренимо Србију - Томислав Николић", коалиције коју је предводила Српска напредна странка (СНС), однела је тада победу на изборима за народне посланике са 29,2 одсто гласова, а на другом месту је завршила листа Демократске странке „Избор за бољи живот - Борис Тадић" са 26,8 одсто гласова.

У трци за место председника, Томислав Николић, кандидат СНС-а, освојио је у другом кругу гласања 49,54 одсто гласова, док је за кандидата ДС-а Бориса Тадића гласало 47,31 одсто бирача.

Србија је после тога три пута бирала посланике у Народној скупштини и једном се гласало на председничким изборима, а листе коалиција предвођених СНС-ом и председнички кандидат ове партије Александар Вучић остваривали су убедљиве победе са више од 30 процентних поена разлике у односу на конкуренцију.

Таква ситуација негативно утиче на излазност, јер је уверење грађана о изборним шансама опција коју бирају „врло важно", каже Бојан Тодосијевић.

„Наравно да је већа мотивација да се изађе на изборе када је трка неизвесна, чак иако такав став често може бити плод илузије.

„Зашто бисмо учествовали у нечему, ако наш избор не доноси превагу?", пита се овај стручњак.

Уверење да после избора неће бити великих промена један је од разлога што на њима ретко учествује 31-годишњи Урош Орловић.

Пре 12 година стекао је право гласа, а искористио га је само једном - на локалним изборима у родном Краљеву и председничким изборима 2017. године.

„Излазим на гласање само ако проценим да ће се због резултата владајућа коалиција или партија, која год била, осећати угроженије и неће бити ушушкана.

„Верујем да тада морају грађанима да пруже више бенефиција у виду плата или бољег третмана у јавним институцијама - том логиком ћу се водити и пред ове изборе ", каже овај софтверски инжењер за ББЦ на српском.

Бледе идеолошке разлике

Међу политичким партијама са значајнијом подршком „нема много идеолошких разлика", што негативно утиче на излазност, истиче Тодосијевић.

„Ако одете на сајтове странака, често нећете моћи да закључите која је њихова идеологија по питању економије - да ли су на левој или десној страни спектра", додаје он.

Овај политиколог сматра да су се најрелевантније странке у Србији у 21. веку највише разликовале по томе да ли су ближе ауторитарној или либералној идеологији владања.

„Поставља се питање је да ли та димензија поларизације може да мотивише бираче да изађу на изборе", наводи Тодосијевић.

Квалитетније опције на изборима би волео да има и Урош Орловић, који каже да се идеолошко питање „изгубило" и да се не идентификује ни са једном од странака власти или опозиције у Србији.

„За будућност државе ништа не значи пуко одређивање владајуће странке, њихова идеологија је долазак и останак на власти због личне користи, па не видим зашто бих гласао", прича овај софтверски инжењер.

Грађани који се идентификују с неком политичком партијом чешће учествују на изборима - што је јача идентификација, већа је и вероватноћа да ће гласати, закључили су истраживачи Мичигенске школе, наводи се у публикацији „Пред гласачком кутијом".

Када идентификација изостане, неки бирачи на изборима гласају искључиво против политичких опција које им нису прихватљиве, објашњава Бојан Тодосијевић.

„Таква мотивација функционише по принципу `само да не бирамо оне` и много је слабија него када људи гласају за оне које заиста подржавају", прича овај стручњак са Института друштвених наука.

Дејан Костадиновић, 50-годишњи рачунарски техничар из Младеновца, гласао је на свим изборима између 2000. и 2012. године и у већини случајева је попуњавао гласачки листић са сличним размишљањем.

То је чинио посебно онда када је процењивао да је тренутак „важан", а кандидат опозиције „озбиљан", каже он.

Уследила је десетогодишња апстиненција, јер није био задовољан понуђеним опцијама и није веровао да његов глас може да донесе превагу.

„У будућности би ме учинило срећним да гласам за некога коме стварно желим да пружим подршку, а не против власти", каже Костадиновић.

Како се гласа у земљама бивше Југославије

Црна Гора има највећи одзив бирача на председничким и парламентарним изборима међу земљама бивше Југославије.

После стицања независности 2006. године, у овој држави се гласало у пет прилика са просечном излазношћу од 71,26 одсто, а на прошлогодишњим парламентарним изборима учествовало је рекордних 75,9 одсто грађана са правом гласа, према подацима Центра за демократску транзицију (ЦДТ).

Излазност на изборима у Хрватској од 2000. године у просеку је 57,05 одсто, а најмање заинтересованих бирача било је на парламентарним изборима 2020. године, када је гласало 46,9 одсто, показују подаци Међународног института за демократију и изборну подршку (ИДЕА).

У Босни и Херцеговини је у истом периоду просечно 55,65 одсто грађана излазило на изборе, док је у Словенији та цифра нешто виша - 58,9 одсто.

У Северној Македонији се у 21. веку у 11 наврата гласало на председничким и парламентарним изборима у Северној Македонији, а просечна излазност била је 57,38 одсто.

На Косову су одржавана гласања у седам прилика почевши од 2004. године, а просечно је 44,89 одсто бирача излазило пред гласачке кутије.

Недостатак политичке едукације

Док је Србија пример земље са нешто нижом излазношћу, одзив грађана изразито је висок у скандинавским земљама.

У Данској се од 2000. године у шест наврата гласало на парламентарним изборима, а просечна излазност је 86,08 одсто, показују подаци Међунадорног института за демократију и изборну подршку (ИДЕА).

Шведска је у истом периоду имала просечну излазност од 83,94 одсто, а у Норвешкој је она износила 77,15 одсто, према подацима овог института.

„У скандинавским земљама постоји виша политичка култура и традиција у односу на Србију и друге балканске земље, код тамошњег становништва постоји снажнији осећај грађанске дужности", објашњава Бојан Тодосијевић, аутор публикације „Пред бирачком кутијом".

И ресурси су значајан фактор - ове државе имају бољу организацију изборног процеса, уређеније бирачке спискове, бирачка места која су доступнија грађанима и велику и јасну разноликост политичких опција, додаје овај политиколог.

Он сматра да би едукација могла да буде један од ефикасних метода подизања интересовања грађана за активније учествовање у политичком животу.

„Може се спроводити у средњим школама на часовима грађанског васпитања, а битну улогу би требало да одиграју и медији", напомиње он.

Ипак, Тодосијевић истиче да су изгледи да се системски подстиче излазност свих грађана на изборе нису велики.

Који психолошки фактори одвлаче гласаче од биралишта

На одлуку да се изађе на гласање утичу и психолошки фактори, а један од најзначајнијих је неповерење грађана у политичке партије и њихове лидере, напомиње Тамара Џамоња, професорка психологије на Филозофском факултету у Београду.

„Људи имају искуство да је свака власт изневерила своје бираче у већој или мањој мери, па се неповерење прелива не само на стара, него и на нова политичка лица.

„Размишљају по систему 'сви они су исти' и све им је једно ко ће добити изборе, а та генерализација је врло штетан начин мишљења", објашњава професорка за ББЦ на српском.

Џамоња наводи и да је у Србији све већи број грађана незаинтересован за друштвена збивања, повлачи се у уске оквире и усредсређује на личне интересе.

„Сматрају да гласањем не могу остварити утицај на политичке одлуке и не верују у поштене изборе - тако се ствара осећај губитка контроле над околностима у којима живе и не желе да учествују", објашњава професорка са Филозофског факултета.

Овај осећај пред идуће изборе има и Ивана Ивановић, која сматра да политичари у току кампање обећавају једно, а понашају се другачије када гласање прође.

„Да бих почела да гласам морала бих да видим промену у друштву или да препознам да мој глас нешто одлучује - до тада сигурно нећу изаћи на изборе", закључује ова Београђанка.

Погледајте причу о победницима и губитницима парламентарних избора 2020. године:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]