Авиони, несреће и мистерије: Изгубљена ескадрила - прва тајна Бермудског троугла

Тог петог децембра 1945. године, небо је било ведро изнад морнаричке ваздушне станице Форд Лодердејл на Флориди.

Идеално за полетање, чинило се.

У рано поподне, нешто после 14 часова, ескадрила од пет америчких торпедних бомбардера ТБМ Авенџер узлетела је са писте и кренула ка истоку, преко Атлантика.

Позната као Лет 19, флота од пет авиона бројала је 14 чланова посаде - 13 пилота на обуци и вођу патроле.

Децембарски лет требало је да буде рутинска вежба навигације.

Првобитни план је био да лете 150 миља на исток, затим још додатних 40 миља на запад, а потом се врате у базу.

За искусне пилоте, то је стварно требало да буде мачији кашаљ.

Али ниједан од пет авиона није се вратио у базу.

Да ствар буде још чуднија, тринаесточлана војна летелица која је нешто касније тог дана отишла у потрагу за Летом 19 такође се није вратила.

Тела пилота нису пронађена, као ни олупине авиона.

У размаку од само неколико сати, шест авиона нестало је у области у Атлантском океану познатијој као Бермудски троугао.

Такозвана Изгубљена ескадрила тако је постала прва од многих великих мистерија Бермудског троугла, једне од, барем међу теоретичарима завере, најтајанственијих области на планети Земљи.

Али колико је ова прича заиста мистериозна?

Шта се заправо зна о Лету 19, његовој посади и временским условима у којима су летели?

Шта је истина, а шта мит, и да ли уопште има простора за натприродна објашњења?

Гласови у даљини

Хајде да почнемо од онога што је опште познато, како обично иде прича о Изгубљеној ескадрили.

Ескадрила је требало да изведе вежбу под називом Навигациони проблем број један, која се састојала од краћег лета и бацања лажних бомби.

Вођа патроле био је поручник Чарлс Ц. Тејлор, искусни пилот који је провео више од 2.500 сати у ваздуху и учествовао у великом броју летачких мисија над Пацификом током Другог светског рата.

Остали пилоти, као и чланове посаде, такође су имали довољно искуства за овакав тип вежбе.

Све летелице су биле у добром стању, временски услови су били повољни и у тачно 14 часова и 10 минута авиони су узлетели са писте војне базе Лодердејл у америчкој држави Флорида.

Бомбе су испуштене, све је ишло по плану.

Међутим, у 15 часова и 45 минута, контролни торањ прима поруке од пилота.

Уместо уобичајених захтева за инструкције за слетање, вођа патроле изговара реченице које збуњују његове колеге.

„Не видимо копно. Мислим да смо скренули са курса."

„Која је ваша позиција?", питају из контролног торња.

Следи неколико тренутака тишине. Посада из торња гледа ка хоризонту, али у њиховом видном пољу нема ни трага од летелица.

„Не можемо са сигурношћу да знамо где смо", каже поручник Тејлор.

„Понављам - не видимо копно."

Торањ губи контакт са читавом флотом на десет минута. У тим тренуцима, у контролном торњу, неколико минута делује као читава вечност.

Када успеју поново да успоставе контакт, војници у торњу не чују више поручника Тејлора, већ гласове остатка посаде.

Звуче збуњено, уплашено и дезоријентисано.

„Не можемо да нађемо запад. Све је погрешно. Нисмо сигурни ни за један правац", јављају.

„Све изгледа јако чудно, чак и сам океан."

Комуникација се губи још једном, а оператери потом сазнају да је поручник Тејлор, без неког конкретног разлога, препустио команду другом пилоту.

Нови вођа патроле се јавља тек након двадесет минута, дрхтавог гласа и на ивици хистерије.

„Не знамо где смо… све је… ништа не можемо да разазнамо. Можда смо на 225 миља североисточно од базе."

Пилот потом неколико тренутка прича потпуно неповезано, а затим шаље последњу поруку коју ће торањ примити од Лета 19.

„Изгледа да улазимо у беле воде… Потпуно смо изгубљени."

Спасилачка трагедија

После очигледних знакова за узбуну, организује се спасилачка мисија.

Авион ПБМ-5 са тринеасеточланом посадом напушта базу и креће ка последњој познатој позицији Лета 19.

Десет минута након полетања, пилот се обраћа контролном торњу - последњи пут.

Уместо пет, сада се шест авиона води као нестало.

Када други ПБМ-5, заједно са бродовима обалске страже и америчке морнарице, стигне на претпостављено место несреће, море је мирно, а небо ведро.

Спасиоци не успевају да пронађу ништа.

Током петодневне потраге претражено је скоро 250.000 квадратних миља Атлантског океана.

Ни трага од олупина авиона, а камоли чланова посаде.

Извештај Истражног одбора америчке морнарице завршава се реченицом:

„Не можемо ни да нагађамо шта се догодило".

Оно што је за флотом у мору остало јесте сама мистерија - шта се догодило са Летом 19, војном патролом која ће недуго после тога добити назив Изгубљена ескадрила и тако започети легенду о Бермудском троуглу.

Шта је Бермудски троугао?

Буквално зависи кога питате и које изворе консултујете.

Положај Бермудског троугла, његова величина, као и број бродова и авиона који су у њему нестали варирају кроз историју.

Чак му се и име мења.

Најпознатији је као Бермудски троугао, али неки га називају и Ђавољим троуглом или Гробљем Атлантика.

Амерички новинар Винсент Гедис, који је 1964. године кумовао називу Бермудски троугао, наводи да се озлоглашени троугао простире од Флориде до Бермуда, југоисточно до Порторика, па назад до Флориде преко Бахама.

Други га смештају између Кубе, Доминиканске републике и Порторика, док се сматра да заузима водену површину између 500.000 и 1.5 милиона квадратних миља.

Међутим, колико год да је велики и где год да се налази, Бермудски троугао изгледа има навику да у себе гута бродове и авионе.

Због чега пловила и летелице нестају у Бермудском троуглу?

То је још мање познато.

Као непресушан извор - буквално се налази на води - теорија завере, Бермудски троугао, према мишљењу неких, у себи крије и натприродне појаве.

Други ће рећи да су одређене магнетне струје, које представљају непознаницу модерној науци, одговорне за нестанак.

Ричард Вајнер, аутор бројних књига о Бермудском троуглу, изјавио је 2009. године да „не познајемо нашу планету".

„Знамо више о Месецу и сазнајемо све више о Марсу, а не знамо довољно о нашој планети. Знамо о копну, али не и о мору", рекао је Вајнер у ББЦ документарцу Бермудски троугао: Шта се догодило са Летом 19.

Вајнер је такође аутор документарног филма Ђавољи троугао.

Неки од саговорника у том филму тврде да су бродови и авиони из Бермудског троугла још увек ту, само у другој димензији.

Ипак, сам Вајнер је негирао постојање било каквих паранормалних појава, истичући да су све несреће резултат „људске грешке, кварова на машинама, лошег времене или магнетних аномалија."

Нешто слично вероватно се десило и са Изгубљеном ескадрилом

Амерички војни ветеран наводи да су пилоти на Лету 19 „вероватно остали без горива и да су се летелице прилико удара распале на мање делове, а да је посада умрла од смрзавања у леденој води", пише Национална географија.

До сличног закључка је дошао и Мајкл Мекдонел, новинар листа Naval aviation news.

Мекдонел је у тексту објављеном у јунском издању овог листа из 1973. године покушао да разоткрије први случај Бермудског троугла.

Истраживање је засновао на званичном извештају Истражног одбора морнарице, транскриптима разговора између пилота и контролног торња, подацима о временским условима тог дана и сведочењима других војника.

Стога, хајде да на тренутак оставимо по страни паралелне димензије и необјашњиве магнетне таласе и погледамо чињенице.

Довољно или пак мањак искуства?

Мекдонел истиче да нису сви чланови посаде били једнако искусни у летењу.

Инструктор, поручник Чарлс Ц. Тејлор, са више од 2500 сати летења, једини је провео довољно времена у ваздуху.

Сви остали су за собом имали у просеку око 300 сати летења.

Дакле, изузев инструктора, далеко да се ово могло назвати искусном флотом.

Неодлучност вође патроле

Око 13 часова сви чланови посаде Лета 19 били су у соби за састанке, чекајући стандардни брифинг пре полетања.

Сви осим вође патроле.

Полетање је било заказано за 13:45, а поручника Тејлора није било.

Већ је свима било јасно да ће каснити са полетањем.

Мекдонел наводи да се поручник појавио у 13:15 и од наредника задуженог за тренинге затражио да не води вежбу.

Није навео никакав одређени разлог због чега не жели да лети тог дана.

Али његов захтев је одбијен - речено му је да нико не може да га одмени.

Никада није откривен разлог због ког је Тејлор хтео да прескочи вежбу.

Машине су у реду, али где је сат?

Пре полетања, све летелице су прошле обавезну контролу и никакви проблеми нису забележени.

Опрема за спашавање је била у реду, инструменти исправни, а резервоари пуни.

Међутим, један механичар је пријавио да ниједан од авиона није имао уграђен сат.

Но добро, недостатак сата у летелици решио би се тако што би сваки члан посаде носио ручни сат.

Али Мекдонел сумња да су заправо сви чланови посаде имали сатове са собом.

Сумња и да је Тејлор уопште имао сат.

Квар компаса

Авиони су полетели тачно у 14 часова и 10 минута.

Лет је предводио један од студената, док се инструктор, под ознаком ФТ-28, налазио на зачељу.

Око 15 часова и 40 минута, ФТ-74, виши инструктор летења у Форт Лодердејлу, управо се прикључивао његовој ескадрили када је пресрео разговор који је у званичном извештају описан као „напети разговор између чланова посаде бродова или авиона."

Неко се обраћао извесном Пауерсу - једном од студената.

Упитао је Пауерса шта му компас показује, на шта је он одговорио „Не знам где смо. Вероватно смо се изгубили након последњег скретања".

ФТ-74 је то схватио као позив у помоћ.

„Овде ФТ-74, нека се јави брод или авион под именом Пауерс. Молим вас, идентификујте се како би вам неко помогао."

Није било одговора.

Неколико тренутака касније јавио се ФТ-28.

„Оба компаса су ми покварена и не могу да нађем Форт Лодердејл. Налазим се изнад копна, али компаси не раде", изјавио је.

ФТ-74 ће ускоро схватити да су ФТ-28 и његова флота потпуно изгубљени.

Мекдонел наводи да је, судећи по његовом каснијем сведочењу, ФТ-74 дошао до закључка да се ФТ-28 све више удаљава од њега.

„Веза се губила, и мислим да се он кретао ка северу, док сам ја ишао ка југу. Верујем да се налазио изнад Бахама када смо први пут ступили у контакт. Ја сам се налазио на 40 миља јужно од Форт Лодердејла и више нисам могао да га чујем."

Комплетан скен извештаја, који укључује претпостављене позиције авиона у тренутку јављања и комуникацију између ФТ-74 и ФТ-28 можете погледати овде.

Спасилачка мисија и нестанак још једног авиона

Како је време пролазило, тако су се временски услови погоршавали.

Око 17 часова су већ сви у Форт Лодердејлу знали за невоље са Летом 19.

У 17:36 је одлучено да, због лоших временских прилика, спасилачки авион неће полетети.

На одлуку надлежних утицали су како неповољни временски услови, тако и „охрабрујућа" порука од ФТ-28 да ће само „летети ка западу док не наиђу на копно".

Прошла су два сата, а ниједна летелица се није приземљила.

У 19:27, два спасилачка авиона ПБМ-5 полетела су из војне базе Банана Ривер и пошла ка последњој познатој локацији Лета 19.

Један од њих се никада неће вратити у базу.

Порука са носача авиона УСС Соломонс (ЦВЕ 67), који је такође учествовао у потрази, потврдила је да је „радар показао два авиона како узлећу из базе Банана Ривер, а да је у исто време када је други брод (С.С. Гаинес Милс) приметио пламенове у ваздуху, један од авиона нестао са радара и никада се није појавио".

Мекдонел истиче да олупина никада није виђена, а и да је, према речима очевидаца, била мала вероватноћа за проналажење било каквих делова, узевши у обзир тешке временске услове на отвореном мору.

До експлозије једног од ПБМ-5 авиона највероватније је дошло због цурења гаса, закључује Мекдонел.

Међутим, авионе је пре само полетања прегледао механичар који је у извештају тврдио да је провео „око сат времена у авиону, да никаквих проблема са гасом није било, опрема је била у добром стању, а мотори су функционисали без проблема."

Могући сценарио

Оно што се зна јесте да су временски услови знатно погоршали у сатима након узлетања пет авиона из базе Лодердејл.

Како је време пролазило, добру видљивост су замениле кишне олује, налети турбуленције и хладна зимска ноћ.

И авиони су у једном тренутку остали без горива.

Желећи да по сваку цену одржи ескадрилу на окупу у невероватно лошим условима за летење, вођа патроле је морао да донесе тешку одлуку, наводи Мекдонел.

Око 18 часова и 20 минута обалска стража покушала је да ступи у контакт са Летом 19.

Веза је била јако лоша, али успели су да ухвате следеће.

„Када први авион остане на мање од 10 галона горива, сви идемо заједно доле."

Други пилоти ТБМ авиона, који су учествовали у испитивању након нестанка Лета 19, ијзавили су да су мале шансе да би било ко преживео пад у том авиону на отвореном мору.

„Верујем да је то био и случај са Изгубљеном ескадрилом. Авиони су пукли при ударцу, а они који су можда преживели то, сигурно нису дуго издржали у леденој води", сматра Мекдонел.

Са друге стране - због чега ФТ-28 првобитно није желео да узлети? Како је могуће да се оба компаса покваре? Да ли је имао сат?

То су питања на која можда никада нећемо наћи одговор.

Колико је Бермудски троугао заиста опасан?

Не толико колико бисте испрва помислили.

На сајту америчке Обалске страже једно од најчешћих везано је за само постојање Бермудског троугла.

Званични одговор Обалске страже гласи:

„Анализирајући трагове многих изгубљених летелица и пловила у тој области, ништа од доказа не указује да су несреће узроковане неким другим појавама осим физичким", преноси Национална географија.

Бермудски троугао је, рекло би се неправедно, означен као некакво опасно, проклето, па чак и мистично место у Атлантском океану, што га издваја од осталих, ништа мање небезбедних, локација на отвореном мору.

Плод људске маште

Када већ ужива такав статус, Бермудски троугао већ годинама успешно шета из домена мистике и теорија завера у фикцију.

Рекло би се, тамо где му је и место.

Тако је у филму Блиски сусрети треће врсте из 1977. године, посада Лета 19 отета захваљујући летећим тањирима, само како би касније завршила у Мексику.

У другом делу из серијала филмова Перси Џексон - Море чудовишта - главни јунаци посећују управо дубине Бермудског троугла.

А ако је Перси Џексон превише „за клинце", један други, и публици са ових простора можда дражи и свакако познатији, авантуриста решио је да испита ову аномалију Атлантика.

Марти Мистерија, чувени детектив немогућег и један од представника издавачке куће Бонели, у епизоди под називом Бермудски троугао одлази у, па… Бермудски троугао.

Бермудски троугао је такође средишње место радње многих холивудских Б филмова.

Чак га је и чувени мађионичар Дејвид Коперфилд преживео.

Али можда највећа вредност Бермудског троугла лежи у чињеници да је успео да уђе у колоквијални говор.

Кад год се негде изгубимо, или нешто не можемо да нађемо, макар то тражили и у сопственом стану, ми просто кажемо „Бермудски троугао".

И некада и одустанемо од потраге. Јер ако светски научници немају боље објашњење, зашто бисмо ми лупали главу.

Ако ништа друго, барем је добра метафора.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]