Несрећа на црногорском Маганику буди језива сећања и пола века касније

Пре тачно пола века, авион Југословенског авиотранспорта (ЈАТ) кренуо је из Скопља до Подгорице, тадашњег Титограда, али тамо - никада није стигао.

Једанаестог септембра 1973. године, авион је због погрешне оријентације ударио у Бабин зуб, врх планинског венца Маганик, надомак Колашина, града у северном делу Црне Горе.

Нико није преживео.

Од силине експлозије погинуло је свих 35 путника и шест чланова посаде и то се сматра једном од највећих авионских несрећа у Југославији.

Уз искусног пилота Живојина Маглића, који је возио и југословенског председника Јосипа Броза Тита, авионом је управљао копилот Никола Војводић.

Војводића је млада супруга Персида тог сунчаног јутра испратила на посао.

Растали су се код Студентског града у Београду, она му је махнула, не слутећи да ће им то бити последњи сусрет.

„Он је био моја прва и највећа љубав, најлепши мушкарац у мом животу, плав са зеленим очима", описује Персида Белокапић Шутаковић за ББЦ на српском.

Иако је прошло пуних 50 година, сваког детаља се сећа „као да је сад".

Језиве сцене у каменим врлетима

Слике авиона који је разнет у парампарчад урезале су се у памћење и патологу Михаилу Кулишу, jeдном од првих лекара који су стигли на лице места.

По каменим литицама лежали су остаци авиона и делови људских тела „без костију, косе и коже".

„Лешеви су били разбацани на око 200 до 300 метара, то је све требало покупити, сваки детаљ.

„Током купљења смо са војницима означавали који су и какви делови тела, да не би дошло да забуне и мешања", каже 84-годишњи Кулиш за ББЦ на српском.

И данас су на овој планини видљиви трагови несреће.

Са оближњег Међеђег врха, који је највиши на масиву Маганик, могуће је видети остатке авиона на Бабином зубу, каже планинар Иван Савић који је истраживао несрећу, али и фотографисао саме литице.

„Тамо су део крила, делови мотора, има ситних жица, то се и даље све може видети", каже Савић.

Врхови Маганика су виши од 2.000 метара, оштре камене литице су у облацима када је лоше време.

Какав је тамо терен, најбоље описује новински извештај до ког је Савић дошао, објављен непосредно после трагедије.

„Према првим извештајима лица која су хеликоптером надлеталаместо несреће, осим неколико олупина и раскомаданих тела путника и снежних наноса, ништа се друго није видело у овом најнеприступачнијем крају северног дела Црне Горе.

„Исто такo, екипе спасилаца и сељаци из околних катуна нису вечерас успели да стигну до места несреће", пише у вести из Титограда од 11. септембра 1973.

Како је дошло од несреће?

Тог јутра, авион на лету ЈУ 769 изгубио је везу са контролом лета у Голубовцима код Подгорице у 9.30.

Како се наводи у филму Радио-телевизије Црне Горе „Маганик 11.9.", посада је веровала да је изнад Подгорице и кренула је у спуштање кроз облаке, а од магле нису видели да су на 35 километара удаљености од главног града Црне Горе.

Код града Мојковца није радио радиофар, навигацијски одашиљач радио таласа који је авионима служио за оријентацију, попут својеврсног светионика.

Из контроле лета посади је речено да се спусте на висину од 6.000 стопа, али нису били на правој траси.

Баш на тој висини, на око 2.000 метара, налази се врх Бабин зуб у који су, због магле, ударили брзином већом од 400 километара на час.

Новинарка из Подгорице Наташа Баранин била је девојчица када се трагедија десила.

Поводом 40. годишњице од трагедије, с колегом Синишом Адамовићем одлучила је да направи документарни филм о том догађају.

Пре снимања, годину дана су најпре су „копали" по старим архивама, јер информације из истраге нису биле лако доступне.

Вишемесечно истраживање показало је да је несрећа била „сплет околности".

„У 90 одсто случајева је људски фактор, али уз то, они једноставно нису имали среће, толико се ствари наместило тад", каже Баранин.

Дошли су у посед оригиналног транскрипта разговора контроле лета и пилота, али не и аудио снимка.

То је само један од изазова са којима су се суочили.

„Много ствари је било сачувано, али сакривено.

„Људи из различитих разлога нису желели много да причају о том догађају, многи су били емотивно погођени, неки су преминули", каже Баранин.

Посебно их је дотакао однос људи који су живели на обронцима масива Маганик, у катунима или селима у подножју, што је и приказано у филму.

Они су исте вечери дошли на место несреће, запалили ватре да растерају лешинаре и звери и чекали до сутрадан док службе обаве увиђај и не транспортују остатке тела.

„Човек нам на крају каже `за нас је то неко свето место` и то вам говори о схватању не само несреће, већ и колективне трауме", истиче она.

Увиђај

На увиђају је био Михаило Бато Кулиш, тада млади лекар од 34 године.

Добио је задатак да изврши обдукцију тела - посао који се, како каже, добија једном у каријери или никад.

„То је била, у то време, највећа авионска несрећа - не по броју погинулих, колико по оштећењима која су била на телима", каже Кулиш за ББЦ на српском.

На основу прегледа и анализа, утврдили су како је дошло до трагедије надомак Колашина.

„Кад је ударио делом трупа авиона и непосредно испод кљуна, дошло је до страшне декомпресије, тако да су сви меки делови тела пошли напоље, остала је само кожа у већини случајева.

„Било је свега два или три потпуно сачувана леша", описује вештак судске медицине.

Његов колега, који је радио идентификацију тела после несреће авиона словеначке Инекс Адрије на Корзици, када је 1. децембра 1981. погинуло 180 људи, рекао му је да „повреде и оштећења нису биле ни приближно онима какве су биле нa Маганику".

Најпре је требало из врлети и шуме транспортовати посмртне остатке до најближег насеља па тек одатле у Подгорицу.

У тој акцији су учествовале и војска и полиција и трајала је читав дан.

Надлетао их је хеликоптер, али није имао где да слети.

Спасиоци који су учествовали у тој акцији, како су испричали у филму, упамтили су не само слике трупова без руку, ногу и глава, већ и мирис људског тела и керозина који се ширио литицама.

Идентификација

Пред тимом који је предводио Кулиш био је велики задатак - да у таквим околностима идентификују жртве, у време када није било генетских анализа.

„То смо радили на основу неких података које смо добијали од породице, имали смо састанке са њима, говорили су нам како су били обучени, да ли су имали неке операције, па на основу тога да утврдимо, јер није било ДНК."

У испомоћ је на дан дошао словеначки стручњак из области судске медицине Јанез Милчински, редовни професор Медицинског факултета у Љубљани и академик, који им је дао неколико упутстава.

На крају, после десет дана, резултат је био „импресиван", каже лекар у пензији.

„Ту је било више од 40 путника, ми смо успели да идентификујемо скоро 30, а били смо врло врло опрезни.

„Људима којим је неко настрадао у тој несрећи било је веома стало да се изврши идентификација, јер су желели да их сахране", описује стручњак судске медицине.

Истражитељи су му поставили питање да ли је пилот имао мождани удар или инфаркт, али он на њих није није могао да одговори у таквим околностима, додаје.

Неке су препознали на основу отисака прстију уз помоћ дактилоскопа из Министарства унутрашњих послова.

„Био је случај кад смо нашли руку једне жене, дошао је њен отац и рекао 'није то рука моје ћерке, јер су њени нокти били јако неговани'.

„На крају је испало да то јесте та девојка, која можда није успела тај дан да налакира нокте као иначе", препричава Кулиш.

Неидентификовани путници су сахрањени у заједничкој гробници на Чепурцима, у Подгорици.

Неки су се чак борили и за делове тела који нису припадали њиховим члановима породице.

На месту несреће, на једној откинутој руци пронађен је и прстен са ликом америчког председника Џона Кенедија.

„Две или три породице су тврдиле да је баш та рука, рука њиховог члана породице, што је просто било ненормално", каже новинарка Баранин.

Вест о погибији

Персида је мужа идентификовала на основу зуба и ноктију, препричава данас.

Згодног Николу Војводића, Црногорца из Мојковца, ова стоматолошка сестра је и упознала у авиону.

Тад је имала 21 годину, а остала је удовица са 25.

Иако јој је говорио да „у пилотској кући смрт лебди изнад", веровао је да он не може да погине, јер „авион има два мотора".

Персида се сећа тренутка када јој је докторка, у чијој стоматолошкој ординацији је радила, саопштила да је Никола погинуо.

Зубарка је седела за писаћим столом, иза ње је било огледало у ком је она видела да стиже доктор који јој је одмах дао инјекцију за смирење.

То није помогло.

„Полудела, горе-доле трчим, вичем, не могу да се снађем", описује.

„Кад су увече на телевизији јавили да их још нису пронашли, мени је само на памети била Весна Вуловић, она је испала из авиона и преживела."

Путници и посада ЈАТ-ове каравеле нису били те среће.

Кобног дана, млади пилот Раде Љубиновић могао је, каже, лако да се нађе у кобном авиону.

Тог јутра је, каже, он ту каравелу из Загреба долетео у Београд.

Каравела Суд СЕ-210 био је путнички авион француске производње на млазни погон.

На изласку из авиона, ишао је према пристанишној згради кад га је срео колега са којим је заједно и радио и био на обуци, копилот Никола Војводић.

„Он ми каже: 'Е Раде, данас ми се нешто не лети, нешто сам слабе воље, ајде ти одради ово Скопље и Титоград уместо мене', ја кажем: 'Не могу, доста ми је и овај мој лет'.

„Поздравим се са њиме, он оде и више га нисам видео", описује Љубиновић растанак са другаром и комшијом.

Каже да је авион „био потпуно исправан", све је нормално функционисало.

Погледајте видео:

Другачија авијација

После низа обука, он се запослио у ЈАТ-у почетком седамдесетих, најпре као копилот на моделу авиона конвер, а касније и на каравели.

Копилот је важан у авиону, описује Љубиновић, јер је дужан да обави припреме за лет са контролом лета, оде у метео службу, провери исправност система у авиону и кокпиту, да би све било спремно кад дође капетан.

„Нисам био задовољан каравелом, мислим да је обука била недовољна и непотпуна и да се од пилота тражило да будемо економични и ефикасни, на уштрб безбедности.

„У свакој компанији је примарна безбедност, па онда ништа, ништа, ништа, затим редовност, удобност и тек на крају економија, међутим код нас је у то време била прво економија, па све остало", описује Љубиновић колико је тадашња југословенска авијација била другачија од осталих.

Како каже, тек када је 1985. отишао у амерички град Сијетл, где је седиште компаније Боинг, на обуку за боинг 737, који је први имао све компјутеризовано, схватио је како права обука треба да изгледа.

На тренутак застане, хукне и обрише замишљени зној са чела.

„Ух, тад ми је свануло, тад сам видео да је обука ваљана, да су међуљудски односи ваљани, да је све било добро.

„Тад сам рекао, 'нас је само бог чувао на деветки'", каже Љубиновић, алудирајући на авион модел Даглас ДЦ-9, које је ЈАТ користио током седамдесетих и осамдесетих година.

Бар три грешке

Кад је чуо за трагедију која је задесила колеге, било му јако тешко, првенствено због Војводића, али и осталих настрадалих.

Пилота Маглића је знао као „дивног човека, инструктора", великог професионалца.

Ипак, брзо му је било јасно како се несрећа догодила.

„Да би се разбио авион, потребне су три грешке, а тад су направљене три грешке.

„Прво, контрола летења није била упозната са ситуацијом и није била прецизна кад је реч о позицији, даље копилот је погрешио и кренуо у спуштање без спољне видљивости, не знајући да ли је у котлини или изнад брда и треће, капетан се вероватно није умешао да то спречи", каже Љубиновић.

У стицај несрећних околности убраја се и квар мојковачког радиофара.

Спроведена је и званична истрага и водио ју је, између осталих Златко Вереш, дугогодишњи стручњак Комисије за испитивање удеса у ваздухопловству, који је то касније објавио у књизи „Кад мотори утихну".

И по његовим налазима направљено је више пропуста, цитира се у филму.

Као узрок удеса наводи се удар о препреку до ког је дошло због спуштања испод минималне безбедне висине на рути од стране посаде.

Посредни узроци удеса су неправилно састављена посада, незадовољавајуће показивање земаљског радио-навигационог уређаја на земљи.

Искуство пилота Маглића није спорно, али јесте било спорно што је у кокпиту био са два приправника, додаје се.

С друге стране, у титоградској контроли лета био је човек који није имао дозволу за рад нити довољно знања за тај посао и зато је одобрио понирање.

После годину и по дана проведених у притвору, контролор лета и његов претпостављени су ослобођени одговорности одлуком суда.

Бројне контроверзе

У низ контроверзи убраја се и то што је у авиону била и једна особа више, које није било на списку путника, а до данас се не зна ко је то био.

Током седамдесетих није било необично да се на лету нађу „слепи путници", сведочи пилот у пензији Љубиновић.

Било је довољно да неко пита капетана хоће ли да га повезе и он би прихватао.

„Догађало се да некад у авиону, где је било 109 седишта и толико појасева за спасавање, дође мој колега или контролор и пита 'Могу с тобом до Титограда', ја кажем: 'хајде седи'.

„Једном сам примио 20 људи прекобројно, једни седе у тоалету, једни на флашама од кока-коле", каже он, седећи у уређеном дворишту породичне куће у Угриновцима.

Док разговарамо, изнад нас бучно и ниско прелећу авиони, јер ово село припада општини Сурчин у којој је београдски аеродром.

„Касније ће се више радити на безбедности, али та катастрофа није требало да се догоди, требало је реаговати пре тога", закључује Љубиновић.

Кремација

Кад су тела настрадалих враћена у Београд, посмртни остаци Николе Војводића су кремирани.

Његов је један од првих розаријума на београдском Новом гробљу, описује његова тадашња супруга.

„Он је кремиран, а и претходно је био кремиран", нашали се успут.

Персида пред очима и данас има сцену када је сандук са цвећем повучен доле, а претходно га је испратила почасна паљба, јер је имао чин мајора.

После сахране, понуђен јој је посао у ЈАТ-у и она се запослила на аеродрому.

„Сећам се да сам свако поподне ишла на гробље да ми човек изнесе урну да видим, док ме није замолио директор гробља да више не долазим", препричава Персида.

Гробно место добиће тек кад је зима окопнила, фебруара наредне године.

Како се Црна Гора сећа несреће на Маганику?

„Високогорци Црне Горе", који су баш на Маганику направили планинарски дом, пола века од несреће на Бабином зубу организовали су планинарску шетњу, у знак сећања на настрадале.

За 30. годишњицу трагедије, делегација „ЈАТ Ервејза" и Спортског друштва „ЈАТ" поставила је меморијалну плочу, а деценију касније снимљен је и филм РТЦГ.

„Kада су планинари и грађани стигли на врх, у то време један од ваздухоплова, из Авио-хеликоптерске јединице МУП-а Црне Горе, извршио је прелет изнад врха Бабин зуб и на тај начин дао посебну симболику акцији нашег клуба", описује Иван Савић.

Слично је замишљена и шетња поводом пола века од несреће, кроз терен пун шкрапа, јама и вртача, али се уз водича то лагано пролази, описује овај планинар са 15 година искуства.

Он је стасавао уз причу о несрећи на Маганику.

„Покојни отац ми је малтене од пете године показивао Бабин зуб кадгод бисмо ишли на село на север.

„Прича о авиону који удара у планински врх, о људима који су погинули и о остацима авиона који се тамо још могу пронаћи била ми је врло упечатљива, хранила ми је машту, па сам се касније заинтересовао и за авионе и авио индустрију, истраживао авио несреће широм света", каже он.

Додајући да је „чак успео да добије" и страх од летења.

То га је подстакло да по архивама и библиотекама трага за доступним изворима како би открио што више околности удеса, тачно место пада авиона, детаље о путницима.

Наташа Баранин за себе каже да је рационалиста и реалиста, а опет у причи о овој трагедији препознаје „чудне" подударности, јер се несрећа десила 11. септембра, а да је „пилот Маглић због магле ударио у Маганик".

„Нисам неко ко тражи такве симболике нити се бавим тиме, али овде се то наметало, нарочито после 11. септембра 2001. када је свет постао потпуно другачије место.

„Имали смо и ми 11. 9. и авион који није стигао на одредиште и све је то било невероватно", каже новинарка са вишедеценијским искуством.

Једанаестог септембра 2001. припадници Ал Каиде отетим авионима срушили су куле близнакиње Светског трговинског центра у Њујорку, а оштећена је и зграда Пентагона.

У нападима је страдало око 3.000 људи.

„На овом простору имамо вишак историје, али немамо ту врсту искустава са авио несрећама.

„Маганик је, на срећу, једна од ретких, али, нажалост, и даље траје", закључује Баранин.

Персида Белокапић Шутаковић се после трагедије два пута удавала и разводила, има и ћерку, али прву љубав никад није заборавила.

Каже, нема дана да не помисли на Николу и уз јецај додаје:

„Само једном се љуби."

Погледајте видео о нападима 11. септембра 2021:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]