Серија Задужбина, Исак Асимов: Како је настала једна од највећих прича научне фантастике у историји

„Може ли се будућност изменити, докторе Селдоне?", упита члан Комисије за безбедност у скарлетно-златној одори.

„Да", одговори Хари Селдон.

„Лако?"

„Не. Врло тешко".

Публика на суђењу је била малобројна, искључиво пробрана међу баронима Галактичког царства.

Штампа и јавност били су искључени, а неизвесно је било да ли је иоле значајнији број људи напољу уопште знао да се Селдону суди.

А суде му за издају.

Селдон сматра да ће се кроз три века моћно царство, које достиже и до најудаљенијих делова васионе, потпуно урушити, након чега ће наступити 30.000 година таме.

И тај пад, истиче, није могуће спречити јер „олуја већ хуји кроз грање царства", а стабло је труло, иако споља изгледа здраво.

„Али могуће је свести трајање анархије на један једини миленијум, уколико се мојој групи сада дозволи да дела", каже Селдон.

Tо намерава да постигне формирањем Задужбине, чији ће циљ бити стварање Енциклопедије галактике, у којој ће бити сачувано целокупно знање људске расе.

Тако је и било - Задужбина је формирана.

Међутим, векови ће пролазити, Задужбина ће се мењати, а са њом људи, облици друштвеног уређења и сама васиона - све то причу Исака Асимова чини једном од најбољих и најутицајнијих дела у историји научне фантастике.

„У време када је објављена била је нешто сасвим другачије", каже Владимир Тодоровић, аутор дугогодишње СФ радио емисије „Поглед из свемирског брода".

Задужбина сада први пут стиже и на мале екране, због чега су многи веома узбуђени - снимљено је десет епизода, а прве две објављене су пред викенд.

Уколико серија буде утицала на друштво колико и књиге… Свашта би могло да буде.

Шта ли би психоисторија рекла о томе?

Зашто треба читати Задужбину?

Један од разлога је зато што је потпуно променила научну фантастику.

Научна фантастика је била веома популарна током тридесетих и четрдесетих, али су све приче махом биле сличне - и све су заборављене.

„Жену отимају ванземаљци, мушкарац је спасава и слично", каже Тодоровић уз осмех.

„Онда се појавила Задужбина са великом причом о крају галактичког царства, идејом да се направи ново и спречи 30.000 година пропадања, па настанак психоисторије…"

Шта је уопште психоисторија?

Наука која сједињује математику и социологију, а на основу које Хари Селдон - један од главних ликова Задужбине - предвиђа издисај моћног царства.

То значи да Селдон уз помоћ прорачуна, статистике и психологије масе може са великом вероватноћом да предвиди будућност.

„Концепт да се друштвени процеси, попут природних закона, могу посматрати кроз формуле, потпуно ме је одушевио кад сам први пут читао", каже Борислав Пантић, уредник издавачке куће Чаробна књига.

„У фантастици се за такве ствари често користе некаква пророчанства или ирационалне ствари, а овде је то на научној основи" додаје.

Пантић наводи да је Задужбину први пут читао почетком средње школе и да је много утицала на његов укус".

„До данас ми је оригинална трилогија - уз Орвелову 1984 - заиста најдраже научнофантастично дело", каже.

Радмило Анђелковић, писац научне фантастике, Задужбину је читао чим је изашла.

„Ја сам прилично матора особа - имам 79 пуних година", наводи уз осмех.

За Асимова каже да је „хроничар друштвених система".

„У оквиру Задужбине имате и републику и краљевину и све друге, а писао је заправо о цикличном кретању таквих система", наводи.

„Као да каже 'варираћемо друштвене системе, јер ниједан не ваља и морају природно да се смењују'".

Дакле, у Задужбини нема битака у свемиру и других елемената спејс опера - само политика и економија, које су често много разорније од ратова.

Прича о Задужбини простире се на више стотина година, током којих њено младо друштво упознаје разне ствари.

Време неумитно тече, а неки ликови постају само митови из прошлости.

„И у другим делима из тог доба се дешавало да се завирује дубоко у будућност, али нико није убедљив у томе као Асимов", каже Тодоровић.

Често се, на пример, поставља питање индивидуализма и слободе.

„С једне стране колико неко - као грешка у систему или природи - може да, без обзира на то колико планирате ствари, доведе до тога да ствари крену другачије", каже Пантић.

Што је нимало није лако, нарочито ако је психоисторија све предвидела до танчина…

Многи су покушали да нешто промене и нису успели.

А ту је и питање еволуције друштва.

„Кроз какве све фазе пролази, да ли се нешто може урадити по том питању, на који начин, колико су то брзи и или спори процеси…

„Веома је велики временски оквир, доста ближи реалности него у холивудским филмовима, где се природа друштва мења очас посла, а лоша тенденција се брзо преокрене", наводи Тодоровић.

Историја

Исака Асимова, уз Артура Кларка, многи сматрају највећим писцем научне фантастике.

Рођен је 2. јануара 1920. у Русији, а већ са три године се са породицом преселио у САД.

Најпознатији је по серијалу књига о Задужбини, али и по циклусу књига о царству и циклусу о роботима, када је објавио чувене Законе роботике.

Задужбину је од 1942. до 1950. године објавио као осам кратких прича.

Средином педесетих од тих прича настале су прве три књиге - Задужбина, Фондација и царство, Друга задужбина.

Касније је објавио још две - На рубу Задужбине и Задужбина и Земља, као и два преднаставка Прелудијум за Задужбину и У сусрет Задужбини.

Како каже, идеју је добио на основу књиге Опадање и пропаст Римског царства, Едварда Гибона.

Владимир Тодоровић истиче да је Задужбина у том тренутку била „велико унапређење идеје и писања", али да се у последњих 70 година много тога променило у свету фантастике и књижевности.

„Ликови су прилично дводимензионални и има детаља који су одраз тог времена - отприлике сви пуше, а женски ликови, на пример, нису довољно изграђени."

Анђелковић објашњава да постоји неколико фаза научне фантастике.

„У првој фази писали су је углавном инжењери, хемичари, архитекте и слична багра, којој и сам припадам, а која се заснива на техничком решењу неког проблема.

„Она се шездесетих завршава са Асимовим, Кларком и (Френком) Хербертом, када је књижевна премиса била да причамо причу, а не да образлажемо техничко решење".

Како каже, то већ постоји код Урсуле ле Гвин и других који су се „више занимали за причу и ликове".

О психоисторији и историји

Исак Асимов, интервју из 1987. године

Желео сам да у суштини размотрим науку о психоисторији, нешто што сам сам измислио.

То је у извесном смислу борба између слободне воље и детерминизма.

С друге стране, желео сам да направим причу по аналогији на „Опадање и пропаст Римског царства", али у много већим размерама галаксије.

Друштвени систем је, дакле, веома сличан римском империјалном систему, али то је био само мој костур.

У време када сам започео ове приче на факултету смо радили физичку хемију и знао сам да због тога што се поједини молекули гаса крећу прилично нередовито и насумично, нико не може предвидети правац кретања једног молекула у било које одређено време.

Насумичност њиховог кретања функционише до тачке у којој можете врло прецизно предвидети укупно понашање гаса, користећи законе о гасу.

Знао сам да ако смањите јачину звука, притисак расте; ако повисите температуру, притисак расте, а волумен се шири.

Знамо ове ствари иако не знамо како се појединачни молекули понашају.

Чинило ми се да би, ако бисмо имали галактичко царство, било толико људи да бисте можда могли прецизно предвидети како ће се друштва понашати, иако не можете предвидети како појединци сачињавају та друштва би се понашала.

Дакле, на позадини великог Римског царства, изумео сам науку о психоисторији.

У читавој трилогији, дакле, постоје супротне силе индивидуалне жеље и та мртва рука друштвене неизбежности.

Погледајте и видео о буктјутерима и букстаграмерима у Србији

Серија

Иако Задужбину многи сматрају једном од најбољих књига научне фантастике у историји, нико се до сада није усудио да је са папира пребаци на биоскопско платно или мале екране.

Шта је проблем? Па у причи која траје неколико векова, а у којој има много приче и заплета, а мало акције.

А било је покушаја.

Продуцентска кућа Њу лајн синема (New Line Cinema) купила је 1998. године права за 1,5 милиона долара, али је од тога одустала.

Како се наводи, на то је делом утицало и то што су пристали да раде на трилогији Господар прстенова.

О снимању Задужбине се причало и током 2008. и 2009. године, али је и то пропало, да би 2014. потом ХБО купио права.

На крају је ЕплТВ+ наручио десет епизода, од којих су прве две објављене ове недеље.

„Баш ме занима каква ће бити серија, колико су ту додали, колико су одузели од књиге… Биће интересантно то видети", каже Тодоровић.

А све то нимало није било лако.

Дејвид Гојер, сценариста и режисер, радио је са Џејмсом Камероном на филму Терминатор: Мрачна судбина када је чуо да су права на Задужбину постала доступна.

„Сећам се да ме је Камерон само погледао и рекао: 'Тај је тежак'", изјавио је Гојер за ББЦ културу.

А ако вам Џејмс Камерон, аутор Титаника, Аватара и Терминатора, каже да је пројекат тежак, онда се запитате мало.

Међутим, Гојер је Еплу серију представио као „хиљадугодишњу шаховску партију између Харија Селдона и Царства, а у којој су сви ликови као пијуни".

Гојер се нада да ће прича укупно имати више од 80 епизода, током којих ће, како каже, значајно променити изворни материјал.

„Знам крајњу тачку, знам према чему пишемо. Знам судбину свих ликова", каже Гојер.

„У првој сезони постављамо неке теме прича на које ћемо, надамо се, одговорити у наредним сезонама - надам се да ћемо тамо стићи", додаје.

Шта даље?

Време пролази, а Задужбина и даље има велики утицај широм света.

На пример, као пародија на Енциклопедију галактику настао је чувени „Аутостоперски водич кроз галаксију" Дагласа Адамса.

У књизи се и помиње Енциклопедија, уз коментар да је прилично досадњикава и да се у васиону увек прода у мање примерака од Водича.

Ијан Гилан, певач Дип Прпла (Deep Purple), изјавио је да је песма The Mule заснована на лику из Задужбине.

„Морао си да читаш Асимова током шездесетих", изјавио је.

Задужбину помиње и Пол Кругман, освајач Нобелове награде из економије 2008. године, наводећи да је управо због Задужбине почео да се бави економијом.

Она је, наводи, нешто најближе психоисторији.

А велики фан серијала је и технолошки предузетних Елон Маск, па је примерак Задужбине ставио у Тесла аутомобил боје вишње који је 2018. лансирао у свемир.

За то време научна фантастика је прешла дуг пут и последњих година све више улази у мејнстрим, али и даље многи одбијају да зађу у њен свет.

Тодоровић каже да постоје две врсте књига - једне са изванредним стилом, дубокомислене и оне које се базирају на великим идејама.

„Асимов није велики стилиста, пише ко сви писци научне фантастике тог времена, али препоручио бих Задужбину људима зато што се базира на великој идеји", наводи.

Радмило Анђелковић каже да „увек постоји проблем са тим ко воли и ко не воли научну фантастику".

„Знате, научна фантастика је прилично агресивна, много је лакше волети неке друге стари", истиче.

„Она вас малтретира, трпа вам у главу нешто што у њој најчешће немате".

А важно је да глава буде пуна знања…

Можда баш то једног дана постане део неке Енциклопедије галактике.

Погледајте и видео о личној библиотеци Зорана Ђинђића

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]