Корона вирус: Дневник самоизолације у Београду

Ја сам Урош Димитријевић, новинар и, по свему судећи, хипохондар.

Тренутно се налазим у самоизолацији у стану у Београду и, искрено, одлично се осећам.

Све препоруке епидемиолога и владе сам схватио крајње озбиљно. И саосећам са свима који морају да раде ван куће, јер сам до пре неколико дана и ја био један од њих.

ББЦ редовно прати ситуацију са корона вирусом још од почетка епидемије у Вухану.

Писао сам о корона вирусу, читао вести о томе и добро сам се држао - до једног тренутка.

Када је ствар почела да се компликује - отприлике када се видело да Италија не успева баш најбоље да се бори са вирусом - степен моје анксиозности почео је нагло да расте.

Почео сам да перем руке 300 пута на дан, на посао бих ујутру ишао било како сем градским превозом , док бих се кући враћао пешака. Неких сат времена лаганог хода.

Убрзо сам видео вирус свуда око себе. На свакој кваки, дугмету за лифт и свакој другој површини.

Честице вируса су се можда налазиле на тастатури мог компјутера на послу. Кад год би се неко закашљао, у мојој глави би представљао претњу.

Шта ако имају вирус, а немају симптоме?

Шта ако ја имам вирус, а немам симптоме?

Док сам још увек редовно долазио на посао,, бивало је све више савета медицинских стручњака да људи, уколико могу, треба да остану код куће.

Схватио сам да је мој стан, вероватно, најбезбедније место на ком могу да будем.

Када ми је девојка јавила да ће из Француске допутовати у Београд 16. марта, већ су све мере унапред биле познате - биће јој одређена обавезна самоизолација у трајању од 14 дана.

Пошто ћемо делити животни простор, једини одговорни потез који сам могао да предузмем био је да и ја останем у самоизолацији две недеље.

Морао сам добро да се спремим.

Петак, 13. март - три дана до почетка самоизолације

Број потврђених случајева корона вируса у Србији је 35.

Завршавам са послом, перем руке, већ добро испуцале, утрљавам средство за дезинфекцију.

Одлазим до тржног центра - перем руке чим уђем унутра, наравно, у складу са саветима епидемиолога - и купујем машиницу за бријање. Покушавам да је купим већ месецима уназад, али ево, изгледа да ме је тек глобална пандемија натерала.

Улазим у стан и осећам благо олакшање. Девојка ми јавља да је купила карту и да стиже у понедељак око поднева. Све иде по плану.

Око три ујутру, када већина спава, једна усамљена фигура излази из солитера на Новом Београду са цегером у рукама.

То сам ја. Супермаркет поред моје зграде је тада радио 24 часа, па сам схватио да ће тада бити најмање људи, уједно и најмање шанси да закачим вирус.

Субота, 14. март - два дана до почетка самоизолације

Радни викенд. Срећом, добио сам могућност да радим од куће, тако да имам тест полигон самоизолације.

Проводим дан за компјутером. Много сам мирнији откако сам у кући.

Данас укупно 46 заражених.

Влада Србије доноси одлуку о привременој забрани и ограничењу уласка и кретања у Србији страним држављанима који су боравили у Француској, Немачкој, Словенији, Аустрији, Шпанији, Грчкој и Швајцарској. Моја девојка још увек може да уђе у земљу.

Три ујутру, поново сам у супермаркету. Више нема воћа, тестенине, ни тоалет папира. Антибактеријске влажне марамице су одавно мит налик Светом гралу.

Недеља, 15. март - један дан до почетка самоизолације

Потврђена су два нова случаја, укупно 48 заражених.

Председник Србије Александар Вучић проглашава ванредно стање. Срећом, српски држављани и даље имају могућност да допутују из иностранства.

Француска, као и друге државе, уводи нове и строже мере из дана у дан. То све појачава тензију око сутрашњег лета авиона ЕрСрбије из Париза за Београд.

Вечерас нема спавања. Одлазим у кратку извидницу до супермаркета, да видим шта је још нестало и купујем паковање шест дечијих сапуна.

Поред довољне количине хране, воде, средстава за личну хигијену и кућне хемије, узимам и два паковања АА батерија за џојстике за конзолу.

Код куће пуштам филм Осветници: Рат бескраја.

Важно је задржати оптимизам у кризним тренуцима.

Понедељак, 16. март - први дан самоизолације

Имам два слободна дана после радног викенда.

По слетању у Београд, девојка на аеродрому добија Записник о спроведеном санитарном надзору над путником - лицем у међународном саобраћају и изреченом усменом решењу, којим се прописује мера самоизолације у трајању од 14 дана.

Закључавамо врата стана у тачно 14 часова. Надаље се излази само на балкон.

Кућа блиста, као у реклами за средства за хигијену. Све је дезинфиковано.

Можемо да једемо са пода ако желимо, али нисмо дивљаци, само смо у самоизолацији.

Она зове број телефона који је јасно истакнут на решењу. Службеница је само упућује на други број телефона на који мора да се јави.

Неко време обоје покушавамо да добијемо тај број.

После десетак покушаја, веза се остварује, остављају се подаци и добијају инструкције о редовном јављању СМС порукама.

Полиција би требало у неком тренутку да дође да провери да ли се поштују мере самоизолације.

Иако је у питању стандардна процедура у оваквим случајевима, по глави ми се мота питање: Шта ће комшије да помисле?

Регистровано је седам нових случајева корона вируса, укупно 55.

Пошто живимо у различитим државама, више пута смо помислили како би било дивно да се коцкице поклопе и да живимо заједно. Али ниједном од нас двоје ово није пало на памет.

Али, када ти живот пружи лимунове... направи лимунаду, јер је добра за имунитет.

Важно је напоменути да трећи дан заредом не стављам восак за косу.

Уторак, 17. март - други дан самоизолације

Засад делује као обичан слободан дан. Немам жељу да излазим напоље, јер ионако нема ничег занимљивог осим потенцијалног вируса.

Повремено изађем на терасу да погледам каква је ситуација напољу, како се људи понашају, да ли одржавају такозвану социјалну дистанцу.

Имам амбивалентна осећања по питању онога што видим. Са једне стране ме смирује што све изгледа нормално. Са друге, што би било који полицајац са канала Фокс Крајм рекао „изгледа исувише нормално".

Да ли да са терасе упозоравам људе?

„Држите дистанцу!"

„Не рукујте се!"

„Је л' сте опрали руке пре јела?"

„Сваки точкић тих ролера мора да буде обрисан асепсолом при уласку у кућу".

Девојка ми каже да то није баш најбоља идеја.

Поштујући процедуру, она редовно обавештава институције о здравственом стању које је добро.

Код њене другарице су свратили полицајци. Код нас још увек не.

Укупан број регистрованих случајева оболелих од корона вируса у Србији: 72.

Највиши званичници Србије најављују да ће од среде свим грађанима Србије бити ограничено кретање.

Среда, 18. март - трећи дан самоизолације

Данас радим. Трећи дан откако нисам мрднуо из куће, пети откако сам ишао само у кратку куповину.

Не вреди да укључујем апликацију за мерење корака. Уз мало напора и математике, могу да израчунам колико сам их тачно направио на путу од кревета до купатила и фрижидера.

Када је реч о друштвеним контактима, све је остало исто. Моја породица је у Нишу, као и већина пријатеља. Сада се чак и чешће чујемо, јер бринемо једни за друге.

Једино ми је понестало изговора уколико ми се не прича, јер сада знају тачно где сам. Не могу више да будем у биоскопу, аутоперионици, на каси.

Кожа руку се полако опоравља, коса је још увек без воска.

Интернет веза је понекад слабија јер вероватно 80 одсто планете сада ради од куће. Но добро, наоружан сам стрпљењем још од викенда.

Храна се троши умерено. Трудимо се да се хранимо здраво. Доказ за то је само једна купљена лименка кока-коле, која се може попити једино у тренутку највеће кризе.

Полиција ни данас није дошла да нас обиђе.

У Србији је регистровано шест нових случајева, укупан број сада износи 89.

У 20 часова истовремено почиње полицијски час и аплауз за медицинске раднике у Србији, најављен на Фејсбуку.

На улици нема нигде никога, осим полицијских аутомобила и неког, претпостављам празног, аутобуса.

Па, барем смо у овом тренутку сви у истом сосу.

Четвртак, 19. март - четврти дан самоизолације

Још увек без нуспојава, ни физичких ни психичких.

Смишљам нове начине на које бих могао да обављам посао:

Коначно добре вести - Издавачка кућа Весели четвртак јавља да је нови број Дилана Дога на киосцима. Додуше наслова Успаванка за последњу ноћ.

Свет ће ипак наставити да живи.

У 19 часова се гледа Слагалица, у 20 се поново чује аплауз, не могу да проценим да ли јачи него јуче.

Број заражених се данас попео на 103.

Једна од добрих страна кућне изолације је што се генерално осећамо сигурније, па успевамо да причамо о нечему што није корона вирус.

Ни данас нема полиције. Ваљда је то доказ да смо урадили све како ваља.

Петак, 20. март - пети дан самоизолације

Почињем да размишљам о крају пандемије, што је добро, али и да превише бринем како ће се свет вратити у нормалу, како ће се опорављати привреде, што није добро.

Једу ми се огромне количине нездраве хране и грицкалица. То је засад једина забележена слабост.

Правим ментални списак свега што ћу појести по изласку. Радујем се и шетњи по Земунском кеју.

Имамо једну добру и једну лошу вест.

Отварам ону лименку кока-коле за хитне случајеве.

Добра је да је стигло пролеће.

Лоша је да ће власти можда продужити период самоизолације на 28 дана.

Мој предлог да гледамо филм 28 дана касније је одбијен по кратком поступку.

Гледамо Симпсонове, они предвиђају будућност, можда имају неке боље вести.

Данас је забележен и први смртни случај, док се број заражених попео на 135. У Србији је проглашена епидемија.

У 20 часова се поново чује аплауз, али и песма Тамо далеко са разгласа.

Самоизолација не доноси и звучну изолацију.

Субота, 21. март - шести дан самоизолације

Покушавам да радим неке вежбе са Јутјуба, али безуспешно. Успевам само да се ушинем.

Са терасе видим редове испред супермаркета. Људи стоје у размаку од два метра, по слободној процени.

У реду препознајем стрица. Зовем га на мобилни, па машемо један другом.

Тако се одржава дистанца. Тако се води рачуна о ближњима.

Овакав призор делује умирујуће, јер ћу моћи лакше да изађем у куповину када период самоизолације прође.

Различите институције имају различите податке да ли ће бити продужен период самоизолације.

Постоји сива зона између „продужено је" и „одакле вам то?". Али не жалимо се, чекамо званично решење.

Број заражених данас је 171. Председник је продужио полицијски час, од сутра ће улице бити празне већ у пет поподне.

Комшије изнад увек почну да аплаудирају у 19:58, али недовољно гласно да покрену талас аплауза.

Недеља, 22. март - седми дан самоизолације

По питању неиздрживе жеље за грицкалицама и чоколадицама, стање је још увек непромењено.

Данас су нас обавестили да се самоизолација дефинитвно продужава на 28 дана, доставиће ново решење.

Откривам невероватну сатисфакцију у сечењу црвеног лука, као и да су Овен и Лук Вилсон рођена браћа. Два догађаја нису никако повезана.

Са терасе гледамо како се празне улице у пет. Полицајци на разгласу кажу: „Требало би да сте код куће". Звучи као комшијски подсетник.

Још једна особа је умрла од корона вируса. Укупан број заражених у Србији је 222.

Идеја овог текста није да представим изузетно незанимљиву верзију ријелити програма сопственог живота, већ да докажем да остајање код куће и није толики баук.

Чекају ме још три недеље у кући и то ме не плаши, чак ме на неки начин радује и смирује.

Могућност рада од куће и самоизолације у оваквим околностима је пре благослов него санкција. По свему судећи, корона није себичан вирус, а чувањем себе, чувамо и друге.

Тренутно ме више плаши да се не смучим девојци. Засад не показује симптоме кајања због оваквог потеза.

Али пратићу ситуацију. И савете стручњака.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]