Ко се у Венецуели узда у Трампа да ће донети опоравак нафтне индустрије

Мирафлорес веома личи на типично америчко предграђе, због редова засебних породичних кућа са травњацима и верандама.

Ово мирно насеље, смештено у срцу нафтне индустрије у Венецуели, на источној обали језера Маракаиба, некада је допринело да Венецуела постане једна од најбогатијих земаља Латинске Америке.

Било је симбол националног просперитета.

Подручје је било једно од најпродуктивнијих нафтних басена на свету и, заједно са градом Маракаибом на супротној обали језера, сматра се кључним за план Доналда Трампа, председника Сједињених Америчких Држава (САД) да подстакне америчке компаније да уложе 100 милијарди долара у обнову енергетске индустрије у Венецуели.

Земља има највеће потврђене резерве нафте на свету процењене на око 303 милијарде барела.

За сада, међутим, област око језера Маракаиба представља суров подсетник на то колико је богатство земље пропадало деценијама.

Нафтних пумпи и платформи има свуда, на угловима улица и по околним пољима, а неке вире из самог језера.

Неке су свеже офарбане у боје националне заставе - жуту, тамно плаву и црвену - и још увек су у функцији, али се многе друге годинама не користе, зарђале су и распадају се.

У двадесетак „нафтних кампова" америчког типа око језера, размере пропадања су ужасне.

Ова насеља су првобитно изградиле стране компаније за смештај радне снаге, после почетка комерцијалне експлоатације венецуеланске нафте 1920-их.

Нафтни гиганти, као што су Standard Oil из Њу Џерзија (која је касније постала Exxon), Шеврон (Chevron) и Шел (Shell) уложили су значајна средства у Маракаибо, други највећи град у Венецуели.

Захваљујући новцу од нафте, некадашња рибарска села су постала богате заједнице са болницама, школама и друштвеним клубовима.

У Мирафлоресу, где су живели највиши руководиоци у нафтној индустрији, данас су многе куће напуштене и опљачкане.

Гладисмила Гил се са покојним супругом, који је радио у нафтној индустрији и коме је кућа додељена, преселила у скромније оближње насеље 1968. године.

„Када смо се уселили у ову кућу, била је у добром стању", присећа се док седи на похабаној столици и гледа у ружичасту боју која је љушти са зидова.

„Када смо били болесни, ишли смо у болницу и тамо су нас лечили.

„Смеће се односило сваки други дан и није било нестанака струје", додаје она, говорећи о економском паду који Венецуела доживљава у последњих 13 година.

Данас се отпад одвози само повремено, а упркос огромним резервама нафте, регион је последњих десет година у тешкој енергетској кризи и рестрикције струје су скоро свакодневне.

Ово подручје делује као умањени приказ ситуације у целој земљи: систем лаке железнице је недовршен због оптужби за корупцију, централна болница, коју пацијенти описују као „пакао", запуштена је, а неједнакост је све већа.

Бруто домаћи производ (БДП) Венецуеле пао је за више од 70 одсто од 2013. када је Николас Мадуро постао председник.

„На овим улицама више не виђамо децу, нема младих.

„Некада сам овде живео са деветоро рођака и сви су отишли", каже седећи на трему куће 64-годишњи Хосе Грегорио Мартинез, син бившег радника у нафтној индустрији.

Борећи се са сузама, пензионисани учитељ објашњава да успева да преживи само захваљујући новцу који му родбина шаље из иностранства.

Његова месечна државна пензија од 2,80 долара (2,3 евра) не покрива ни најосновније потребе.

Гил и Мартинез се са сетом присећају, како кажу, златних дана и нису једини који се надају да ће нова улагања америчких компанија променити њихове животе.

Венецуела је 1970-их производила 3,5 милиона барела нафте дневно, што је чинило више од седам одсто укупне производње у свету.

Тада је производњом управљала мрежа страних компанија, од којих су многе биле америчке, које су пословале на основу државних концесија све до 1976. када је индустрија национализована и предата у руке државном гиганту ПДВСА.

Нафтни сектор је и даље чинио окосницу привреде земље, нарочито захваљујући високим ценама нафте током 1970-их.

Када су цене нафте пале 1980-их, Венецуела је запала у економску кризу, а народ се суочио са болним последицама.

Избили су протести због мера штедње које је влада увела у покушају да стабилизује јавне финансије.

Реформе су спроведене 1990-их да би се омогућио повратак страних улагања, и 1999. године земља је поново производила око 3,2 милиона барела нафте дневно.

Приближно половина те производње се остваривала у држави Зулији, у области око језера Маракаиба.

А затим је уследио успон чавизма, антиамеричке, националистичке идеологије коју је установио претходник Николаса Мадура, Уго Чавез.

На чело државе је дошао 1999, у време када су цене нафте поново расле, што је његовој влади омогућило да издваја огромна средства за социјалне програме за помоћ сиромашнима.

Међутим, до краја 2025. производња нафте је пала на око 860.000 барела дневно, што је мање од један одсто производње сирове нафте у свету.

Многи сматрају да је 2002. година била преломни тренутак за индустрију, када је после штрајка радника у нафтној индустрији против Чавезове владе спроведена свеобухватна реорганизација гиганта ПДВСА.

Верује се да је тада отпуштено до 22.000 људи.

„Не можете да изгубите 22.000 радника на техничким пословима у компанији и да очекујете да се ништа неће догодити", каже Хорхе (није његово право име), који је тада добио отказ.

Он тврди да је циљ реогранизације био да се рад компаније усклади са политичким приоритетима и да су се многи искусни руководиоци томе супротставили и на крају су изгубили посао.

Нова велика промена у нафтном сектору била је 2007, када је влада председника Чавеза преузела контролу над овом индустријом.

Неке стране компаније остале су у земљи на основу новог модела партнерства са државом, док су друге, пре свега ExxonMobil, напустиле Венецуелу.

Индустрија је бележила убрзани пад.

Нафтни сектор су подривали лоше управљање и корупција, али су власти за лоше резултате кривиле америчке санкције.

Економске санкције које су уведене 2017. током Трамповог првог мандата, биле су одговор САД-а на оно што је Вашингтон описао као „озбиљна кршења људских права… успостављање незаконите Уставотворне скупштине која је узурпирала овлашћења демократски изабране Народне скупштине… распростањену корупцију званичника" и „прогон и насиље над политичким противницима".

Сједињене државе су кључну меру предузеле почетком јануара ове године, када је америчка војска заробила Николаса Мадура у његовој резиденцији у престоници Каракасу и одвела га у Њујорк, где треба да му се суди за нарко-тероризам.

Мадуро одбацује оптужбе.

Председник Доналд Трамп изјавио је да ће САД „управљати" Венецуелом и контролисати продају њене санкционисане нафте „на неодређено време".

Међутим, у међувремену је Делси Родригез, која је привржена Мадуру, преузела контролу над оружаним снагама и државним институцијама Венецуеле.

Док пркосно захтева ослобађање Мадура, тврдећи да је „киднапован", Родригез је истовремено сарађивала са Трамповом администрацијом на изменама закона којима би страним и домаћим нафтним компанијама поново било омогућено да раде на нафтним пољима на основу новог модела уговора.

Ове измене закона одобрила је Скупштина Венецуеле, у којој већину имају присталице Мадура, у четвртак 29. јануара.

Многи људи у Маракаибу се надају америчким улагањима.

Многи људи у Маракаибу се надају америчким улагањима.

„Било би боље, јер би тада било посла, а наша деца не би морала да се баве риболовом да би преживела.

„Могла би да имају будућност", каже Карлос Родригез.

Он рибари још од тинејџерских дана.

Док Карлос, који је сада у касним двадесетим, извлачи чамац замрљан нафтом, призор језера је врло упечатљив.

Лепота неба је у оштрој супротности са водом, која је понекад плава, али је често мутно зелена због цијанобактерија (модрозелених бактерија) или је црна од загађења.

Нафта која плута на површини воде је лако уочљива, а када се рука потопи у језеро, буде сва црна од нафте.

„Сваким даном је све горе.

„Зелено, црно, масно", жали се Родригез.

„А рибе је све мање".

Тог јутра није уловио ниједну.

Ако се стране нафтне компаније врате, нада се да ће помоћи да се језеро очисти.

Други су прилично обазриви у погледу страних улагања.

„Немамо ништа против тога да [стране компаније] дођу да експлоатишу наше ресурсе, буше нафтна поља, и отварају радна места", каже други рибар Хосе Лузардо.

„Али не желимо да будемо ничија колонија".

Он је ватрени Мадуров присталица, али признаје да се његова, као и породице других рибара, боре да преживе.

Трамп „може да дође, али мора да нам плати нафту… нафта припада Венецуели, припада свим људима у Венецуели", каже он док се спрема да исплови.

Многи други, нарочито они који су против власти, избегавају да говоре о политици, страхујући од могућих последица.

Мало касније, звук таласа који запљускују обалу поред Лузардове куће се надмеће са цврчањем врелог уља.

У кухињи неомалтерисаних зидова група жена пржи неколико риба уловљених тог јутра.

Лузардо каже да су имали среће.

Понекад се рибари кући врате празних руку, и тада на спавање иду гладни.

И власт и опозиција су сагласни да су земљи неопходна улагања.

Хуан Ромеро, посланик који представља савезну државу Зулију и локални вођа владајуће Уједињене социјалистичке странке Венецуеле, каже да су улагања кључна за опоравак нафтне индустрије.

„На језеру Маракаибу постоји око 13.000 бушотина које би могле да се обнове, а резерве износе 26 милијарди барела нафте", каже он.

Верује да ће укидањем америчких санкција престати „економско гушење" овог сектора и да ће Венецуела поново моћи да привуче страни капитал.

Међутим, аналитичари упозоравају да ће можда бити потребна читава деценија и стотине милијарди долара да би производња нафте достигла некадађњи ниво, а велике енергетске компаније су прилично обазриве у погледу улагања.

Дарен Вудс, извршни директор компаније ExxonMobil, рекао је да је Венецуела у садашњем стању. „непогодна за улагања".

Говорећи на самиту у Белој кући после свргавања Мадура, Вудс је нагласио да је имовина компаније у Венецуели одузимана два пута, „тако да вам је јасно да би улагање у земљу трећи пут захтевало прилично значајне промене".

Упозорио је да без новог правног оквира и боље заштите инвеститора, земља неће добити милијарде долара потребне за обнову нафтне индустрије.

Ипак, многи у Маракаибу гаје наду да ће бити улагања и да ће им се живот променити набоље.

Један од њих је 93-годишњи Хосе Родас, пензионисани радник у нафтној индустрији који још увек има специјални модел америчког аутомобила Доџ Дарта који је купио током нафтног процвата 1970-их.

„Све је постало теже", каже он.

„Раније је живот био лакши, имали смо удобност."

Показује на „комесаријат", централну службу унутар нафтних кампова, која је не само набављала сунбвенционисану храну, већ је и одржавала домове радника, обезбеђујући молерске радове и замену сијалица.

Аутомобил паркиран у дворишту испод запуштене надстрешнице сада делује као избледели реликт тог некадашњег живота.