Kad te tetka Radmila probudi i javi ti za Madura: Srbi iz Venecuele

Kada je Aleksander Martinez Solunac te noći legao da spava, nije ni slutio da će se probuditi u nekoj potpuno drugačijoj Venecueli.

„Tetka Radmila me je probudila oko sedam ujutru i kad mi je rekla šta se desilo skočio sam iz kreveta“, kaže Martinez Solunac iz Marakaja, grada na severu zemlje, na oko 120 kilometara od prestonice Karakasa.

„Otišao sam odmah na Jutjub da gledam snimke, bilo je neverovatno“, dodaje potomak srpskih emigranata u dalekoj Južnoj Americi, za BBC na srpskom.

U noći između 2. i 3. januara, američke snage upale su u Karakas, uhapsile predsednika Nikolasa Madura i njegovu suprugu i odvele ih u SAD, gde su optuženi, između ostalog, i za „narkoterorizam“.

Maduro je sve optužbe odbacio na saslušanju pred sudom u Njujorku.

Iako je Amerika već neko vreme gomilala vojsku uz obale Venecuele, a predsednik Donald Tramp često napadao venecuelanskog lidera, zarobljavanje Madura u filmskoj akciji specijalnih jedinica SAD iznenadilo je svet.

Pa i članove porodice Martinez Solunac, do čije neverovatne priče sam došao 2019. godine, kada je takođe bila aktuelna politička kriza u Venecueli.

Kako li je Aleks usred svega ovoga, pomislio sam.

Nešto kasnije sam mu poslao poruku.

„Mislio sam da su sve samo prazne priče“, kaže 54-godišnjak čiji su baba i deda sa majčine strane, Dragoslav Solunac i Stoja Drakulić, u Venecuelu stigli 1947, tik po završetku Drugog svetskog rata u kojem su preživeli ustaški logor Jasenovac.

Među osnivačima su Srpskog kluba savezne države Aragve i pravoslavne crkve San Huan Bautista, tik uz njegovu kuću u Marakaju.

„Većina ljudi u Venecueli ove događaje dočekuje sa odobravanjem“, smatra opoziciji sklon fotograf.

„Od jula 2024, kad je Maduro ponovo pokrao izbore, više od 2.400 ljudi je završilo u zatvoru pod optužbama za izdaju i terorizam, a inflacija ne staje, kao ni policijska represija, i sve to prolazi nekažnjeno“.

Maduro je proglašen pobednikom na predsedničkim izborima 2024, ali zvanični rezultati nisu objavljeni.

Opozicija je objavila više od 80 odsto prebrojanih glasačkih listića prema kojima je njen kandidat Edmundo Gonzales Urutia bio očigledan pobednik.

Optužbi za nereglularnosti bilo je i tokom prethodnih izbornih ciklusa.

Solunac Trampa naziva „najvećim prijateljem Venecuele“, iako u jednom trenutku kaže i da „nisu njegovi ljubitelji“.

„Hteli mi to ili ne, on je jedini koji je uradio nešto konkretno… Ovo je jedini način da se okonča ovaj strašan period“.

Međutim, postupak Trampa i američke vojske nalazi na brojne kritike širom sveta i optužbe da ih interesuju samo venecuelanske rekordne rezerve nafte.

„Flagrantno i grubo kršenje Povelje Ujedinjenih nacija o suverenitetu i teritorijalnom integritetu, tu nema nikakve sumnje“, ističe Dejan Mihailović, profesor Univerziteta Tehnolohiko de Monterej u Meksiku, za BBC na srpskom.

Upad američkih snaga u Venecuelu naziva „živom slikom epohe“ i „opasnim presedanom koji bi mogao da postane model kako se postupa sa svima koji nisu po ukusu neke supersile“.

Život u Venecueli

Posle napada američke vojske, koji je trajao oko dva sata, sve se brzo smirilo, kaže Martinez Solunac.

Sve je prespavao, kao i većina u Venecueli.

„Ulice su ionako danima bile prazne zbog praznika i činjenice da nemamo para - svakog dana treba sve više novca za osnovne troškove.

„Sada već sve deluje normalnije, javni prevoz funkcioniše i ljudi se vraćaju svakodnevnim rutinama posle praznika“, opisuje.

Iako bogata prirodnim dobrima, pre svega naftom, Venecuela se godinama gotovo isključivo pominje uz sumornu sliku hiperinflacije, protesta, hapšenja, ekonomske krize, pada životnog standarda i visoke stope kriminala.

Povremeno na Balkanu tu sumornu sliku razbije poneki tekst o Koraimi Tores, Venecuelanki poznatijoj kao Kasandra, iz čuvene telenovele.

„Venecuela izgleda napušteno i propalo“, kaže Martinez Solunac, po struci viši tehničar industrijske proizvodnje „bez stalnog posla od 2017. godine“.

Do 2000. je radio u naftnoj industriji - i sarađivao sa američkim kompanijama - a zatim do 2017. u tekstilnoj firmi koja je bankrotirala.

Od tada nekako krpi kraj sa krajem, kaže.

Posle izbora 2024. došlo je do „enormnog skoka cena“ i česte su nestašice osnovnih namirnica, tako da mnogi u velikoj meri zavise od pomoći prijatelja ili rodbine iz inostranstva, ističe.

Zato mnogi umesto novca koriste kriptovalute, dodaje.

„Imam 54 godine i video sam neku drugačiju Venecuelu, gledao kako ljudi dolaze u potrazi za poslom i boljim životom, da grade i napreduju.

„Danas nemamo gotovo ništa osim onoga što nam je generacija naših roditelja ostavila… Venecuela je ruševina“.

Maduro, nekadašnji zamenik socijalističkog lidera Uga Čaveza, na čelu Venecuele je od 2013.

Čavez je hteo da Maduro nastavi Bolivarsku revoluciju, projekat političkih i ekonomskih promena u Venecueli, čiji je cilj veća jednakost, socijalna pravda i latinoameričko jedinstvo, uz smanjenje stranog uticaja.

Međutim, ne samo da Maduro nije imao podršku, a ni harizmu kao Čavez, već ga je 2014. dočekala velika ekonomska kriza usled pada svetske cene nafte.

Venecuela se od nje još nije oporavila, a kritike na račun autoritarne i represivne vladavine Madura i lažirane izbore samo su se gomilale iz godine u godinu.

Bilo je i mrtvih u protestima protiv njegove vlasti.

Reakcije na hapšenje Madura su različite.

Vlada „odgovara isključivo propagandom i smešnim pretnjama koje niko ne shvata ozbiljno“, kaže Martinez Solunac.

„Vojska, koja je najveća sramota ove zemlje, izlazi na ulice u kacigama, rukavicama i pancirima, razmećući se gojaznošću i sadizmom“.

Na nekoliko mesta u Karakasu su se okupile pristalice predsednika u znak podrške, dok se mogu videti fotografije ljudi u redovima ispred bankomata, apoteka i supermarketa.

Pojedini prelaze i granicu sa Kolumbijom, zbog straha od rata.

„Optimistični smo u vezi sa onim što dolazi, iako posle dve generacije i ovako korumpirane i razvaljene zemlje ništa neće biti lako“, smatra Martinez Solunac.

„Većina nas slavi u tišini, uz nevericu i dozu straha, pošto znamo da je još sve veoma sveže, ali ovo je početak promena.

„Moramo očistiti ceo sistem i krenuti ispočetka“.

Na mesto predsednice - iako Maduro tvrdi da je on i dalje predsednik - stupila je Delsi Rodrigez, kojoj je Tramp zapretio da će „platiti veću cenu nego Maduro" ako ne bude slušala.

„Bez SAD, koje su nam oduvek bile saveznik i najbolji klijent, ovo neće ići – moraju da nam pomognu“, uveren je Martinez Solunac.

„Ovdašnjim političarima ne treba verovati, naročito ne takozvanoj opoziciji, koja stalno sabotira stvari u korist čavizma.“

Međunarodni presedan

„Promena režima u Venecueli, ili kako god želite to da nazovete, bolja je od ovoga što imate sada - od toga ne može gore", rekao je Tramp.

Amerika će voditi zemlju sve dok ne bude omogućena „bezbedna, pravilna i razumna tranzicija“ vlasti, kaže.

Američke naftne kompanije će ući u Venecuelu kako bi popravile infrastrukturu „i počele da zarađuju novac za zemlju“, obećava Tramp.

Vašington Madura optužuje za „zaveru za narkoterorizam i uvoz kokaina, posedovanje oružja i razornih naprava i zaveru protiv Sjedinjenih Država“.

Prethodnih meseci, Amerika je u Karipskom moru u više navrata napadala venecuelanske čamce i brodove, optužujući, bez očiglednih dokaza, da prevoze drogu, a zaplenjena su i najmanje dva naftna tankera.

Optužbe o autokratskoj vladavini Madura, „dimnu zavesu“ o navodnoj borbi protiv trgovine narkoticima i „uzurpaciju prirodnih bogatstava, poput nafte“, profesor Mihailović vidi samo kao delove puzle koji pričaju priču o trenutnoj situaciji u Venecueli.

Međutim, nijedan od tih delova „niti objašnjava, niti opravdava“ čin Trampa i njegove vojske, naglašava profesor političke filozofije.

„To je vrlo kompleksno pitanje i opasan presedan“, smatra on.

„Vidimo da je Venecuela u političkom smislu duboko polarizovano društvo i da Maduro ima određeni nivo podrške, ali čak se i kod onih koji su protiv situacija naglo promeni kada po njihovoj zemlji počnu da padaju bombe.“

Stoga ni među nekim opozicionim snagama ne postoji puna podrška za dalje vojno prisustvo i akcije SAD u Venecueli, kaže Mihailović.

Trampova operacija „niti je legalna, niti je legitimna“, ističe on.

„Naravno da je to sve zabrinjavajuće, međunarodni poredak stoji na veoma klimavim nogama i polako se privikavamo na činjenicu da vojni sukobi, ratovi i ekstremno političko nasilje postaje deo svakodnevnog života na globalnom nivou.“

Svet sve više „ide ka nekoj vrsti Divljeg Zapada“, aludirajući na period širenja SAD ka zapadu iz 19. veka, poznatom po slabim ili nepostojećim zakonima, uz puno sukoba i pljački, kaže.

„Sve je manje Zapada, a sve više divljine“, ističe.

Postupak Amerike osudile su Rusija i Kina, većina zemalja Latinske Amerike - Meksiko, Kolumbija, Brazil, Kuba, Čile, Nikaragva, ali i pojedine saveznice SAD, poput Francuske i Španije.

I svi mahom ističu isto - da se teritorijalni integritet i suverenitet moraju poštovati.

„Zemlje Evropske unije su odmah istakle da se radi o autokratskom režimu Venecuele i predsedniku koji nema legitimitet, čime su na izvestan način opravdali intervenciju“, ukazuje Mihailović.

Martinez Solunac ne mari mnogo za kritike američke intervencije.

U porukama mu se jasno ocrtava ljutnja zbog godina teškog života.

„Ta poetska retorika nas ostavlja bez ičega i bez pomoći“, ističe.

„Život se ne rešava govorima, već radom, zapošljavanjem i trgovinom, a Venecuela je bila prosperitetna dok je (pre Čaveza) poslovala sa Amerikom, koja je uvek pošteno plaćala naftu i donosila tehnologiju, učila nas kako da proizvodimo.

„Zato je Venecuela pre bila utočište Evropljanima - ovde su se obogatili, zasnivali porodice i sve je to ostavljeno Ugu Čavezu da uništi.“

Božić

Pitam ga šta mu se u životu promenilo od te 2019, kada smo se čuli poslednji put.

I dalje se bavi fotografijom, za koju ističe da mu je ranije bio samo hobi, a sada mu pomaže da preživi.

Nekada je pravio i cerveza Balkanica – balkansko pivo – ali je 2020. odustao i prodao svu opremu.

„Bilo je nemoguće zbog korupcije bilo šta uraditi“, ističe.

U njegovom Marakaju danas gotovo da više nema Srba.

Svi stari su preminuli, a njihov potomci otišli u potrazi za boljim životom, kaže.

A dobro su svi pamtili kako ih je krajem 1960-ih posetio „kralj Pedro“ – Petar II Karađorđević, poslednji kralj Jugoslavije.

Ne zna ni koliko ukupno ima Srba u Venecueli, ali misli da ih „nema mnogo“.

„Crkva u Marakaju nam je u veoma lošem stanju, liturgiju nismo služili skoro dve godine... Nema sveštenika i nemamo novca za održavanje.“

Baka mu je preminula baš te 2019.

Njena sestra Radmila ima 75 godina i više ne radi.

„Penzija joj je manja od tri dolara mesečno, rođak i ja se brinemo o njoj, ali je izuzetno teško.

„Ostalo nas je samo troje od porodice Solunac“.

Svi sa očeve strane su mu u Americi, a on do sada nije želeo da ode.

„Ali razmišljamo o tome, iako nimalo nije lako ostaviti sve."

Posebna mu je želja da poseti Lapovo, rodno mesto njegovog dede, Strmen u Hrvatskoj, odakle mu je baka, kao i Jasenovac.

„Božić slavimo u decembru, kao i ostali Venecuelanci, a naš tradicionalni 7. januara obeležimo u privatnosti doma.

„Spremim uglavnom sarmu i svinjetinu, ali sada moram da nađem novac i za to“, zaključuje uz osmeh.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]