Еребус: Авионска несрећа која је променила Нови Зеланд

Трагедија лета ТЕ901 била је шок за Нови Зеланд, оставивши на неки начин трага на скоро свима, и довела до година и година истраге и огорчене игре упирања прстом.

А наслеђе трагедије на планини Еребус осећа се и 40 година касније.

Како се авион сударио?

Ер Њу Зиланд почео је да организује летове разгледања крајолика над Антарктиком само две године раније и они су били велики успех.

Има ли бољег начина да проведете дан него да крстарите током једанаесточасовног нон-стоп кружног путовања од Окленда читавом дужином земље па преко на велики јужни континент? Летови су нудили луксуз прве класе и запањујући поглед на бескрајни лед на крају света.

Али тог дана 1979. године, све ће веома поћи по злу.

Негде око поднева, пилот капетан Џим Колинс направио је два велика круга кроз облаке како би спустио авион на око 610 метара надморске висине и путницима омогућио бољи поглед. Претпостављајући да се налази на истој путањи као и претходни летови и изнад бескрајног теснаца Макмурдо, није очекивао никакве проблеме.

У авиону ДЦ 10, људи су били заузети сликањем или снимањем у кабини и кроз прозоре. Многе од тих фотографија пронађене су касније у олупини и могле су да се развију, а неке од њих биле су сликане свега неколико секунди пре несреће.

Али уместо снега и леда у даљини, поглед из кокпита је пукао на огромну планину право пред њима. Нешто мало пре један поподне, огласили су се авионски аларми за близину чврстог објекта. Немајући времена да се подигне, авион је шест секунди касније ударио право у обронке планине Еребус.

После више сати чекања и збуњености, на Новом Зеланду су претпоставили да авион мора да је остао без горива. Где год да је био, више се није налазио у ваздуху.

Послати су тимови за потрагу и спасавање и ускоро су потврђени њихови најгори страхови: олупина је примећена на острву Рос, на нижим падинама планине Еребус и већ је на први поглед било јасно да неће бити преживелих.

„Та иста несрећа се не би догодила са модерним ваздухопловом", рекао је за ББЦ капетан Ендрју Ридлинг, шеф Удружења пилота новозеландских авио компанија. Делимично је то због лекција научених на основу несрећа као што је била и ова са летом ТЕ901.

„Опрема је данас изузетно добра. Имате навигациони систем повезан са сателитима, тако да би било просто немогуће наћи се на толико погрешној путањи лета."

Уништен национални идентитет

Као узрок несреће издвојена су два главна разлога.

Пилоти су били упознати са путањом лета која је била другачија од оне унете у авионски компјутер. Тим је мислио да је њихова рута иста као и код свих претходних летова, преко леда и воде у Теснацу Макмурдо, а путања је заправо ишла преко острва Рос - и вулкана Еребус високог 3.794 метара.

Други узрок био је временски феномен познат као белина - и он је највероватније запечатио судбину лета.

Белина значи да је светло између белог снега и леда испод и облака изнад створио илузију добре видљивости. Пилот је веровао аутоматској путањи лета, претпостављајући да су белило које види кроз прозор кокпита просто лед и снег на води испод њега, а не обронак планине.

У несрећи је страдало 227 путника и 30 чланова посаде. Четрдесет четворо људи никад није идентификовано током операције потраге и спасавања.

Популација Новог Зеланда у то време износила је око три милиона. Као што су људи у то време говорили, скоро свако је на неки начин био повезан са несрећом на Еребусу, било да је знао жртву, неког члана бројних херојских тимова за спашавање или по томе коју су страну заузели у судској парници која је уследила.

А трагедија је шокирала читав Нови Зеланд.

„До ње је дошло у време кад се ова релативно млада земља налазила у кључном периоду проналажења новог наратива за властити идентитет", објашњава Рован Лајт, историчар са Универзитета у Кентерберију.

„Шездесетих и седамдесетих, стари наратив да се ради о напредној испостави Британске империје распадао се у парампарчад или више није имао никаквог смисла", каже он.

Али земља је покушавала поново да се пронађе. Технолошки напреци били су велики део тог новог пута, инфраструктура је била кључна за националну причу о насељавању, освајању и контролисању територије. А простирање ка Антарктику, око 4.500 километара јужно, савршено се уклапало у ту причу.

Али низ страшних несрећа озбиљно ће пољуљати тај осећај идентитета.

У железничкој несрећи у Тангиваију 1953. године страдала је 151 особа, а у несрећи трајекта Вахин 1968. године 51. Несрећа на Еребусу била је трећа на том списку и убедљиво најсмртоноснија.

„Имали сте, дакле, тај веома занимљиви моменат са тим несрећама, зато што су оне озбиљно довеле у питање тај наратив технолошког напретка и контроле", објашњава Лајт.

Судски спор који је уследио убрзо након тога био је други ударац после саме несреће. Новозеланђани су били шокирани неуспехом да се на задовољавајући начин разлучи шта се десило и разменом огорчених оптужби.

Прва истрага утврдила је да се практично радило о пилотској грешци.

Летели су далеко испод минималне безбедне надморске висине коју је одредила авио компанија и деловало је лако рећи да би повиновање том минимуму спречило пад.

Иако је истрага утврдила и несклад у путањама летова, ипак је закључила да би виша надморска висина спасла авион од судара.

„Оркестрирани списак лажи"

Окривљавање пилота показало се, међутим, контроверзним, и покренута је друга истрага, овај пут у изведби Краљевске комисије за истраге, највише инстанце Новог Зеланда за државну истрагу. Резултати нису могли да буду различитији: овај пут је кривица била директно сваљена на Ер Њу Зиланд.

Јесте, авион се налазио испод безбедне надморске висине - али је истрага показала да су антарктички летови рутински летели на толико екстремно ниским висинама како би омогућили бољи поглед муштеријама које плаћају управо за то.

Чак се и промотивна брошура за путању разгледања природе хвалисала крајоликом очигледно сликаним много ниже од безбедних висина.

Краљевска комисија не само да је утврдила да је авио компанија крива за грешке у путањама лета, већ је и тврдила да је Ер Њу Зиланд практично покушао да прикрије властиту одговорност: постојала је завера да се окриве пилоти и тако остави Ер Њу Зиланд морално чистим - али и по питању суме обештећења родбини жртава.

Шеф истраге, судија Питер Мехон, славно је описао одбрану авионске компаније као „оркестрирани списак лажи" - што је израз који ће остати дубоко урезан у националну свест.

„Осећај издаје"

Авио компанија се жалила Апелационом суду и добила случај, а Мехонове оптужбе да су намерно забашурили узроке несреће биле су одбачене.

Поново се несрећа на Еребусу нашла у лимбу, а игра оптужби за кривицу гротескно је у запећак гурнула ожалошћеност родбине.

Несрећа лета TE901 била је и озбиљан ударац по репутацију Ер Њу Зиланда.

Ова авио компанија и те како је представљала понос и дику ове земље - као што је обично случај са националним авио компанијама, била је део ткања како Нови Зеланд себе види на глобалној сцени. Али током година преовладао је консензус да се заиста радило о грешци авио компаније а не пилотског тима.

Више никад нису организовани летови на Антарктик - мада једна приватна линија покрива ту руту разгледања из Аустралије.

У оно време, несрећа и њене последице доживљени су „,међу људима малтене као издајство", објашњава Лајт.

Ер Њу Зиланд је 2009. године упутио прво извињење - мада само за понашање после несреће, не и за саму несрећу.

Али на годишњицу несреће ове године, авио компанија је коначно упутила потпуно извињење за које су многи људи сматрали да је давно окаснела.

„Извињавам се у име авио компаније која је пре 40 година оманула у дужности да се стара о путницима и особљу", рекла је председница авио компаније Тереза Волш на комеморацији у владиној згради у Окленду.

„Иако речи неће никад моћи да поврате изгубљене на планини Еребус на овај дан пре 40 година, желела бих да изразим жаљење у име Ер Њу Зиланда за несрећу која је одузела животе 257 путника и чланова посаде."

Премијерка Јасинда Ардерн такође је искористила тај дан да изрекне прво комплетно извињење новозеландске владе.

„Ово извињење је од срца и свеобухватно", рекла је она. „Никад нећемо моћи да спознамо вашу тугу, али знам да је дошло време да се извиним."

Губитак невиности Новог Зеланда?

Четрдесет година касније, несрећа остаје кључна за новију историју Новог Зеланда.

За послератну генерацију, то је била највећа трагедија којој је присуствовала у властитој земљи и све време се у ваздуху осећа да је то могао да буде тренутак кад је ова млада земља изгубила невиност, јасан осећај правца, стабилности и вере у успостављени ред.

Упркос томе, још увек не постоји национални споменик за жртве.

Крст и кору - камена увијена папрат - постављени су близу места судара, на острву Рос је одржано неколико комеморација родбине жртава, али расправа око тога какав облик би споменик требало да поприми и где да се нађе произвело је нова незадовољства.

Почетком ове године, Нови Зеланд је одобрио планове за изградњу споменика у Окленду, за који је премијерка Јасинда Ардерн рекла да „одржава величину трагедије и пружа снажан осећај повезивања и губитка."

А земље је обележила несрећу прошлог четвртка, док хиљадама километара далеко олупине авиона и даље леже на падинама планине Еребус.

Делимично покривена снегом, ова олупина је тиха посвета лету живота који се завршио трагедијом.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]