Самоповређивање: Позив у помоћ који се тешко чује

Упозорење: садржај текста може да буде узнемирујући за читаоце

Олгица је имала четири године када је отац почео да је злоставља.

„Сећам се моје руке на његовом полном органу.

„Сећам се осећаја беспомоћности и срамоте који су ме стално пратили", говори 27-годишња Олгица* из малог места у централној Србији за ББЦ на српском.

У основној школи је искусила вређање вршњака које је било толико болно да је у 13. години покушала самоубиство попивши хрпу лекова.

„Нисам успела. Преживела сам".

У средњој школи је први пут повредила себе физички, када је „у налету беса узела шестар и искасапила се по руци".

„Касније сам се секла чиме стигнем."

Самоповређивање је постало део њене свакодневице.

Несуицидално самоповређивање (НССП) је намерно наношење физичког бола, без жеље да коначни исход буде смрт.

Свако седмо дете у Србији се бар једном самоповредило, показују први резулати истраживање Преваленца психијатријских поремећаја код деце и адолесцената на основу до сада обрађеног узорка од 1.932 испитаника.

Самоповређивање се најчешће јавља у адолесценцији када су млади посебно подложни емоционалним тешкоћама и поремећајима менталног здравља, каже Марија Леро, специјализанткиња дечије и адолесцентне психијатрије Института за ментално здравље у Београду.

„Тело се тада мења, хормони су узбуркани, а млади покушавају да пронађу сопствени идентитет, стекну већу самосталност и осигурају место унутар вршњачке групе.

„Све се то одвија у још недовољно зрелом мозгу", каже Леро за ББЦ на српском.

„Самоповређивање није поремећај, већ понашање", објашњава Николас Вестерс, дечији психолог у Дечијем медицинском центру у Даласу, у Сједињеним Америчким Државама.

Између „17 до 23 одсто адолесцената се у неком тренутку живота самоповређује", каже Вестерс за ББЦ на српском.

„Многи престану током одрастања, али непрекидно самоповређивање може да повећа ризик од каснијег покушаја самоубиства".

Најчешћи разлог самоповређивања је регулисање емоција, указује.

„Деца и адолесценти (10 до 24 године) некада могу да се осећају емоционално преоптерећено и тада могу да открију да самоповређивање помаже у смањењу патње.

„Други се осећају празно, па пре бирају да осете физички бол, него ништа", каже Вестерс.

Прича прва: Олгица*

Одрасла сам са мајком и оцем.

Мајка је, практично, била самохрани родитељ, јер је отац био само присутан.

Учествовао је само када је требало да ме критикује и исмева.

У четвртој и петој години ме је сексуално злостављао, али никоме тада нисам пријавила.

Као одрасла сам га питала зашто је то радио, а он је само одговорио: „Што ниси склонила руке ако ти је сметало".

Мама о томе не жели да прича, јер се осећа кривом.

Као девојчица, осећала сам се незаштићено и мање вредно.

У основној школи сам имала вишак килограма, због чега сам трпела вршњачко насиље, највише од дечака.

Отац ме је исмевао због килаже.

Кипела сам изнутра, али никоме нисам смела да кажем за злостављање.

Не знам шта ме је више погађало, злостављање вршњака или очево исмевање.

Упала сам у тешку депресију, јер ме отац није волео, па што би други.

Први пут сам покушала да се убијем са 13 година када сам попила лекове, али сам преживела.

У средњој школи сам почела са самоповређивањем.

Прво сам се искасапила шестаром, међутим, оца то није занимало.

Од тада, кад год сам се осећала беспомоћно и незаштићено ја бих се секла ножем, шестаром, чиме стигнем.

Погрешила сам што нисам рекла мами.

На студијама је самоповређивање престало, све док нисам поново покушала да се убијем, попила сам шаку лекова са алкохолом.

Отац ме је нашао онесвешћену у кревету. Седео је. Није урадио ништа.

Опроштајно писмо је бацио у канту.

Још један покушај убиства.

На тај начин сам хтела да покажем колико ми значи подршка и заштита.

Колико вриштим за тим.

Колико не могу сама са собом.

Колико мрзим себе.

Секла сам се до 25. године.

Жеља за самоповређивањем је престала када сам почела везу са особом која има дијагностификовану параноју, шизофренију, гранични поремећај личности и агресију.

Он се секао и ударао.

Малтретирао ме је као што је мој отац мучио мајку.

После везе са њим, више нисам имала жељу за самоповређивањем.

Смучило ми се.

Али, последице су и даље ту.

И даље се осећам беспомоћном и незаштићеном.

И даље тражим оца, иако он не жели да комуницира са мном.

И даље плачем и вриштим у себи.

Чак и док сам ово писала.

Хтела сам само да чујем, не брини, тата је ту.

*Олгица никада није званично пријавила оца за сексуално злостављање.

Зашто самоповређивање?

Не постоји универзални разлог самоповређивања.

„Млади могу да прибегну самоповређивању како би се изборили са тешким и непријатним емоцијама.

„Некада то раде како би привукли пажњу других, изразили немоћ или сигнализирали да им је потребна помоћ", каже Леро.

Када покушавају да емоционалну бол замене физичком, оно може да им донесе привремено олакшање, објашњава.

„Већина њих се осећа боље после самоповређивања, јер брзо пређу из стања високе узнемирености у смиреност.

„То привремено функционише", каже Џенис Витлок, директорка Истраживачког центра о самоповређивању и опоравку на Корнел универзитету у Америци.

Друштвене мреже су плодно тло за размену таквих искустава међу младима који чак и деле „туторијале или дневнике самоповређивања".

„Такво понашање може да доведе до такозване социјалне заразе, када почиње да се шири међу вршњацима", нарочито ако су психолошки рањиви, каже Леро.

Дечаци се мање повређују или мање долазе по помоћ, каже Ана Кесић, психијатарка Клинике за неурологију и психијатрију за децу и омладину у Београду.

Прича друга: Зорана*

Почела сам да се повређујем када сам имала шест година.

Пржила сам руку на грејалицу.

Стање се погоршало у пубертету, па сам тад секла руке и ноге, скривајући ожиљке.

Пазила сам да се не сечем дубоко, јер ми је било потребно само нешто да осетим.

Била сам љута и бесна и покушавала сам некако то да ублажим.

Некад је била само жеља да себе казним због неких осећања.

Бол је помагао да мислим на њега, а не на оно што сам осећала изнутра.

Нико никада није приметио, јер сам носила дуге рукаве или говорила да је било случајно.

Нисам имала терапију, јер се никоме нисам обратила за помоћ.

Хоби, музика, спорт и добро друштво били су лек за мене.

Као одрасла сам сазнала да имам један облик аутизма.

И моја деца имају аутизам.

Како видети самоповређивање

„Типична места где се млади секу или гребу су руке, зглобови, бутине и то су вишеструке линије.

„Родитељи треба да обрате пажњу ако деца стално носе дуге рукаве или панталоне, много накита или рукавице и завоје", каже Џенис Витлок.

Аларм треба да се укључи и уколико дете постане повучено или депресивно, али има и оних који нормално функционишу и изгледом не одају да се самоповређују, упозорава она.

Млади који су склони самоповређивању избегавају и физичке активности које могу да открију ране на кожи.

Некада „проводе много времена у купатилу или изолованим просторијама код куће или школи", указује психолог Вестерс.

„И увек дају објашњења да су се случајно посекли или да су их пас или мачка изгребали."

Истраживања показују да се „девојчице чешће секу и гребу, док дечаци ударају главом или песницама о зид, ударају се рукама или предметима", каже Леро.

„Гребање, урезивање, кидање коже, опекотине, лупање само су неки од начина самоповређивања."

Прича трећа: Мајка*

Успела је да сакрије од мене, а имале смо близак однос.

Ћерка сада пуни 15 година, а самоповређивала се када је имала 13.

Секла се два месеца, што је мени промакло.

Ноге су јој пуне ожиљака, од чланака до бутина.

Живимо у земљи где је више хладно него топло, па је и она чешће у дугим панталонама.

Али, како се ближило лето, знала је да ће доћи у Србију код оца, па се поверила наставници у школи.

Ни у школи нису приметили.

Био је огроман шок за мене када сам сазнала.

У почетку је било мучно, јер није хтела о томе да прича са мном, а онда ми је написала писмо.

Рекла је да је толико била несрећна и да је болело унутра, да није знала на који начин да реши тај проблем, па је посегнула за ножићем из резача.

То ју је релаксирало.

Уследио је проблем и са храном.

А мени се срушио цео свет.

Несрећа, пораз, бол и безнађе.

У почетку сам можда била груба, али временом смо се смириле и разговарале.

Сада се бавимо лечењем ожиљака и овде има добру подршку система, јер смо одмах добили два психолога, интернисту и нутриционисту.

Самоповређивање и самоубиство

Онај ко хоће да се повреди не жели да се убије, већ да прегура дан, а не да га оконча, објашњава Кесић.

Међутим, „чињеница је да они на крају чешће покушају самоубиство", упозорава она.

Што се неко више самоповређује, већа је вероватноћа да ће му самоубилачке мисли проћи кроз главу, указује и Вестерс.

Многи аспекти самоповређивања нису до краја разјашњени, попут повезаности са самоубиством, истиче Марија Леро.

„Самоповређивање се не сме посматрати као фаза коју ће адолесцент прерасти.

„Код одређеног броја младих долази до ескалације психичке патње, што значајно повећава ризик од покушаја самоубиства", каже Леро.

Прича четврта: Звездана*

У првом разреду средње школе другарице су биле несрећне, депресивне и анксиозне и већ су се увелико секле.

И ја сам почела.

Све смо имале нарушене породице и трауме.

Очај, потиснути бес према другима и себи, тугу искаљивала сам врхом шестара.

Што је налет тих емоција био већи, оштрица би радила брже и дубље.

Нисам знала шта да радим са бурним емоцијама, па ми је тело било најбољи 'терен'.

Осуђивање других ме је натерало да скривам ожиљке.

А онда сам почела да их показујем.

Од 16. године покушала сам да се убијем шест или седам пута, углавном лековима.

Пре првог покушаја самоубиства, све што сам чула је да је то „само фаза".

Први пут сам завршила у болници у Београду, са много проблематичне деце.

На групним терапијама су нас учили само како да се боље односимо према запосленима.

Нисмо ни могли ништа друго да учимо, јер су нам стално давали лекове.

Где год да сам лежала на психијатријским одељењима, прича је била увек иста - ми смо криминалци зато што смо несрећни, а психијатрија је поправни дом.

А онда сам доспела на психијатрију у ваљевској болници, где су услови били језиви.

Купатила су била константно у фекалијама, без врата, викали су на нас, а ко није био у стању да дође да једе, остајао је гладан.

Осећаш се осрамоћено, немоћно, побеђено, изложено.

На крају, највише су ми помогли драги људи и животиње.

А за прекид самоповређивања - неизмеран страх да не завршим поново у болници у Ваљеву.

Прича пета: Светлана*

Одрасла сам у хаотичном породичном окружењу.

Родитељи су често имали вербалне и физичке сукобе, а ја сам била најмлађа од троје деце.

Брат је рођен као аутистично дете са посебним потребама, док је сестра имала епилепсију и параноидни поремећај личности.

Била сам сама, без неког надзора и без неких социјалних вештина.

Дешавало се некад да се умешам родитељима у свађу, а на крају ја добијем батине.

У основној школи са сам се осећала одбачено, мање вредно, неспособно и неподржано.

Почела сам да сумњам у сопствену вредност.

Осећала сам стид од властите породице.

Онда су дошли анксиозност, стрепња и проблеми са окружењем.

У средњој школи је било још горе.

Почела сам да узимам лекове за спавање.

Када ме је болела глава, пила сам по четири или пет таблета против болова.

Повраћала сам и онесвешћивала се, али нико није приметио да је то од лекова.

Ишла сам у средњу медицинску школу, па су ми игле биле доступне.

На рукама сам правила посекотине, изнад шака. Ожиљке нико није примећивао.

Тек кад сам се поверила мајци, одвела ме је код психијатра који ми је дао антидепресиве.

Ожиљке нисам показала јер сам се плашила да ће ме оставити у болници.

Родитељи су на одлазак код психијатра гледали као на нешто о чему се не прича.

И данас идем редовно на психотерапију.

Како помоћи

Разумевање, прича и подршка.

Неопходно је направити мрежу подршке за дете, јер ако неко тражи помоћ, треба му је пружити, а не судити о начину на који је тражи, савет је стручњака за ментално здравље.

„Ако се неко повређује због пажње, треба му се посветити са саосећањем а не осуђивачки.

„Терапије које су најкорисније су усредсређене на побољшање регулисања емоција”, каже Вестерс.

Родитељи треба увек да буду укључени, да уче о самоповређивању и наоружају се стрпљењем, указује.

„Ако се неко повређује годинама, није реално да одмах престане.”

Прича шеста: Изабела*

У тим тренуцима, тело лучи хормоне попут ендорфина, који ублажава емотивни хаос, умири тело и накратко створи осећај олакшања.

Тако је и мени било.

Никада нисам имала жељу да се повредим, већ да се ослободим унутрашњег бола.

Одувек сам била анксиозна а током школских дана, чинило ми се да живот често нема ни смисао ни сврху.

Са 14 година сам почела да се повређујем.

У мени је тада била збрка емоција, нисам знала како да се носим са тим.

Онда ми је пало на памет да би можда физички бол могао да и донесе олакшање.

Узела сам шестар и тако почиње моја прича.

Било ме је срамота због тога, а највише сам осећала страх како ће моји најближи реаговати.

Сестра је прва приметила и нежно ме је охрабрила да потражим помоћ психолога.

Родитељи су били уплашени и све им је било непознато.

Први сусрети са терапеутом били су тешки, јер нисам навикла да причам о емоцијама, а осећала сам ужасну кривицу због тога.

Током година терапије научила сам да се носим са собом - пуштала бих гласно музику, поливала се хладном водом или попила лек, само да не повредим себе.

Сестра је била увек уз мене, чак и кад сам ја сама од себе одустајала.

Погледајте видео: 'За тебе #ВажноЈе' - онлајн заједница за подршку и разговор

Неке од стручних установа, саветовалишта и СОС телефона који вам могу пружити помоћ у Србији су:

Клиника за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић

Вишеградска 26, Београд; Телефон: 011/3636400; www.лазалазаревиц.рс

Национална линија за помоћ адолесцентима 0800309309, доступна 24 сата дневно, сви позиви су анонимни и бесплатни

Центар Срце

Телефон: 0800-300-303; Мејл: вања@центарсрце.орг; www.центарсрце.орг

Радно време је 14 до 23 часова, сви позиви су анонимни и помоћ је бесплатна

Додатне адресе и контакте институција и организација у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и региону које се баве менталним здрављем можете наћи на овом линку, у групи „За Тебе #ВажноЈе".

* Имена су измењена због заштите приватности

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]