Авионске несреће: „Као дете сам гледала како су страдале моје сестре“

Кад је Харијет Вер-Остин имала осам година присуствовала је авионској несрећи у којој су страдале њене две старије сестре.

Она је провела већи део последњих 49 година у, како сама каже, „тунелу" личне ожалошћености.

Али недавно је одлучила да се повеже са другима погођеним истим трагичним догађајем.

Харијет је тог априлског дана 1972. године стајала са родитељима на отвореној платформи на аеродрому у Адис Абеби.

Ускршњи празници су се привели крају и Харијетине сестре, 12-годишња Каролина и 14-годишња Џејн, летеле су назад у Енглеску из Етиопије како би започеле нови школско тромесечје.

Кад су се девојке попеле уз степенице, окренуле су се да махну, а потом нестале у авиону.

Ускоро је њихов авион рулао пистом, постижући брзину да би се одвојио од земље.

Али уместо да се вине у небо, зачула се гласна шкрипа кочница.

Изгубивши контролу, авион је кренуо да кривуда, да би се превалио преко стрме ивице на самом крају писте.

„И онда, одједном, дигао се огроман стуб црног дима", присећа се Харијет.

Харијетин отац Бил потрчао је ка авиону, оставивши Харијет и њену мајку Елсу да стоје држећи се за руке, зурећи у тихој неверици.

Хиљадама километара далеко, у интернату у Ворику, 12-годишњи Грејем Таунсенд је чекао двојицу браће, Кристофера и Кенета, да се врате с ускршњих празника.

Иначе би сва тројица празнике провела са родитељима у Адис Абеби, али ове године је дошло до промене плана и Грејем није пошао с њима, тако да је једва чекао да сазна какве су авантуре његова браћа имала.

Кад је примио лошу вест, детаљи нису били најјаснији.

Дошло је до несреће, и имала је везе с авионом, али Грејему није падало на памет да се десило нешто стварно лоше.

„Прва помисао ми је била: 'Какву ће фантастичну причу имати да ми испричају кад се врате!'", каже он.

„Готово да сам био љубоморан."

Наставио је да се игра, покушавајући да постави три дречава кликера тако да стоје на столици са закривљеним седиштем.

Два кликера су се откотрљала, остао је само један.

„И тад сам одједном помислио: 'Боже, можда сам остао сам.'"

Скоро пола века касније, Харијет Вер-Остин говорила за ББЦ радио о догађају који је оставио толико дубоког трага на њен живот.

Харијетина сестра Каролина и њена пријатељица Деби успеле су да откопчају појасеве једна другој и изађу из авиона, објаснила је она.

Али Каролина је отрчала низбрдо, где се изливало гориво из пробушених резервоара, док је Деби отрчала у супротном правцу и избегла ватру која је обавила њену пријатељицу.

Каролина је још била жива кад ју је њен отац пронашао, али сва одећа на њеном телу је изгорела, оставши само у ципелама.

Умрла је четири дана касније, након што је враћена у Велику Британију спасилачким летом РАФ-а, у пратњи родитеља и Харијет.

Најстарија сестра Џејн умрла је на лицу места од пробушене аорте под притиском појаса на њен торзо.

Њих две биле су међу 43 људи који су изгубили животе, од укупно 107 жртава у авиону Ист африкен ерлајнса ВЦ10.

Харијет се није вратила у Етиопију све до 2009. године - 37 година касније - на пословном путу који је имао везе са њеним послом консултанткиње за људска права.

Било је то снажно искуство, „изузетно тешко и емотивно", иако је све морала да сакрије да би могла да ради.

Она се сећа да је слетела на аеродром у Адис Абеби и зурила кроз прозор авиона у јаругу у којој је плануо авион њених сестара.

Мирис ваздуха, кад је изашла на писту, био је тачно онакав каквим га се сећала из детињства.

Али уз све болне успомене, Харијет је осетила и блискост са сестрама, „зато што смо тамо последњи пут све биле на окупу".

Харијет је од тада била много пута у Адис Абеби и приликом сваке посете осетила би исту врсту повезаности са Каролином и Џејн.

Не постоји, међутим, споменик у част 43 људи који су изгубили животе у несрећи лета ВЦ10 и, седећи једног дана на аеродрому у Адис Абеби и гледајући напоље на писту, Харијет је обузела жеља да сазна шта је било са преживелима и њиховом родбином, и како је несрећа утицала на њихове животе.

„Где су? Како су? Како су успели да се поврате од свега?", каже она.

„Живели смо у тунелу властите ожалошћености и грађења новог живота деценијама после 1972. године, али одједном сам постала опседнута потребом да сазнам шта је било с другима."

Поделивши причу са ББЦ-јем, Харијет се надала да ће успети да пронађе неке од њих.

Трејлер за емисију пуштен је 6. априла 2021. године, док су се Грејем Таунсенд и његова жена Гилијан возили аутопутом број 280 код Сан Франциска, на путу да се вакцинишу против Ковида.

Замало су изазвали саобраћајну несрећу.

„Грејем је скоро слетео са пута", написала је Гилијен у мејлу послатом Харијет касније истог дана.

У време кад је емисија била емитована, скоро две недеље касније, Харијет и Грејем већ су разменили бројне мејлове.

Упоређивали су искуства о Етиопији у којој је Харијетин отац радио на програму конзервације земље, а Грејемов отац за Међународну радничку организацију, као и сваки детаљ ког су обоје могли да се сете у вези са самом несрећом.

„Како смо сазнавали све више о нашим околностима, откривали смо да су се наша искуства и те како надопуњавала, тако да су нам пружила једну потпуно другачију перспективу", каже Грејем.

Харијет је била најмлађа од три сестре, док је Грејем био најстарији од тројице браћа.

Харијет је била присутна кад се десила несрећа, док Грејем није.

Њихови родитељи се нису познавали пре трагедије, али су после ње кренули да размењују писма и божићне честитке, и састајали би се у време годишњице наредну 21 годину, чак и после смрти Грејемове мајке Барбаре.

Харијет је жудела да сазна како је Грејем изашао на крај са свим тим, будући да је остао сам, као она.

Исто тако, Грејем је желео да сазна да ли је она, попут њега, одувек желела да има троје деце - и имала је.

„Било је ту много туге", каже Харијет, „али и много радосних успомена и смеха. Углавном се све сводило на то наше фасцинантно истраживање."

Пандемија је спречила Грејема да присуствује сахрани оца, који је умро у новембру 2020., у 92. години, али овог лета је коначно успео да отпутује кући.

„Мој отац је био последњи у нашој породици, сем мене, који је познавао моју браћу", каже Грејем.

„Кад је он преминуо, није остао нико други са ким бих могао да разговарам, а ко би стварно разумео."

Након што је изгубио оца, јавила се снажна потреба попут Харијетине да сачува у животу успомену на браћу.

И зато му је проналажење трагова онога што им се догодило међу очевим стварима - писма саучешћа и извештај о несрећи - било од велике важности.

Биле су ту и породичне фотографије и пројекторски филм.

„Постепено ископавам све те драгоцености и оне ми помажу да саставим временски след догађаја свега онога што се дешавало", каже он.

„Пошто сам инжењер, волим да је све уредно сложено."

Иако се нису срели пре, Харијет је одмах препознала Грејема.

„Видела сам лице његовог оца и сетила га се - био је веома срдачан човек", каже она.

Затекли су се како у трен ока разговарају о најинтимнијим осећањима.

„Није ту било никакве нелагоде кад се сретнете са неким непознатим", каже Харијет.

„Била је то прилично изузетна 'годишњица', потпуни незнанци са моменталном везом и заједничком прошлошћу."

На дан несреће, Грејемову браћу Кристофера и Кенета на крају је пронашао њихов отац Џек - могли су да се препознају само по идентичним тајмексовим сатовима и даље везаним око њихових зглобова.

Они нису преживели.

Као дете, Грејем се питао да ли би све било другачије да је он путовао са браћом, као што је обично био случај.

„Сећам се да сам рекао родитељима: 'Волео бих да сам био у авиону' мислећи да сам можда могао да помогнем", каже он.

„Али помислио сам и да би можда било боље и да сам и ја умро с њима, зато што онда не бих морао да се носим са свом овом тугом и осећајем кривице."

Кад је прочитао извештај о несрећи и разговарао са Харијет, то му је помогло да нађе мир.

„Почео сам да схватам да је место на ком су људи седели у авиону било огроман фактор у томе да ли ће преживети или не и како сам сазнавао све више и више, чинило ми се да не би ништа променило да сам био с њима."

Откако је емитована њена емисија, Харијет је контактирало више од 200 људи из свих крајева света.

Неки су непознати људи који су само желели да јој кажу колико им је жао.

Други су ишли у школу са Каролином и Џејн и никад нису тачно сазнали шта је било са топлим, срдачним, духовитим девојкама Вер-Остин.

Гласови сестара могу да се чују у емисији у снимљеној опроштајној поруци забележеној на касетофону пре него што су кренуле на аеродром.

Био је то породични обичај; Харијет и њени родитељи би слушали поруке кад се врате куће након што их одбаце.

„Поздрав мами, тати и Харијет… Хвала на сјајном празнику… Никад га нећу заборавити… Кад год будем седела и цвокотала у учионици у школи… сетићу вас се. Никад вас на заборављамо, увек мислимо нас вас", каже Џејн.

„Хвала на дивном празнику… Мислићу на вас све време и зато немојте превише да бринете. Ћао", каже Каролина.

„Веома је тешко слушати то, али је и веома драгоцено што ти гласови могу бити сачувани", каже Харијет.

„Заслужили су да се чују."

Неки од оних који су ступили у везу са Харијет рекли су да никад нису заборавили њене сестре, редовно посећују њихов гроб и остављају цвеће, па чак и поруке у покушају да ступе у контакт с њом.

За Харијет - чији су родитељи морали напречац да донесу одлуку где ће девојке бити сахрањене - то је само појачало осећај кривице зато што није могла да их посећује чешће на гробљу поред њихове школе.

Други су писали Харијет да поделе с њом срцепарајуће приче о људима које су изгубили - очеве, мајке, сестре, браћу и пријатеље.

Једна жена је рекла да је више плакала за покојним оцем у недељи након што је слушала Харијет на радију него у претходних 49 година.

Неки су рекли да се никад заправо нису суочили са осећањима о томе шта се десило тог грозног дана све док нису чули потресну Харијетину причу на радију, скоро пола века касније.

Харијет је била дубоко дирнута свим тим порукама и захвална на свакој подељеној причи.

„Свака од њих је жива веза са мојим сестрама", каже она.

Један човек се јавио да каже да је два дана неговао девојку по имену Каролина у Адис Абеби после несреће.

„Мислим да је то била ваша сестра", написао је он.

„Разумео је моју потребу да сазнам сваки детаљ", каже Харијет, „и било је веома добро што је имала тог љубазног, брижног човека који се старао о њој."

А један од припадника екипе из РАФ-а такође је писао Харијет.

Никад није заборавио ту сироту децу, рекао је, и мирис спаљеног меса.

Жена која је почела да ради у британској амбасади у Адис Абеби недељу дана после несреће рекла је да је купила коња од породице која је изгубила двоје деце у несрећи.

„Купила је Поштеног Џоа, мог вољеног великог белог коња!", каже Харијет.

„И провела је дивне године с њим, тако да је то било лепо знати."

Деби, која је седела поред Каролине у авиону, такође се јавила са својим сећањима.

„Вратила сам се у школу на последњих неколико недеља летњег тромесечја и открила да су моје пријатељице оно што ми треба", написала је.

Друге девојке су успеле да јој скрену мисли.

„Рекле су: 'какав баксуз' или већ тако нешто, препричале ми све трачеве и са занимањем пратиле напредак са мојим 'тракама сланине' (пресађеном кожом)."

Харијет никад није престала да размишља о томе колико би живот био другачији да се Каролина и Деби нису раздвојиле пошто су искочиле из авиона.

Ускоро ће бити 50 година од несреће, а Харијет и Грејем би волели да ураде нешто да обележе годишњицу дана кад су изгубили вољене браћу и сестре.

„Не желимо да буду заборављени", каже Грејем.

Он би волео да се одржи меморијалну службу и нада се да ће му његова снаја, која је клесарка, дати користан савет како да најбоље обнови надгробну плочу своје браће, на чијој су окруњеној бледосивој каменој површини лишајеви и временски услови већ почели да остављају трага.

Али поред одавања поште браћи и сестрама, Харијет и Грејем желе и да се сете свих других људи који су изгубили животе, као и оних који су остали за њима.

„Сви смо ми део исте приче", каже Грејем.

Следећег месеца Харијет ће отпутовати у Адис Абебу да посети гробље на ком је открила да су сахрањени неки људи који су изгубили животе у несрећи.

Сликаће их и положити цвеће на њихове гробове, као што су то други људи радили за њене сестре.

„Зато што их никад нису посетиле њихове породице, што је најтужнија, најсамотнија ствар на свету", каже она.

Каролина и Џејн су увек са њом у њеним мислима.

„Никад нисам престала да осећам губитак и често веома снажно", каже она.

„Не мислим на њих само једном дневно, већ више дневно - стално су присутне."

Све фотографије посредством Харијет Вер-Остин, сем где је наведено другачије

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]