Украјина и Русија размениле стотине ратних заробљеника

Русија и Украјина размениле су стотине ратних заробљеника у договору у којем су посредовали Уједињени Арапски Емирати (УАЕ).

Руско министарство одбране саопштило је да је заменило 150 заробљених украјинских војника за исти број руских војника.

Украјински председник Владимир Зеленски рекао је да се 189 Украјинаца вратило куц́и.

Ослобођени су „браниоци Азовстала и Мариупоља", нуклеарне електране у Чернобилу и Змијског острва, додао је.

Ово је била 59. размена заробљеника од почетка инвазије у пуном обиму и једна од највец́их до сада.

Ослобођени су украјински војници, граничари, припадници националне гарде и војници морнарице.

Многи су били у заточеништву више од две и по године, а украјински званичници су рекли да су се неки вратили тешко болесни и са повредама.

За неке породице, болној неизвесности је дошао крај, али још хиљаде Украјинаца остају у заточеништву у Русији и окупираним деловима Украјине.

Петро Јаценко, из украјинског Штаба за третман ратних заробљеника, рекао је да су преговори са Москвом око размене затвореника постали тежи последњих месеци откако су руске снаге почеле да остварују значајне продоре на фронту.

Било је свега десет размена 2024. године, што је најнижи број откако је започела потпуна инвазија Русије на Украјину у фебруару 2022. године.

Украјина не објављује бројеве ратних заробљеника које држи Русија, али се верује да укупан број више од 8.000.

Русија је остварила значајан напредак на бојишту ове године, пробудивши страхове да је број заробљених Украјинаца у порасту.

Један од доведених кући у последњој размени, у септембру 2024. године, јесте украјински маринац Андреј Турас.

У стану у граду Лавову, на западу земље, Андреј и његова жена Лена ми причају невероватну причу о њиховој патњи.

Обоје су били заробљени док су бранили град Маријупољ 2022. године.

„Држали су нам лекције како Украјина као земља никад није ни постојала", прича Лена, болничарка у рату, о њеним руским тамничарима.

„Покушали су да избришу украјински идентитет у нашим главама."

Лена је била ослобођена после две недеље заточеништва.

Али психолошки ожиљци онога што је искусила у руској установи за ратне заробљенике остају.

„Стално смо слушали крике, знали смо да муче мушкарце из наше јединице", каже она.

„Тукли су нас немилосрдно, песницама, штаповима, чекићима, свиме што су могли да нађу", каже Андреј.

„Скидали би нас голе на хладноћи и терали да пузимо по асфалту. Ноге су нам биле раскрвављене, и били смо само остављени тамо преплашени и промрзли."

„Храна је била застрашујућа - укисељени купус и покварене рибље главе. Била је то ноћна мора", каже маринац.

„То је као да сте се пробудили из лошег сна усред ноћи, окупани знојем, престрављени."

Андрејево заточеништво трајало је много дуже од онога његове жене - две и по године.

По његовом пуштању у размени заробљеника пре три месеца, Андреј је први пут видео двогодишњег сина Леона.

Кад је пар био заробљен од руских снага, Лена није знала да чека бебу.

„Кад сам сазнала да сам трудна, само сам заплакала, прво од среће, али онда и од жалости, јер нисам то могла да саопштим мужу."

„Стално сам му писала писма, говорећи му да ће коначно имати дете које је толико желео", каже Лена блиставих очију.

„Али није добио ни једно једино писмо."

Питам Андреја како је било срести се са сином први пут.

„Мислио сам да сам најсрећнија особа на свету", каже он смешећи се.

Иако ББЦ не може независно да потврди све што су нам Лена и Андреј рекли, њихова сведочанства потврђују међународне организације, које су разговарале са стотинама украјинских ратних заробљеника.

УН кажу да је Русија излагала украјинске затворенике „широко распрострањеној и системској тортури и злостављању... у шта спадају тешка премлаћивања, електрошкови, сексуално насиље, дављење, дуготрајне неудобне позе, присилно прекомерно вежбање, ускраћивање сна, лажна погубљења, претња насиљем и понижавање."

У саопштењу за ББЦ, руска амбасада у Лондону је рекла: „Оптужбе које сте описали су несумњиво нетачне. Заробљени украјински војници су третирани хумано и у потпуном складу са одредбама релевантног руског законодавства и Женевске конвенције. Добијају храну доброг квалитета, кров над главом, медицинску помоћ, верско и интелектуално уздизање."

Андреј је на рехабилитацији у медицинској установи у Лавову.

Али он и даље има прилику да ужива у празницима са женом и сином.

Ово је први заједнички Божић за породицу Турас, а најбољи поклон за малог Леона је што му је тата код куће.

Али многи Украјинци још очајнички чекају на новости о њиховим најмилијима.

У централном Кијеву, рођаци и активисти се окупљају за специјалне божићне демонстрације како би позвали на ослобађање украјинских заробљеника.

Они стоје сатима на великој хладноћи, окупивши се у једној од главних улица престонице, док возачи у проласку трубе у заглушујућој какофонији солидарности.

„Надамо се божићном чуду", кажа Татјана, чији је 24-годишњи син Артем заробљен пре скоро три године.

„Моја највећа жеља је ослобођење мог сина. Замишљала сам наш сусрет стотинама пута, како ћемо се загрлити а његове очи ће оживети и он ће коначно бити на родној груди."

Држећи црвени плакат, на протесту је и 29-годишња Лилија Ивашчук, балерина из Кијевског националног оперетског театра.

Руске снаге су заробиле њеног дечка Богдана 2022. године.

Од тада није била у контакту са њим.

„Могла бих да кажем да ми је тешко да будем сама, али не желим то да говорим, зато што увек помислим на то како је њему тамо", каже Лилија.

У бекстејџу позоришта, Лилија нам показује поруке које и даље шаље Богдану скоро сваки дан - слике са малим срцима.

„Много ми недостаје. Мора да буде спасен и да поврати слободу", каже она, док јој доња усна подрхтава.

Њене поруке остају непрочитане.

Лилија нас позива да гледамо њен наступ у специјалној божићној изведби.

Овај плес је омиљени празнични у Украјини: валцер На лепом плавом Дунаву Јохана Штрауса, написан 1866. године да би развеселио аустријску јавност после рата.

Позориште је препуно.

„Божићни празници су болан период", каже она, док се припрема да изађе на сцену.

„Изостаје празнично расположење."

Како се представа приводи крају, посетиоци журе да узму капуте.

После скоро три године рата, скоро сви имају неког најмилијег ко се бори на фронту, ко је у заробљеништву или је погинуо у борбама.

„Многи људи у Украјини се суочавају са тешком ситуацијом", каже Лилија.

„Само чекамо кад ћемо поново моћи да славимо празник заједно.

„Не смемо да заборавимо да се захвалимо нашој војсци због чињенице што уопште још имамо празнике."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]