Титаник: Олупина се постепено распада после 112 година на морском дну

РМС Титаник провео је више од 112 година у загушујућем, тоталном мраку дубоког океана.

Кад је потонуо једне хладне ноћи без месечине у априлу 1912. године, брод дуг 269 метара се преполовио, пославши кишу крша да лагано тоне скоро 3,8 километара до муљевитог океанског дна.

Брод је повео више од 1.500 путника и чланова посаде са собом у смрт.

Поред повремених посета подводних возила за велике морске дубине и мисија спасавања које су износиле мале артефакте на површину, олупина је остала нетакнута док је пролазила кроз спори, постојани процес распадања.

Слике са скорашње експедиције до олупине Титаника скоро 640 километара југоисточно од обале Њуфаундленда показале су размере његовог пропадања.

Призор Титаниковог прамца, са његовом препознатљивом оградом која вири из мрака, постао је легендаран од открића олупине 1985. године.

Али 2022. године, скенови олупине показали су да је ограда почела да се увија, а најскорија посета олупини 2024. године да је њен значајни део сада отпао.

То је веома визуелни наговештај колико екстремно окружење у дубинама океана разлаже оно што је преостало од најславнијег брода на свету.

Притисак океана изнад њега, водене струје на морском дну и бактерије које изједају гвожђе доводе до распадања читаве његове структуре.

А док се он распада, брод врши изненађујући утицај на океанско станиште око њега.

Под притиском

Док је тонуо, Титаник се преломио на два главна дела - прамчани и крмени, који су на крају остали да почивају на морском дну скоро 600 метара један од другог.

Крмени део је потонуо директно на дно, док је прамчани тонуо постепеније.

Протежући се на површини од више од два километра од задњег дела крме до предњег дела прамца разбацане су ствари, инсталације, уградна опрема, угаљ и делови брода који су отпадали док је Титаник тонуо.

Већина крша може да се нађе на окупу око крме, која је изувијано клупко железа, док је прамац остао углавном нетакнут.

То је зато што кад је брод ударио у санту леда, ударац је направио рупу у закованом делу трупа, омогућивши да око 43.000 тона воде нахрупи у унутрашњост прамца.

Кад се крмени део одвојио, он је још увек у себи имао одељке пуне ваздуха.

Док се обртао ка морском дну, рапидно повећање воденог притиска довело је до имплозије структуре око ових џепова ваздуха, разбацавши унаоколо метал, статуе, флаше шампањца и пртљаг путника док се то дешавало.

На морском дну, Титаник трпи притисак од око 40МПa, који је 390 пута јачи од онога на површини.

Али будући да није остало ваздушних џепова у броду, нове катастрофалне имплозије су мало вероватне.

Уместо тога, тежина самог огромног брода игра велику улогу у његовом нестајању.

Док се 52.000 тона челика слеже на океанско дно, он ствара обртну силу широм челичног трупа која раставља брод.

Велике напрслине и пукотине примећене су у неколико подводних мисија како се појављују на челичним плочама, а делови палубе почели су да се урушавају према унутра.

„Легендарна силуета олупине ће се постепено мењати из године у годину - и не у њену корист", каже Герхард Сајферт, археолог морских дубина који је 2022. године предводио експедицију за скенирање олупине Титаника у високој резолуцији уз помоћ компаније за мапирање дубоких мора Магелан.

„Отпадање сегмента ограде, која је још увек била на свом месту 2022. године кад сам био на олупини са Магеланом, или пропадање таванице у капетановом купатилу годинама раније, могу да послуже као најбољи примери за то", каже он.

Корозија, каже Сајферт, постепено слаби састав брода док се челичне плоче, стубови и други елементи за подупирање терета све више истањују.

Прождрљиве бактерије

Као и сваку гвоздену или челичну структуру, и Титаник изједа рђа.

Али испод 3,8 километара морске воде, процеси који учествују у томе су другачији од оних на земљи где кисеоник и вода покрећу хемијску реакцију која доводи до настанка гвожђе оксида.

На Титанику, већи део корозије уместо тога изазивају бактерије.

Олупина је прекривена биофилмом - живим покривачем од бактерија, морских гљива и других микроба - који се храни самом олупином.

Испрва су органски материјали као што су пресвлаке, јастуци, пешкири и намештај пружали довољно богату понуду хранљивих материја микробима који су пролазили океанским дубинама, натеравши их да се ту скрасе.

Временом су се запатили и други екстремнији микроби, који су ту можда били ископани из морског дна кад се олупина зарила у њега или су допловили из далеких хидротермалних извора са Средњеатлантског гребена.

Разне бактерије које оксидишу гвожђе у самом броду, заједно са другима које производе киселину, изједају све металне површине.

Други микроби који једу рђу коју ови други производе такође су затечени како се множе на олупини.

Посетиоци олупине приметили су да је она постала прекривена „рђеницама" - формацијама налик леденицама које висе са структуре и настале су од оксидисаног метала.

Међу овим формацијама живи читава збирка микро-организама који међусобно сарађују и надмећу се.

Кад су научници одломили једну од рђеница 1991. године током експедиције Академика Мстислава Келдиша до олупине, успели су да је врате на површину у запечаћеној посуди.

„Рђенице" су сложени екосистеми гвожђе оксида и микроба који заједнички кородирају гвожђе али прождиру и саму рђу

Истраживачи су међу микробима открили врсту бактерија која је била потпуно нова за науку кад је први пут пронађена на олупини.

Халмонас титанике, како је бактерија касније названа, садржи гене који јој омогућују да разлаже гвожђе.

Бактерије које разлажу сумпор такође су се инфилтрирале у областима лишеним кисеоника, као што су микроскопске пукотине настале увијањем структуре.

Оне производе сумпор, који се претвара у сумпорну киселину у морској води а потом кородира метал брода, наводећи га да испушта властито гвожђе као храну других микроба.

Научници верују да је крмени део брода стекао већи ниво оштећења док је брод тонуо, због чега пропада 40 година брже од прамчаног дела.

„Зато се прамчани део Титаника распада више од краја крме, где се брод преполовио, и зато трулеж напредује ка врху прамца или предњем делу, који је релативно више нетакнут", објашњава Ентони Ел Кури, микробиолог са Државног колеџа Источне Флориде, који је сарађивао са канадским филмским режисером и истраживачем дубоких мора Џејмсом Камероном да би боље разумео како микроби доприносе распадању Титаника.

„Крмени део делује као да се утапа у морско дно будући да је он масовно оштећен, сем клипног мотора, репа у облику вентилатора, кормила и пропелера, који су више нетакнути и отпорни, стога оставши донекле препознатљиви", каже Ел Кури.

Једна чудна појава коју је Камерон открио унутар турског купатила Титаника током његове експедиције до олупине 2005. године јесте формирање детаљних али деликатних витица од рђе које је режисер назвао „цветовима рђе".

Користећи даљински управљано подводно возило, он је открио да је дрвенарија од тиковине и махагонија у купатилу била необично очувана зато што су купатила била дубоко у броду и лишена кисеоника.

Ово аноксично окружење спречило је бактерије и друге микробе који су могли да разграде дрво да живе тамо.

Уместо тога, купатила су била прекривена необичним, разгранатим изданцима рђе који су се издизали и до метар и по изнад пода купатила.

Необично, али ови „цветови рђе" деловали су као да су сви окренути у истом правцу - следећи геомагнетске линије.

Ел Кури, Камерон и друге колеге открили су трагове који сугеришу да су их формирале колоније бактерија које производе рђу и „магнетотактичке" бактерије које живе на олупини.

Ови необични микроби садрже нанокристале гвожђа који им омогућују да се усклађују са магнетским пољима.

И док ове колоније бактерија прождиру челик Титаника, за собом остављају трагове рђе који „цветају" вертикално дуж линија Земљиних магнетних поља, каже Ел Кури.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Огромни оброк од гвожђа

Огромне количине метала богатог гвожђем које је Титаник донео на морско дно створиле су необичан екосистем око њега.

Док он кородира, честице гвожђа разлажу се у околној води, обогаћујући је оскудним али виталним хранљивим састојком у дубоком океану.

„Иако је гвожђе свеукупно најраспрострањенији елемент на Земљи, растворљиво гвожђе је најређа хранљива материја у океану, што ограничава успех било ког морског екосистема", каже Ел Кури.

Вулкански хидротермални извори често су кључни извор гвожђа у океанским дубинама и могу да помогну у одржавању разноликих животињских врста, где бактерије играју важну улогу у обезбеђивању гвожђа за друга оближња створења.

„Ова оаза обезбеђује тражену хранљиву материју, створивши живахан корални гребен из океанских дубина настањен морским звездама, морским сасама, стакластим сунђерима, бентоским коралима и морским краставцима. И, наравно, колонијама бактерија које једу гвожђе", каже он.

Ел Кури и његове колеге су откриле да ове бактерије везане за гвожђе не само да једу гвожђе на Титанику, већ су „способне и да га удишу" уместо кисеоника.

„То је невероватан екосистем далеко удаљен од Сунца, са импликацијама по ону врсту екстремофила које бисмо једног дана могли да нађемо унутар Европе и других космичких океана далеко од Земље", каже он.

Гвожђе са Титаника такође врши утицај и на само морско дно.

Токови рђе шире се од олупине брзином од око 10 центиметара годишње и спуштају се и до 15 центиметара дубоко у талог.

Ови токови гвожђа посебно су се сконцентрисали око трупа крме.

Свеукупно гледано, научници процењују да Титаник губи око 0,13 до 0,2 тоне гвожђа из формација рђе сваки дан.

То је довело до тога да неки процене да би гвожђе у прамцу брода могло потпуно да се раствори за 280-420 година.

Струје на морском дну

Али би други фактори могли да убрзају уништење олупине.

Баш као што јаке површинске струје могу да скрену бродове и пливаче са њихове путање, океанске дубине се такође испирају подводним струјама.

Иако нису једнако снажне као оне на површини, струје у дубинама океана садрже велике количине воде.

Њих могу да покрећу површински ветрови који утичу на водени стуб испод, дубинске плиме или разлике у густини воде које изазивају температура и салинитет, познате као термохалинске струје.

Ретки догађаји познати као бентичке олује - које су обично повезане са вртлозима на површини - такође могу да изазову моћне, спорадичне струје које носе материјале са морског дна.

Истраживања образаца талога на морском дну око Титаника, као и кретања лигњи око олупине, пружила су увид у то како брод померају подводне струје.

Зна се да део олупине Титаника лежи близу дела морског дна на који утиче струја хладне воде која је креће на југ позната као Западна гранична подводна струја.

Кретање ове „струје са дна" ствара мигрирајуће дине, вртлоге и обрасце у облику трачица у талогу и муљу.

Већина формација примећених на морском дну повезана је са релативно слабим до умереним струјама.

Мрешкања песка дуж источне ивице поља крша са Титаника такође указују на то да постоји струја на дну која се креће на запад, док у оквиру главне локације олупине научници кажу да је тренд кретања са северозапада на југозапад, вероватно зато што већи комади олупине мењају правац струја.

Јужно од прамчаног дела, струје делују посебно променљиво, варирајући од североисточне преко северозападне до југозападне.

Иако се ниједна од ових струја не сматра посебно јакима, и даље могу да створе пометњу која ће довести до тога да се олупина распадне како буде слабила.

„Чак и струје које стварају мала подводна возила могу да изазову пропадање слабијих структура", каже Сајферт.

„Мада би оне могле да откину и неке од рђеница, што ће одложити корозију у таквим областима", каже он.

Постоји и могућност да ће кретање ових струја на крају укопати олупину Титаника у талог пре него што она буде добила прилику да се потпуно распадне.

Али пре тога би могли да нестану неки од легендарнијих делова олупине, баш као што је скорашње рушење моментално препознатљиве прамчане ограде, иза које су Камеронови ликови Џек и Роуз стајали у славној сцени из његовог филма из 1997. године о Титанику.

„Процењујемо да ће легендарнији делови олупине, као што је његова надградња - фоаје Великог степеништа, Марконијева соба, Официрске одаје - нестати негде око 2100. године, што ће додатно отежати пристајања подводних возила на Титаник", каже Ел Кури.

„Тањи челик нестаје раније, као што су ограда и грађевине на палуби брода. Али чак и овом стопом пропадања, олупини ће бити потребно неколико векова да потпуно нестане."

Велики комади челика закопани у талогу, и тако заштићени од најгорих харања микроба што прождиру метал могли би да опстану дуже - можда неколико стотина година, процењује Ел Кури.

Али коначна судбина која ишчекује најславнију бродску олупину на свету?

Мрља гвожђе оксида на морском дну, прошарана плочицама, тоалетима и месинганим инсталацијама.

„Порцулански предмети, као што су живописне плочице у турском купатилу, сачињене од силицијум-диоксида, истрајаће малтене довека", каже Ел Кури.

Биће то прилично понизни споменик једном од најтрагичнијих примера охолости и људске погрешивости.

Али, с друге стране, можда ће то бити и дирљиво спокојан крај за брод укаљан са толико много душобоље.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]