'Нема времена за сузе': Украјинке 'љубавним возом' иду на фронт да виде мужеве

Саша је у ноћном возу који путује дубоко у ратну зону.

Ова 22-годишњакиња је у „возу љубави“ који путује од украјинске престонице Кијева да би се срела са човеком ког воли у ин Краматорску, граду у Доњецкој области на истоку земље.

Поновни сусрет ће бити дуго очекиван, али кратак.

„Не бринем за себе, већ за мужа. У овом тренутку, он стиже са положаја“, каже она за ББЦ док испија јутарњу кафу.

Путовање је исцрпљујуће и веома опасно, али за Сашу, вредно труда.

„Путовање је можда дугачко, али је испуњено надом. Враћање је, међутим, теже“, каже она.

Од 5. новембра 2025, украјинска железница је укинула све возне правце у Доњецку због појачаних напада на железничку инфраструктуру.

Сада воз не стаје у самом Краматорску, већ у малом месту на два сата вожње аутобусом од града.

„И током тог трансфера, може да се деси било шта“, каже Саша.

„Али добро је да возови још иду - зато што то улива наду“, додаје она.

Могућа селидба у Краматорск

Саша се удала у августу 2025. године.

„Дмитро ми је одмах рекао - бићеш моја жена. Нисам му веровала.

„Нисам планирала да се удам пре 25. године“, каже она с осмехом.

Њен муж је био професионални војник.

Седам од његових 26 година провео је у украјинским оружаним снагама.

Саша такође има везе са војском.

„Сви мушкарци у мојој породици су у служби.

„Мој отац је полицајац, али се после пензионисања такође пријавио у војску. И мој старији брат је у војсци“, објашњава она.

Саша путује у Краматорск скоро сваког месеца.

Волела би да је то чешће, али Дмитру је тешко да у војсци добије слободне дане.

Након венчања, Саша је чак размишљала о томе да се пресели у Краматорск.

„Разговарали смо о томе почетком септембра. И пре месец дана смо поново разговарали о томе. И пре недељу дана.

„Разговарамо о томе све време, али очигледно то сада није могуће, зато што је Краматорск опасан“, објашњава она.

Дмитро бира релативно мирне и тихе области за њихове кратке сусрете, али упркос томе, град је и даље „веома бучан“ и „има много удара“.

„Кад он спава поред мене, не бојим се ничега“, додаје Саша.

Воз којим путује од Кијева је експресни.

Али тога дана је каснио најмање два сата.

„Вози брзо све до Полтаве, али једном кад стигнемо у Харковску област, морамо да идемо заобилазницама, због гранатирања инфраструктуре.

„Никад не можете бити сигурни кад ћемо стићи. Људи израчунавају на лицу места“, објашњава кондуктер.

Понекад се путовање још више закомпликује кад воз стигне у последњу станицу у граду Барвинкове.

Једном је аутобус био паркиран далеко од станице.

На крају је кренуо без ње.

„Спазила сам таксисткињу“, присећа се Саша.

„Убедила сам је да ме одвезе у Краматорск. Возиле смо кроз маглу око три сата.

„Пут је био пун рупа.

„Једино што ме тера да гурам даље је здрав разум - то што смо још живи, што постоје везе, саобраћај и што можемо да се виђамо“, каже Саша уз осмех.

И после сваког састанка, одмах почиње да се припрема за следећи.

Са аутобуса на воз

На перону у граду Барвинкове, људи пажљиво излазе из воза.

Вечерња магла доприноси атмосфери и, за многе, осећају спокоја.

„Кад је магла, лети мање дронова“, шапућу баке једна другој.

У мраку, они који силазе са воза нису сасвим сигурни куда треба да иду.

Једина опција је да се следи маса - углавном људи у камуфлажној одећи.

Мушкарац са брадом нежно грли девојку у белој јакни.

Прилазим пару да разговарамо.

„Попила сам валеријану да не бих плакала.

„Прошли пут сам плакала све време и нисмо могли лепо да се растанемо“, каже Полина, која је упознала Андреја у аутобусу пре четири месеца.

Путовао је да се пријави у војску.

Она се враћала са мора.

Полина има 24 године, а ово је њена прва посета Краматорску.

Пре тога је Андреј викендима путовао за Кијев.

„Нисмо дуго заједно, и заиста смо обоје жељни да се видимо.

„У неком тренутку, рекла сам Андреју да ми није важно - дошла бих и на пола дана, само да одемо на кафу заједно“, каже.

На крају је Андреј добио пропусницу за викенд, а Полина је купила возну карту.

„Везе на даљину су тешке“, признаје Полина.

„Кад Андреј не одговара, одмах почнем да се бринем... али можда се само тушира или тако нешто.

„Плус, сваки пут кад се сретнемо, имамо осећај да морамо испочетка да се навикавамо на физичко присуство једно другог, зато што се не познајемо тако дуго.“

Опасност је непрестана.

Рано ујутро, кад се Полинин воз вратио у Кијев, чула је експлозије на перону.

Те ноћи је престоница претрпела једну од најдужих узбуна за ваздушну опасност - више од 10 сати.

Десетине су биле рањене и било је двоје мртвих.

У међувремену, возови који доносе партнере у градове на првој линији фронта такође превозе породице од њих.

Локалне власти редовно охрабрују људе да се склоне на сигурно.

Прва линија фронта је само 20 километара од градова као што су Краматорск и Словијанск.

Они су на сталном удару граната или у домету дронова.

Сваког дана око 200 људи пристигне у центар за евакуацију на граници између Харковске и Доњецке области у потрази за сигурношћу.

Неки путују у властитим возилима са јасним планом за живот који их чека.

Други чекају на воз за евакуацију који је обезбедила украјинска железница, а који ће, иако касни због сталних руских напада, на крају ипак стићи.

„Већ се унапред радујем следећем сусрету“, каже Саша чежњиво.

„Просто нема времена за сузе и очајање.“

Уз додатно извештавање ББЦ Глобалног новинарства

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]