„Мислио сам да сам једини којем се ово догодило": Мушкарци силовани током рата на Косову прекидају ћутање

УПОЗОРЕЊЕ: Овај садржај може бити узнемирујући за читаоце

Скоро две деценије, Албан је мислио да је једини мушкарац који је доживео сексуално насиље током рата на Косову.

Када су косовске власти донеле закон који је омогућио званично признање силованих у рату, схватио је да није сам.

Албан (име је промењено) је имао 17 година када је са породицом побегао из једног села на Косову.

Сакрили су се код рођака, али није било довољно хране за све, па се вратио у кућу да узме џак пшенице.

Када је ушао у двориште, зауставила га је, како каже, група мушкараца у униформама српске полиције.

Натерали су га да уђе у кућу.

„У почетку нисам схватао шта се дешава", прича Албан, који данас има четрдесетак година.

„Осетио сам бол и мислио сам да ми забијају нож у леђа.

„Онда сам схватио да су ме свукли и да ми раде оно најгоре. Изгубио сам свест", прича, док му глас подрхтава а сећања навиру.

Дритон (име је промењено) разуме Албанову причу и превише добро.

Њих двојица се никада нису упознали, али Дритон, сада у средњим 60-им, дели сличну тајну.

Преживео је вишеструко сексуално злостављање, укључујући групно силовање 1999. године, док је 30 дана боравио у притвору на Косову.

Притвором је управљала српска паравојна формација, верује он.

Иако је знао да има и других мушкараца који су доживели исто насиље, годинама о оном што је преживео није разговарао ни са ким, осим са супругом.

Процењује се да је, само током рата на Косову, сексуално насиље доживело између 10.000 и 20.000 људи, мада до сада није било истраживања која би прецизније утврдила број.

На косовске тежње за независношћу Србија је одговорила слањем војних и паравојних снага. Обе стране су оптужене за ратне злочине, као што је силовање цивила.

Косово је 2018. донело закон који је омогућио преживелима сексуалног злостављања у рату да добију статус цивилних жртава и финансијску помоћ.

Ова одлука је охрабрила Албана и Дритона да прекину две деценије ћутања и проговоре о једном од последњих табуа рата.

Око 2.000 људи се пријавило, а 1.650 је до сада добило статус цивилних жртава рата.

Међу њима је 84 мушкараца, показују подаци косовске Комисије за признавање и верификацију статуса цивилних жртава рата у које су ББЦ новинари имали увид.

Косовска влада је првобитно одредила фебруар 2023. као крајњи рок за пријаву, али је потом продужен до маја 2025.

Добро чувана тајна

Албан и данас живи у скромној породичној кући у којој је био силован.

„То је ужасно, али никада нисам имао средстава да се преселим", каже гледајући у страну.

Ходник у којем је нападнут повезује малу кухињу, купатило и две спаваће собе, у којима живи са супругом и децом.

Супруга послује по кући, деца се играју, а породични живот тече, а да нико од њих не зна шта се догодило у њиховом дому.

„Не желим да моја породица сазна, јер и данас има тренутака када пожелим да уопште нисам ни постојао.

„Уништили су ми морал, понекад се и даље бринем да ли сам довољно мушкарац - то је тежак терет", прича Албан равним тоном.

Пре него што је затражио статус цивилне жртве рата, Албан је само једном говорио о сопственој патњи.

Неколико дана након што је силован, тајну је поделио са оцем.

„Био је скрхан, али срећан што сам преживео, јер је рекао да су могли да ме убију", сећа се Албан, док му сузе клизе низ образе.

Дритон је размишљао да каже оцу, али није.

„Био је стар и болестан, страховао сам да ће га тај стрес убити", каже.

„Међутим, отац је видео да нешто није у реду, говорио ми је да мора да нешто држим у себи".

Дритон се охрабрио да исприча супрузи, која је родила њихово треће дете недељу дана пошто је пуштен из притвора.

„Прихватила је да оно што се догодило није моја кривица", додаје, хватајући се за лице обема рукама.

Тачка на дугогодишње ћутање

Организација Хјуман рајтс воч оценила је да је силовање током рата на Косову било „инструмент систематског етничког чишћења" режима тадашњег председника Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића.

Дуги низ година, силовање је било табу и међу косовским Албанкама, каже Фериде Рушити, докторка и активисткиња за људска права из Приштине.

Рушити је почела да бележи случајеве ратног силовања још за време сукоба, радећи у избегличким камповима на северу Албаније.

„Стигма је била свеприсутна - мушкарци су бранили женама да јавно говоре шта им се догодило, јер су мислили да то показује како нису успели да их заштите", каже.

Када се рат завршио, Рушити је основала Косовски центар за рехабилитацију жртава тортуре (КРЦТ), невладину организацију за психолошку и правну подршку људима који су преживели сексуално насиље.

Док су жене биле међу корисницима КРЦТ-а од самог почетка, мушкарци су почели да се обраћају тек 2014. године, када је у косовском парламенту први пут разматран закон који је омогућио да људи који су преживели силовање стекну званични статус цивилних жртава рата, каже.

„Традиционално очекивање је да мушкарци треба да штите породицу, а не да буду у позицији жртве", указује Рушити.

Специјализоване невладине организације, попут КРЦТ, сарађују са косовским институцијама на верификацији људи који су преживели силовање како би им се доделио статус цивилних жртава рата.

Када стекну статус, имају право на доживотну помоћ од око 230 евра месечно, отприлике трећину просечне плате на Косову.

Албан је за ову одлуку чуо у вестима. Одлука да стави тачку на две деценије ћутања није била нимало лака.

Каже да је двапут покушао да покуца на врата КРЦТ-а, али би срце почело да му лупа, руке да се тресу, а дланови зноје.

Оба пута се предомислио.

Праг КРЦТ-а је прешао у пролеће 2019. године.

И Дритон је за нови закон чуо у вестима, али каже да је био под толиким стресом када је одлучио да пријави да се ни не сећа како је било.

„Заиста сам желео да испричам шта ми се десило, али осећао сам се као да немам где да одем.

„Када сам коначно проговорио, осетио сам огромно олакшање", присећа се.

Обојица су годинама после рата узимали антидепресиве и лекове за смирење које су им лекари преписивали због симптома попут ноћних мора, промена расположења и лупања срца.

Тек када су се јавили КРЦТ-у, уз помоћ стручњака су почели да се баве кореном проблема.

„Рекли су ми да нисам ја крив", каже Албан.

„Био сам само беспомоћни цивил, а кривица је на злочинцима који су ми то урадили", додаје.

Размишљајући о годинама ћутања, Дритон каже да га је дуго мучило „коме да пријави".

„И даље се осећам као уништен човек.

„Али тек када сам испричао шта се десило, успео сам да пронађем начин да се мало боље носим са тим теретом".

Када гледа вести о сукобима у Украјини, Израелу и Гази, често помисли да се сличне ствари дешавају и у другим деловима света.

„Пријавите - то је моја порука свима који су преживели оно што и ја.

„Није срамота".

Погледајте видео: Рат у Судану - „Желим да прекинем трудноћу из силовања"

Чекање на правду

КРЦТ такође ради на прикупљању доказа који би починиоце привели правди.

„Многи преживели показују спремност да сведоче на суду, али најчешће не знају идентитет починилаца", каже Селви Изети, психолошкиња КРЦТ-а.

„Ретко добијамо имена или информације о томе како су починиоци изгледали, јер су поједини носили маске."

Дритон се сећа да је притвор делио са још „петорицом или шесторицом" мушкараца који су прошли слично злостављање, али није у контакту ни са једним од њих.

„Волео бих да их пронађем и да разменимо информације о починиоцима, али нисам сигуран где да их тражим.

„Бојим се да не покуцам на погрешна врата", каже.

У пресуди из 2021. године, која се сматра историјском, бивши полицајац Зоран Вукотић са Косова осуђен је на 10 година затвора због силовања жена и учешћа у протеривању албанских цивила током рата.

Била је то прва пресуда за сексуално злостављање током рата на Косову 1998-1999. године, а Изети је описује као „прекретницу".

„Пружила је наду онима који су преживели силовање, да би починиоци могли бити кажњени и много година касније", каже.

Поједине земље на Балкану, попут Хрватске и Босне и Херцеговине, имају сличне законе.

Међутим, у Србији закон не признаје људе који су преживели сексуално насиље као цивилне жртве рата.

До сада званично није било мушкараца из српске заједнице на Косову који би јавно проговорили о искуству силовања током рата.

ББЦ се обратио Министарству за рад, запошљавање, социјална и борачка питања, али одговор није стигао до објављивања текста.

Погледајте видео: Нестали на Косову - прошлост која прогања

Шеснаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]