Трагедија, планинарење и Бјелашница: Шест деценија од највеће планинарске несреће Балкана

Једанаест младића, углавном из Земуна, корак по корак, бутина упаљених од напорног успона, пробија се кроз снег планине Бјелашнице у Босни и Херцеговини.

До врха им није остало много, тек пар стотина метара, али све јачи ветар диже снежну прашину и толико снажно дува да се међусобно не чују и не виде.

Температура је око 20 степени испод нуле.

Снег их удара по лицу и очима, због чега сваки корак изискује велики напор.

„Од силине ветра се није могло дисати, није се могао видети прст пред оком, а ситне ледене пахуље забадале су се у лице и очи као милион игала", описаће деценијама касније Бранко Матић, један од преживелих, у писму у које је ББЦ на српском имао увид.

Тог 2. децембра 1962. животе је на планини оставило седам од 11 младића, што је до данас остала највећа планинарска трагедија на овим просторима - најстарији је имао тек 20 година.

Погинули су Анђелко-Сабо Пешић (15), Александар Крњешевац (16), Никола Кожух (17) и Слободан Вуинац (18) из Земуна, Зоран Иванишин (20) из Београда и двојица младића који су им се придружили у Сарајеву - браћа Зоран (16) и Синиша Творић (18).

„То је непојмљива патња коју су они прошли и дoбро је што су барем неки остали живи", каже Радмило Марић из планинарског друштва Железничар из Београда, дугогодишњи планинарски водич и неко ко се годинама бавио овим случајем, за ББЦ на српском.

„Оркански ветар их је бацао као љуске, а промрзли су на само 150 метара од спаса."

Спас су током мећаве пронашли Миодраг Првановић (31), који је водио групу, Рифат Хасечић (16), Војислав Матић (21) и његов брат, 16-годишњи Бранко Матић.

„Разбила нас је и разнела снежна олуја, прекинула дивну младост и дружење које је било толико чисто, истинско и лепо да се ближи скоро нестварном", навео је 2012. Бранко Матић у писму које је послао Марићу, објашњавајући детаљно шта се тог дана догодило.

Шест деценија после трагедије на Бјелашници, улица у земунском насељу Ћуковац носи име Седам земунских планинара, али се данас готово и не зна за тај случај, као ни за драматичну потрагу за несталима.

Али планинари све добро памте и сваке године успоном на Бјелашницу обележавају годишњицу смрти седам младића.

„Евоцирају се успомене како је било, зашто је било и онда у миру и тишини изађемо горе, али не куда су ишли момци који су доживели трагедију, већ маршрутом којом су спасиоци ишли да их траже", наводи Селвер Ајрулахи, члан Хрватског планинарског друштва Бјелашница 1923 из Сарајева.

„И онда нам је увек исти закључак, да планина даје, али и узима… Нешто слично се лако може и данас десити, Бјелашница је најнепредвидивија планина око Сарајева", додаје он за ББЦ.

Димитрије Остојић, спасилац Горске службе спасавања Србије, због свега тога упозорава да је при сваком одласку на планинарење неопходан велики опрез, као и опсежна припрема.

„Свака планина може да буде као Бјелашница", каже.

„Био сам на ивици да полудим од хладноће"

На пут су пошла деветорица планинара.

У Сарајеву су им се придружила још два друга, која су донедавно живела у Земуну.

И Новости и Борба из тог периода пишу да је реч о групи младих „кино-аматера" који су желели да направе „портрет Бјелашнице" и сниме њене природне лепоте.

А тамо је већина нашла само смрт.

„На успон су кренули 1. децембра у један сат поподне из два планинарска дома са друге стране Бјелашнице, не сарајевске", наводи 67-годишњи Марић, цитирајући све време судска документа о том случају, а која му је лично дао Бранко Матић, касније зубар у Немачкој.

Од места са ког су кренули, наводи искусни планинар, до врха Бјелашнице на 2.067 метара и опсерваторије која се тамо налази, треба око три сата.

Међутим, објашњава, на Бјелашници се сударају медитеранска и континентална клима, због чега је тамо „необична ћуд времена".

О томе је у данима после несреће писала и Борба.

„То је опака планина, никада се не зна шта ће донети - за тили час сунчану тишину узбурка снежна олуја, дуне ветар, усковитла снег, мећаве долазе изненада", навели су.

Тако је и било.

„Време је било мирно и видљивост добра, добро и врло лако смо напредовали", пише Матић у писму Марићу из 2012. године.

„Али наједном је постало магловито, а онда нас је ударио тако снажан ветар да нас је, иако смо се сви држали заједно, бацао и по 20 до 50 метара низ падину, као орахове љуске."

А онда је пала ноћ.

У листу Борба од 3. децембра наводи се да су „беспомоћни планинари одлучили да ту, у малој заветрини, направе логор и преноће".

О томе пише и Матић, наводећи да су направили импровизовано склониште - бивак - и „целу ноћ провели заједно, на 150 метара од опсерваторије".

„Само тако смо могли да опстанемо, да останемо заједно, да помажемо једни другима и поново покушамо да се пробијемо", навео је.

Покрили су се шаторским крилом како би се заклонили од олује и покушавали да буду физички активни, све како би одржали какву-такву топлоту тела и да не би заспали, што би било кобно.

„И тако је то било целу ноћ", пише Матић.

„Био сам на ивици да полудим од хладноће, само сам чекао да сване, да излетим из бивака и да идем… Било куда, на било коју страну."

Спас

До јутра, неколико њих је промрзло и били су неспособни да наставе пут, пише Борба.

„Одлучено је да са њима остане један од здравих планинара, а да остали покушају да се докопају опсерваторије, што је уједно био почетак краја", наводе.

И Матић пише да је до јутра „Вујинац био слаб", а да су „Анђелку ноге промрлзе", али да „нико није био остављен на немилост стихији".

Како наводи, њих су подигли и сви су заједно „кренули низ ветар", у намери да се спусте са планине.

„Ја сам са Рифетом избио испред, пробио се кроз смет и пошао низбрдо.

„Окретао сам се и видео неколицину из групе, а Рифету, који је био иза мене, довикивао да прави пртину, траг, да би и остали могли да нас прате. Нажалост, они нас нису пратили.

„Или су остали у том смету или су се расули по падини и ту се догодила трагедија која је однела моје најбоље другове."

О томе пише и Борба.

„Снажан ветар разбио је групу која је наставила пут, тако да су планинари изгубили један другог", наводе.

А у једном тренутку, 16-годишњи Матић угледао је брвнару.

„Спустио сам се кроз отвор на снегу и ударио ногом врата", пише.

„Она су се отворила, угледао сам запрепашћене људе и схватио да је то коначно спас - унели су ме, убрзо је стигао и Рифет, а убрзо после тога стигао је и мој брат Војислав."

Медији су после несреће писали да су преживели тек сатима касније, када су дошли свести, успели да мештанима села Милишићи кажу шта се догодило и да има још завејаних људи.

Матић тврди другачије.

„Одмах смо казали домаћинима ко смо, одакле идемо, да смо део групе од 11 планинара и да су остали пошли за нама, а да се налазе негде на падини", навео је.

Мештани су се, како каже, „за тили час окупили" и одмах се упутили путем којим су они дошли.

„Брзо су довели Првановића, скоро затрпаног снегом.

„Жене су врискале и нису дозволиле да уносе мртвог човека у кућу, али су мушкарци били упорни, пружили му прву помоћ и дошао је свести.

„После сат или два најстарији од мештана, вероватно старешина села, саопштио нам је са сузама у очима да су се њихови младићи вратили, да нису успели да се пробију према врху и да никога нису пронашли."

Мештани села су алармирали надлежне и опсежна потрага је кренула.

Потрага

Четири тела брзо су пронађена.

Пето после четири дана потраге и то у смету дубоком шест метара.

„Бела смрт на Бјелашници - ветар нас је завио и у бело и у црно", писале су Вечерње новости од 4. децембра 1962.

„Спасиоци су се разделили и дуго газили по дубоком снегу, претражујући по сметовима... Тек око подне један од њих је угледао део панталона који је вирио из снега", пише Борба.

Реч је о 16-годишњем Зорану Творићу, ученику сарајевске гимназије.

„Петорице више нема, четворица су у несвести у спасилачким кућицама села Милишићи, а за двојицом се још трага - са великом зебњом у срцу", наводе Новости.

Каква је ситуација на планини била, показује и текст у Борби, у ком се наводи да су се званичници једва пробили на планину да идентификују тела.

Спасиоцима су у потрази помагали бројни мештани.

„Лутају беспућима дивље планине да би пронашли још двојицу планинара", пише Борба.

А потрага за преосталом двојицом дуго је трајала.

„Негде у белој пустињи често сурове планине су Зоран Иванишин, студент технологије из Београда и Александар Крњешевац, ученик из Земуна", пишу Новости.

„Изгледи да су њих двојица живи су минимални, али није пропала свака нада", додају.

Неколико дана касније исход потраге свима је био јасан.

„Седам жртава Бјелашнице", гласио је велики наслов у Новостима, иако тела Иванишанина и Крњешевца још нису била пронађена.

Сматра се да су мртви, писало је у новинама.

Међутим, када би спасиоци за тај дан прекинули претрагу, један човек није желео да одустане.

„Потпуковник Мирко Иванишин, чији син Зоран није пронађен, остао је на планини", писале су Новости.

Тело његовог сина, као и Александра Крњешевца пронађено је после девет дана, а њихове посмртне остатке из Сарајева је испратило око 3.000 грађана.

Тела преосталих планинара пренета су у Земун, где су и сахрањени.

Трагедија је изазвала велику жалост и у Сарајеву, где је 7. децембра више хиљада ученика и грађана присуствовало сахрани браће Творић.

„Када је сахрана завршена, једна девојка је пришла гробу браће и дугом косом га је прекрила", пише извештач Новости.

„То је била Синишина девојка, коју су њене другарице једва одвојиле од хумке."

„Рекли смо им да не иду"

Новинари су одмах отишли и у Земун, где су у Дому омладине наишли на Едуарда Бецића, једног од чланова дечје секције Дунав Кино-фото клуба Земун.

„Седам мојих другова је пошло из Земуна, прикључила су им се и два Београђанина, а после и још два наша стара члана, браћа Зоран и Синиша Творић, који сада живе у Сарајеву", навео је Бецић, додајући одмах да им ово није први пут да иду на такав излет.

„Распитали смо се телефоном о времену, извештаји су говорили да је на Бјелашници све у реду, а они су били расположени и срећни што ће на погодном времену да сниме филм о лепој и привлачној планини коју наши чланови радо посећују годинама."

Био је, каже, уочи пута са њима и „нестрпљиво су очекивали час поласка".

„Ових празничних дана очекивали смо да их видимо преплануле, да чујемо какву згоду са планинарења, а сада... Колико је то страшно."

Омер Ужичанин, дежурни у планинарском дому на Бјелашници, из ког су погинули планинари кренули на успон, такође је изјавио да је време било добро, али да је било „прилично неизвесно да ли ће тако и остати".

„Зато сам им рекао да не иду даље, али нисам их могао задржати.

„Били су веома расположени и рекли су ми да су већ прошли Триглав и Проклетије, па ће моћи и Бјелашницу", навео је.

Ивица Бијелић, студент из Сарајева, који је тих дана био у планинарском дому на Бјелашници, изјавио је за Борбу да су им он и остали говорили да не иду.

„Нису нас послушали", рекао је кратко.

Борба пише да је део страдалих планинара почетком 1956. године - иако не наводе ко тачно - преживео сличну непогоду, када су једва успели да се спасу.

„Непромишљен подухват младих планинара свакако ће бити добра поука онима који су се са много одважности упутили према врху Бјелашнице", пишу.

Одмах су се у том листу огласили и из Планинарског савеза Југославије, истичући да „сви искуснији планинари добро познају злу нарав овог планинског масива", пише Борба.

„Трагедија на Бјелашници озбиљна опомена планинарима", гласио је наслов текста објављеног 6. децембра.

Марић као погрешну одлуку види то што су одлучили да преноће на планини.

„Морали су да се врате, да крену низбрдо и уђу у какву-такву топлу зону, која није била на пет километара, већ на два или три, а и низбрдо лако идеш.

„Исте ноћи бих се окренуо и вратио, ушао у шуму, не био на ветрометини."

Међутим, био је, како каже, доста пута у таквим околностима и каже да човек тада не може да размишља, већ је „као да му је неко попио мозак".

„Неко ће рећи што се преживели нису вратили по остале, али то је нагон за одржањем, закон природе - да су се вратили, свима би следила смрт, а не би спасли остале.

„Могу само да разумем да неко у том тренутку мисли на своје дете и да у некоме постоји нагон да ће пре он остати да се смрзне, него да напусти дете.

„Али то је то, ни за кога више."

Шта је важно знати пред планинарење?

Димитрије Остојић, спасилац Горске службе спасавања Србије, говорећи о случају Бјелашница, каже да највеће проблеме планинарима увек праве временски услови који утичу на видљивост.

У случају јаке магле, на пример, без размишљања треба одустати од успона, нарочито ако се ради о компликованом терену, истиче.

„Сва ваша искуства у познавању топологије терена, чак и да сте искусни планинар који познаје реон, одједанпут постају мање корисна, јер не видите тачке које познајете", каже Остојић.

„У тим околностима врло лако се деси дезорјентација, па и искусни људи страдају", додаје.

Због тога су, истиче, посебно опасне планинарске акције у пролеће и јесен, када на планинама постоји велика шанса за наглом променом времена.

То доводи до треће опасности - неадекватне одеће, која лако може да доведе до промрзлина.

„Јесењи успони, када је реч о гардероби и осталим стварима, морају се третирати готово као зимски услови", истиче Остојић.

На интернету је пре неколико година био познат и случај из Црне Горе, када је један од туриста на црногорски крш дошао у - фармеркама и кошуљи.

Остојић каже да сличних проблема због великог броја туриста током лета имају и њихове колеге из Хрватске, посебно на планинама близу мора.

„То је стравичан број интервенција због пењања људи у јапанкама и папучама."

На шта још треба обратити пажњу?

„Највећи разлог несрећа су грешке планинара, што се углавном своди на лошу процену и припрему пред планинарску туру - где иду, какав је терен и шта им је све потребно, уз погрешну процену сопствених психофизичких способности, тј. одабира руте која је пренапорна или технички презахтевна за њих.

„Није вам потребна иста опрема и искуство за успон на неки проклетијски врх и на Ртањ или Авалу."

Он ту ипак наводи да је планина „свакако опасна средина, па чак иако све одрадимо како треба, може доћи до незгоде".

Оно што је изузетно пожељено, додаје, јесте да сваки планинар са собом има мобилни телефон са напуњеном батеријом и додатним екстерним пуњачем.

„Само им је то веза са спољним светом, нама или било којим видом помоћи", каже.

„Чак и ако нема сигнала велика је шанса да ћете уз мало ходања доћи до тачке одакле може да се пошаље порука, нека информација или шта год."

Остојић ту наводи још једно, како каже, „златно планинарско правило" - планинари никада не иду сами на руту, већ увек са неким.

„И увек треба обавестити некога да сте кренули на ту и ту планину, тај и тај врх, барем да се остави порука у планинарском дому или каже домару дома.

„У случају да се људи не врате, да неко може да алармира надлежне службе, чак и ако нико није јавио да се нешто лоше десило."

Важно је знати где се иде, чак и ако се о свему брине водич.

„Јер шта ако се њему нешто деси? Ако планинари слепо прате водича, онда буквално само знају да су на некој планини и ништа више од тога, а ако имају барем елементарно познавање одакле су кренули и где иду, постоји и шанса да се избаве из те ситуације."

Ко је крив?

Надлежни су све преживеле дуго испитивали, наводи Матић.

Првановићу је као најстаријем у групи и вођи пута суђено пред судом у Сарајеву, где је правоснажно ослобођен, додаје.

„Једна сељанка из села Милишићи, у чијој кући смо нашли спас се током суђења обратила судији и рекла 'па зар ћете сада овој деци да судите зато што су остала жива'", пише Матић.

Марић из планинарског друштва Жељезничар, који је имао увид у изјаве сведока и судска документа, каже да су сви рекли исто - да је то била мећава из које нема спаса.

„Једноставно је то нешто што је ван људских могућности и нема ту вођења", каже Марић.

„Као када би нека бујица све нас свалила у неку реку, а ја ти кажем 'ти си вођа', па неко каже 'он нас у тој бујици није водио'.

„Где да нас води, како? Шта да каже, пливајте левом или десном страном обале? У ствари се и ти и сви остали све време давите."

Тако је било и на Бјелашници, додаје, због чега и он верује да нико није крв за несрећу.

„Може да буде свако од њих појединачно крив што је неспреман кренуо, али ни то понекад нема вајде, јер природа нема милости ако те узме под своје."

Матић у писму наводи и да је истражни судија 1963. отишао на Бјелашницу да види место трагедије, где је и њега затекло страшно невреме - чак и током лета.

„Урбана је легенда да су побегли главом без обзира, са све водичима и да су тада схватили све", каже Марић.

У Сарајеву данас добро памте трагедију са Бјелашнице, а пре месец дана на планини је обновљен и споменик са именима страдалих.

„Плоче су биле од бронзе, а она је скупа, па је то неко поскидао, али ставили су сада нове", каже за ББЦ 80-годишњи Петар Хилшичин из Горске службе спашавања Сарајево.

„Пази се то, неће се заборавити… Планинари се сећају трагедије и добрих људи", додаје.

Селвер Ајрухали је управо један од оних који раде на томе да се несрећа не заборави.

Годинама је постојао меморијални успон на Бјелашницу, што је прекинуто ратом на подручју бивше Југославије, али су Ајрулахи и Марић ту традицију обновили.

На Бјелашницу се тако данас иде сваке најближе суботе 1. или 2. децембру.

„Ове године је било 25 људи, али је прошле било око 80", каже 58-годишњи Ајрулахи.

И он упозорава све људе који иду на планину, а посебно на Бјелашницу.

„То је планина на којој у једном дану можете доживети четири годишња доба", каже кратко.

„Један наш колега је пре три године погинуо на тој истој планини… Био је врло млад и јак планински водич", каже са видљивом променом у гласу.

О планинама

Током година Марић је обишао читав свет.

Анде, каже, од Мексика до Патагоније у Аргентини, шест пута је водио експедиције на Мон Блан, највиши врх Европе, а био је и на Хималајима.

Нешто га је, каже, увек вукло према планинама, што вероватно вуче и остале планинаре.

„Та борба са самим собом, проблемом у ком се нађете, а онда и природа и сви видици.

„Ми смо то научили још као деца у природи - нисмо играли кликере, него ишли да видимо шта има иза овог брда, па оног тамо, па оног тамо", наводи.

Међутим, нове авантуре не планира.

„Имам 67 година, ово што сам ишао сада на Бјелашницу ми је доста", каже кратко.

Данас се бави школовањем водича при Планинарском савезу Србије и обучавањем људи за екстремне ситуације којих је, како каже, таком каријере имао безброј.

„Шест пута сам избегао смрт у делићу секунде, али сам и три живота спасао", наводи весело.

„Негде горе на Хималајима, мрак, вејавица и не знам где су шатори, а на граници сам свих снага, смрзнут… Леви корак може да буде и пут ка шатору и пут у смрт, али исто тако и десни.

„И ти мораш да закорачиш, не можеш да чекаш, а немаш параметре никакве да одлучиш лево или десно… И мене је погледао бог, изабрао сам десно и налетео на шатор."

Други пут је, каже, на једној планини „бауљао као куче" на четири ноге од умора, где би га смрт нашла за 20 минута, али је у последњем тренутку угледао шатор.

„Да сам трепнуо, био бих готов", истиче кратко.

Поента свега, објашњава, јесте да је он био крив што је дозволио да се нађе у таквим ситуацијама - да уђе у мрак и тако непогодне временске услове.

„Ниједан од тих шест случајева није био изазван туђом грешком или природом, само мојом и тако је код већине људи и зато годишње страда двоје или троје планинара".

Јер, како каже, природу увек треба поштовати.

„Немојте користити тај израз 'освојио сам' неку планину или врх - можеш да освојиш жену, дечка, Јанка, Марка, Светско првенство, али природу не можеш.

„Ти се само попнеш негде кад те она пусти… Као на Бјелашници."

О томе у писму пише и Бранко Матић.

„Ни ми нисмо ишли тамо да изгинемо, желели смо да се живи вратимо, да причамо о дивним и опасним догађајима, уживамо у нашој младости и да искуство преносимо даље.

„Али захватила нас је олујна неман, која нас је дробила и црпила из нас последње атоме снаге, бацала по окрутној планини не би ли нас разбила и смождила.

„На крају је то успела, изабравши седморицу од нас једанаесторице... И жалићу за изгубљеним друговима док сам жив."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]