Жене које су зажалиле што су постале мајке

Кармен обожава десетогодишњег сина Теа, али да може да врати време уназад, она каже да би волела да никад није постала мајка.

„Мајчинство ми је одузело здравље, време, новац, снагу и моје тело“, каже она.

„Цена је била превелика, а тај трошак остаје заувек.“

Ова наставница је у четрдесетим и део је скривене заједнице жена које су зажалиле што су постале мајке.

То жаљење се ретко изражава наглас.

Жене које су ме контактирале пристале су да говоре о томе како се осећају само под условом да остану анонимне, из страха од оштре осуде и зато што њихове породице не знају за то.

Кармен је пре неколико година опрезно преточила то своје жаљење у речи на интернет форуму за опште родитељство и каже да су, иако су неки људи саосећали с њом, други реаговали као да је „грозна“ и „чудовиште“.

Екстремни притисак и жртва коју може да подразумева мајчинство тема је филма Да имам ноге, шутнула бих те, који се у недељу такмичи за Оскара.

Глумица Роуз Бирн даје висцерално тумачење сагореле мајке која се осећа усамљено у борби да намири потребе њене ћерке и очува стубове породичног живота.

Кармен може да се идентификује са овим темама из филма.

„Мајчинство је бескрајан посао који обављате чак и када то не желите, зато што та мала особа зависи од вас... Осећате се као у замци из које не можете да побегнете“, каже она.

Она је непоколебљиво искрена о томе колико је „поражавајуће“ за њу бити мајка.

Али у њеном гласу приметна је и радост док прича о сину.

„Тео нема никакве везе са тим мојим жаљењем, он је фантастичан, предиван дечак и волим га силно“, каже она.

„Дала бих живот за њега без размишљања. Он је добродушан, опуштен и добар ђак.“

Психотерапеуткиња Ана Матур каже да „често кад се жене осећају довољно безбедно да говоре о жаљењу због тога што су постале мајке на видело не избија одсуство њихове љубави, већ осећај изолованости, исцрпљеност или изгубљеног идентитета.“

За Кармен, самопрокламовану перфекционисткињу, најтежи терет је одговорност одгајања „одговорног грађанина, добре и срећне особе“.

Кармен је обећала себи да се Тео никад неће осећати као што се осећала она док је одрастала.

Она потиче из сиромашне и дисфункционалне породице, „где је насиље био примарни језик“ и где се никад није осећала вољено.

Испрва је бити мајка за њу била чиста „радост“, каже она.

Тео је чврсто спавао и уживала је у данима проведеним у бризи о беби док је била на породиљском.

Али ствари су се промениле кад је њен син почео да исказује озбиљне заостатке у развоју и „сваки једноставан тренутак претворио се у помно посматрање и бригу“, каже Кармен.

„Осећала сам се страшно кривом“, каже она, „и бринула сам се да ће његов живот постати непрестана борба.“

На крају Тео није добио дијагнозу стања којих се Кармен плашила и сада је добро, али стрес и константна брига довели су до тога да добије аутоимуну болест.

Повезивати жаљење што сте постали мајка са небрижним и немарним родитељством је лакомислена претпоставка, према израелској социолошкињи Орни Донат, ауторки студије „Жаљене што сте постали мајка".

Донат је интервјуисала 23 мајке, од којих је свака истакла разлику између њеног осећаја што жаљења што је постала мајка и како се осећа према властитој деци.

Неколико њих су се осећале изневерене мајчинством зато што реалност није успела да достигне идеализовану верзију коју им је продало друштво.

„Жалим што сам добила децу и постала мајка, али обожавам децу коју имам... Не бих желела да она не постоје, само не желим да буде мајка“, каже једна учесница ове студије, мајка двоје тинејџера.

Оно мало података што постоји сугерише да то није неуобичајен осећај.

Студија спроведена 2023. у Пољској проценила је да око пет до 14 одсто родитеља жали за одлуком да добију децу и одлучили би да их немају да могу поново да бирају.

Родитељи можда не говоре отворено о том жаљењу, али зато проналазе заједницу истомишљеника на интернету.

Кармен је схватила да није усамљена кад се придружила групи на Фејсбуку „Жалим што имам децу„, која ма 96.000 чланова из читавог света.

„Мајчинство је препуно слатких тренутака, али они не надокнађују слободу коју бих могла да имам уместо тога“, рекла је за ББЦ једна мајка из групе, која живи у Аустралији са петогодишњакињом.

„Вешто носим маску пред мојом ћерком“, каже она, „али кад она заврши у кревету и мој муж и ја добијемо тај кратак прозор за квалитетно утрошено време заједно, моја маска падне и ја више волим да будем сама.“

Кад имате дете, то значи да вам је буџет тесан и да су сви њени циљеви и амбиције - путовања, оснивање фирме, изградња инвестиционог портфолија - остављени по страни.

„Изгубила сам сву мотивацију за било шта“, каже она, „сем напора да одгојим пристојно људско биће у овом полуделом свету.“

Још једна мајка, у Великој Британији, каже да је за њу „понижавајуће“ кад људи претпоставе да несрећна мајка сигурно пати од постпорођајне депресије.

„Људи се боље осећају ако те етикетирају на тај начин - моја деца су сада одрасла, а ја још увек жалим за животом који никад нисам имала.“

„Сада се бринем да ћу морати да се старам о будућим унуцима - та брига о деци никад не престаје.“

Група на Фејсбуку Жалим што имам децу је настала 2007. године и њен садржај потиче директно од родитеља - углавном жена - који шаљу приватне поруке са њиховим причама, које се после објављују анонимно.

Модераторка групе Ђанина (44), лабораторијска научница из САД, каже „циљ никад није био да се посраме родитељи или да се промовише неки одређени животни стил“.

„Суштина је више да се документује културолошки феномен који често не добија простор у главнотоковским разговорима“, каже она.

„Заједница је велика и активна зато што се многи људи у тишини муче са осећајнима за која им је речено да не смеју да их имају.“

Ђанина је имала дилему да ли да има децу и кад је прочитала ове приче на форуму, то је утицало на њену одлуку да их нема, каже она.

Млађи одрасли почињу да приступају питању да ли имати децу веома другачије од старијих генерација, према Маргарет О'Конор, саветници и психотерепеуткињи из Ирске, која је специјализована за помоћ људима да донесу одлуку да ли да постану родитељи.

„Сада је много већа свест о томе да је то избор“, каже она.

„То није нешто што аутоматски морате да урадите.

„Обраћају ми се људи у двадесетим и тридесетим који знају да желе да имају децу, али их и даље брину изазови и желели би мало више подршке да се изборе с тим.“

Тешко је именовати знаке који би могли да упозоре жену да ће зажалити због одлуке да постане мајка, истиче О'Конор, зато што је свачије искуство јединствено.

„Морате да будете сигурни колико год можете у вези са том великом одлуком и да то радите из властитих разлога... уместо због спољног притиска од вашег партнера или ваших родитеља“, каже она.

Она такође упозорава да не поверујете превише у „сеоску“ идеју о томе да ће вам се сви наћи при руци као помоћ.

„Порука коју генерално добијамо је 'Бићемо ту сви да пазимо на бебу' - али људи често нису ту - то је ваша беба и ви ћете бити одговорни за њу“, каже она.

О'Конор каже да је потпуно нормално за родитеље да зажале због те одлуке, имајући у виду колико је огромна и захтевна та улога.

Она предлаже посету терапеуту да бисте покушали да дођете до корена тог жаљења и да „разговарате о томе на безбедном месту где вас неће осуђивати“.

Мајчинско жаљење није увек излечиво „на уредан или смислен начин“, каже Матур.

„Код неких жена се та осећања ублаже и значајно промене уз подршку, одмор, пролазак времена и промену околности.“

„Али код других, елементи тог осећања могли би да остану упркос свему, а важно је омогућити простор за ту искреност без осећања срамоте.“

Студија Орне Донат такође закључује да је за неке особе жаљење што су постале мајке осећај који никад не пролази.

„Све жене са којима сам разговарала труде се да дају све од себе упркос жаљењу“, каже она.

„Пре неколико година, добила сам писмо од жене која жали што је постала мајка и она је написала да је оно што јој помаже то што се уопште не нада да ће то једног дана нестати... она би радије то да прихвати него да се бори против тога и да буде сломљена сваки пут кад схвати да неће проћи.“

У случају Кармен, она мисли да је њено осећање трајно, „зато што та жртва траје заувек“.

Али она одлази код терапеута неколико година и каже да јој је то помогло да прихвати саму себе и шта осећа према мајчинству.

„Не живим више живот огорчена“, каже она.

Она сада проналази времена да иде у теретану, да се виђа са пријатељима и покушава да да себи дозволу да не тежи савршенству.

„Коначно могу себи да кажем: 'Не, извини, уморна сам и идем раније на спавање. Узми шта год желиш за вечеру; Тата је ту.'“

Научила је да кад то уради, свет се не уруши.

„Тео види да сам људско биће, да нисам савршена, и то му је у реду.“

Питам Кармен за тренутке које проводи са сином кад је најсрећнија.

Сваку ноћ пре него што Тео оде на спавање, они се увуку заједно у кревет и препричају читав претходни дан заједно.

Тео се ушушка под топли јорган и шћућури се уз мајку.

„Тад сам истински повезана са Теом и видим особу коју највише волим на свету“, каже она.

„Не осећам се више као чудовиште.“

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk