Прича о несрећном Титанику и ужасној смрти у леденој води Атлантског океана

Недавно је феноменална Натали Лора Мернинг, много познатија као Вајзблад (Weyes Blood) објавила нови сингл, који у ствари и није тако нов.

Песма Titanic Risen је заправо нумера настала још пре две године, али се на крају у вокалној верзији није нашла на сјајном албуму Titanic Rising.

Тамо се налази само инструментални увод у ову амбијенталну нумеру, која представља једноминутни пасаж који (на неки начин) повезује остале нумере са тог албума.

Глас Вајзблад песми даје нову димензију и, у складу са именом, идеалан је саундтрек за оно о чему и пева - лаганом и носталгичном, помало мистериозном сећању на величанствени брод који је у историју ушао из погрешних разлога.

Песма Titanic Risen није пред нама случајно.

Она је део виртуалног симулатора несрећног брода, иначе популарне онлајн игре.

Када се укрцате на Roblox Titanic, можете да истражујете луксузни ентеријер брода са осталим путницима, а можете и да обратите пажњу на огромну санту леда која вреба у даљини.

Можете да постанете део катастрофе, да кроз ликове Џека или Роуз доживите потонуће ,,Непотопивог" и лансирање чамаца за спасавање.

Можете да искусите тренутак у којем се брод цепа на два дела, моменат у којем се просторије пуне водом и када се димњаци урушавају.

И све то уз тонове ове магичне песме Вајзблад.

Нећете бити једини уколико се определите за ову занимљиву авантуру.

Више од три милиона људи месечно уради исту ту ствар, што ову интензивну симулацију чини јединственом.

Баш као што је то био и догађај из априла 1912. године.

Хронологија самог догађаја је сада већ опште позната.

Титаник је, пре тачно 109 година, испловио из Саутемптона у Енглеској и запутио се ка Њујорку.

Била је то прва пловидба величанственог брода, али у своју прву луку никада није стигао.

У санту леда је ударио 14. априла увече, негде у северном Атлантику, а следећег јутра је и потпуно потонуо.

До данас, то је остала највећа трагедија неког мирнодопског брода.

У то време, овај брод је био највеће пловило на свету и део флоте од три гигантска брода из Олимпијске класе (Олимпик, Титаник и Британик), које је направила компанија Вајт Стар Лајн (White Star Line).

Био је саграђен у Белфасту.

Томас Ендрјус, његов творац и главни архитекта бродоградилишта, такође је погинуо приликом несреће.

Са њим је отишао и Едвард Смит, капетан брода.

Смрт у леденој води

Од 2.223 путника и чланова посаде, њих 1.517 је погинуло.

Углавном су то били путници из треће класе.

Последња преживела путница, Милвина Дил, умрла је 2009, у 98. години.

Она је била беба када се са породицом укрцала на Титаник.

На броду су се налазили неки од најбогатијих људи на свету, али и на стотине миграната из Велике Британије, Скандинавије и осталих делова Европе, који су тражили бољи живот у ,,обећаној земљи".

Посаду је чинило 885 чланова.

Чак 40 одсто посаде је било из Саутемптона.

Плате су биле шаролике.

Капетан Смит је добијао 105 фунти недељно (око 10.000 фунти у данашњем новцу), док су стјуардесе зарађивале близу четири фунте (350 данашњих фунти) за једну седмицу.

Ипак, мање плаћени радници су добро зарађивали и од напојница путника из прве и друге класе.

Мушкараца је било више, неких 66 одсто.

Деце је било највише у трећој класи, њих 107.

Титаник је био дугачак 269, а широк 28 метара.

У висину је ишао до 32 метра.

Био је тежак више од 46.000 тона.

Имао је 10 палуба, од којих су осам користили путници.

Имао је три мотора који су, комбиновано, производили око 46.000 коњских снага.

Они су сагоревали угаљ, којег је на броду било око 7,6 хиљада тона.

На храњењу брода угљем, радило је чак 176 ватрогасаца и ложача.

Сваког дана, брод је у океан избацивао 100 тона пепела.

На Титанику се налазило 16 дизалица спремних да у море спусте укупно 48 чамаца за спасавање.

На броду је, ипак, било само 20 таквих чамаца, од којих су четири била неупотребљива.

Укупан капацитет чамаца је био довољан само за 1.178 путника, али ни они нису били пуни због хаоса на палубама током евакуације.

У тренутку када је брод колабирао у океан, на њему је још било више од 1.000 људи.

Први брод који је Титанику стигао у помоћ била је Карпатија.

Тако је спасено 705 путника.

Преполовљени Титаник је крај пута пронашао на дну Атлантика, неких 3.784 метара испод морске површине.

Брод је пронађен 73 године поскле катастрофе и из њега је извучено више од 1.000 артефаката који су затим завршили у музејима широм света.

Путници

Бројке су свакако фасцинантне и тешко их је чак и замислити.

Али величина и раскош брода су у сваком случају омогућавали невиђен луксуз у којем су путници (са скупљим картама, наравно) могли да уживају.

Титаник је, наиме, био прављен у стилу тадашњих луксузних хотела, с тим што је славни Риц био референтна тачка на коју су се градитељи брода ослањали.

Декоративни стилови који су овде били заступљени у првој и другој класи су се угледали на ренесансни стил, као и на Луја Петнаестог.

Општи утисак је био да је ово више био плутајући хотел него обичан брод.

Тако су путници у првој класи могли да се брчкају у базену са сланом водом, имали су одлично опремљену вежбаоницу.

Поседовао је и терен за сквош, турско купатило, сауну, собу за масажу, пушачку собу за мушкарце, просторије за читање и писање и сличне ствари.

Собе су биле велике, а рецепција огромна, урађена у стилу версајског комплекса.

Ресторан је био а-ла-карт, поново у стилу хотела Риц, а био је ту и класичан француски кафе, као и луксузни веранда-кафе који је служио само чај и кафу.

Салон за ручавање на палуби Д био је нарочито раскошан и могао је да прими чак 600 путника у исто време.

Чак је и трећа класа била напредна за то време у поређењу са оним што су нудили остали комерцијални бродови.

Чини се да су архитектонски најспектакуларније биле Велике степенице израђене од енглеске храстовине.

Ово сензационално степениште које се спуштало кроз чак седам палуба не само да је било импозантно и атрактивно за Титаниковог живота, већ је и по откривању, средином 80-тих година прошлог века, онако урушено и изломљено, постало невиђена атракција за саме истраживаче олупине.

Џејмс Камерон је јако добро рекреирао овај архитектонски понос у блокбастеру из 1997. године.

Занимљив је податак да Титаник није био пун.

Иако се очекивало да ће брод бити испуњен на свом првом путовању, национални рударски штрајк који се тих дана дешавао у Енглеској је потпуно пореметио саобраћај на острву, па је велики број путника био у немогућности да стигне до Саутемптона.

Иако је штрајк окончан два дана пре поласка Титаника, многи путници су већ били одустали од пловидбе.

Од многих важних и популарних личности тог времена, на брод су се укрцали, а да га никада више нису напустили, бројни милионери (Бенџамин Гугенхајм, Џон Астор), уметници (сликар Френсис Дејвис Милет), као и многи писци, спортисти и глумци.

На броду је требало да се нађе и Џеј Пи Морган, власник Титаника, али је он пут отказао у последњем тренутку.

Ледена санта

Судар и накнадно потонуће су се десили релативно брзо.

Фредерик Флит, стражар и осматрач мора који је био на дужности, приметио је ледени брег у 11.40 увече по бродском времену.

Моментално је обавестио командни мост који је истог тренутка наредио да се брод усмери ка обилажењу санте и да мотори зауставе напредовање.

Већ је било касно за било какав маневар.

Титаник је боком ударио у лед и тако је настало неколико рупа испод самог газа брода.

Укупно пет комора је било пробијено, а вода је похрлила у унутрашњост брода.

И поново је све било јасно у тренутку - конструкција је била таква да је дозвољавала пробој у само четири коморе.

Титаник, који је још док је био у бродоградилишту добио надимак ,,Непотопиви", већ је био осуђен на потонуће.

Кренуо је прамцем ка дубини, а вода је почела да се прелива у неоштећене одељке.

Посада није била припремљена на овакав след догађаја.

Број чамаца за спасавање је био довољан само за половину укрцаних путника, али чак ни тај капацитет није био попуњен.

Због панике, чамце су почели да спуштају пре него што су били попуњени.

Ипак, протокол по којем су на чамце прво укрцаване жене и деца је био поштован, тако да су на палуби остали углавном мушкарци.

Путници треће класе су били остављени да се сами сналазе.

Два и по сата након што је Титаник ударио у ледени брег, негде око 2.10, море је почело да убрзано продире у све делове брода којем је прамац већ потпуно уронио у ледени Атлантик.

Брод се преполовио на потезу између другог и трећег димњака и брод се уздигао вертикално док се на стотине људи још држало на крми.

У 2.20 је све било готово.

Вода је била ледена, два степена испод нуле и у року од неколико минута сви путници који су се нашли у води, били су мртви.

Само петоро путника је било повучено на чамце за спасавање, на којим је било још око 500 непопуњених места.

Погледајте видео: Титаник остаје део океана

На броду је било и људи са Балкана

Према подацима сајта ,,Енциклопедија Титаник", на броду је било 34 путника са Балкана.

Сви су се возили трећом класом.

Пронађено је тело само једног од ових путника - био је то Јозеф Драженовић из Храстелнице - тела осталих никада нису пронађена.

Било је и преживелих: Иван Јалшевац и његов сапутник Никола Лулић, као и Мара Бански.

Лулићева прича је нарочито живописна.

Он је, бежећи од регрутације у аустроугарску војску, стигао чак до Минесоте где је годинама радио у тамошњим рудницима, али се једног тренутка ипак вратио у домовину.

У печалбу је поново кренуо 1912, па се тако и нашао на Титанику.

У трећој класи нису ни знали да брод тоне, све док вода није почела да продире у њихове кабине.

Никола се нашао у леденој води и тако постао један од малобројних путника који је из воде повучен у чамац за спасавање.

Из тог чамца је гледао како највећи брод на свету нестаје у дубинама Атлантика.

Лулић је из Њујорка поново стигао до рудника у Минесоти.

Тамо је остао све до краја Првог светског рата, када се вратио у родну Лику у којој је живео све до смрти 1962. године.

Митови и легенде

Наравно, мит о ,,непотопивости" је најочигледнији.

Ипак, занимљиво је то да нико од градитеља брода никада то није ни тврдио.

Истина је да се такав коментар први пут појавио тек дан након што је Титаник напустио луку у Саутемптону.

Филип Френклин, потпредседник трговачке компаније која је и послала брод на овај уклети пут, изјавио је за њујоршки Тајмс да је Титаник практично непотопив.

Овај коментар је касније временски одлутао све до тренутка у времену када је брод био тек у настајању у бродоградилишту у Белфасту.

Свеједно, људи су га сматрали баш таквим - непотопивим.

Оркестар који свира док брод тоне је, нема сумње, најромантичнији догађај који прати потонуће Титаника.

И док се само постојање осмочланог оркестра Валаса Хартлија не доводи у питање, велике полемике су се водиле око последње песме коју је овај храбри оркестар одсвирао и са њом потонуо у ледено море.

Неки тврде да је свирала религиозна химна Nearer, My God, to Thee, мада постоје и извори који тврде да је последња нумера била песма Јесен Франсоа Бертелемона.

Данас се та верзија сматра тачнијом.

Скоро сви филмови који се баве овом катастрофом користе и овај призор оркестра.

У неким са свира песма Хорбурy, а у другим, попут Камероновог спектакла, песма Bethany.

Штагод да је свирао, Хартлијев оркестар је заслужио место у историји најпотреснијих историјских, али и филмских момената.

Ригел је име пса расе њуфаундленд који је према многим сведочењима спасавао људе из хладног океана.

Превише је различитих сведочења и описа у вези овог црног хероја, тако да и он остаје у рубрици Митови и легенде.

Тотална конфузија влада и око тога који су се све бродови налазили у близини Титаника кобне ноћи.

Помињу се и брод Калифорнијан, али и мистериозни норвешки ловац на фоке Самсон.

Контроверзне изјаве капетана норвешког брода побудиле су многе сумње у његов исказ, па се случај норвешког брода може убројати и у бројне.

Теорије завере

Поред разних техничких проблема, диверзија, пропуста у пројектовању и сличних теорија које објашњавају зашто је Титаник тако брзо и лако потонуо, не би требало заобићи ни неке које се баве усудом и проклетством.

У категорију најлуђих теорија спада, пре свих других, и теорија о томе да прави Титаник није никада ни потонуо, већ да се на дну мора нашла његова ,,сестра" Олимпик, прерушена у Титаник.

Наводно је то био план Пи Џеј Моргана да превари осигуравајућа друштва.

Најзавереничкија од свих теорија је она по којој је потапање Титаника у ствари само маска којом се прикрива смишљено убиство Џона Џејкоба Астора, најбогатијег човека тог времена, Исидора Штрауса, власника Мејсиса и Бенџамина Гугенхајма, такође мултимилионера и власника бројних рудника у Америци.

Њих је ликвидирала друга група богаташа, оличена у ликовима - погађате - Ротшилда, Рокфелера и Пи Џеј Моргана.

Разлог - расподела светског богатства.

Друга теорија претпоставља да су врата између комора била запечаћена и заглављена и да се брод због тога забио прамцем у море и брзо потонуо.

Инжењери тврде да је то бесмислица, али ни ова теорија завере није пала у заборав.

Неке теорије су се бавиле ватром која је букнула у складишту угља на самом броду, други тврде да су главни кривац за несрећу дилатациони зглобови који су спајали делове брода.

Најраскошније, ипак, звуче теорије о разним проклетствима која су уништила Титаник.

Титаник, према неким изворима, није био освештан.

Ово се, пре свега, родило због сектаријанизма који се и иначе приписивао Белфасту у којем је брод саграђен.

Каже се да је броду био додељен регистарски број 390904 који, када се осветли, подсећа на натпис НОПОПЕ, познат слоган сектаријанаца против католика.

Коначно, ко још може да одоли оном проклетству које је изазвала мумија?

Реч је о мумији египатске принцезе Амен Ра, пронађене у Луксору крајем 19. века.

Прича је бесконачна и апсолутно бесмислена, али на крају саркофаг са мумијом на Титаник уноси нико други него познати новинар Вилијам Стед, који је заиста био фасциниран њеним проналаском.

Није баш најјасније како је и зашто Стед укрцао мумију на брод, али се саркофаг, наводно, налазио на броду.

И то не само на Титанику!

У даљој разради теорије, ова славна мумија, која је и данас изложена у Британском музеју, успева да буде спасена из Атлантика само да би се, при свом повратку у Енглеску, нашла на броду Empress of Ireland, који је потонуо 1912. са својих 1012 путника.

А затим и на Луситанији која је торпедована 1915. године.

Покретне слике

Филмска индустрија је врло брзо увидела да су катастрофе неодољив мамац за публику.

Били су толико брзи, да се први филм (неми) под именом Спасена са Титаника појавио само 29 дана након несреће.

Главна глумица и косценаристкиња овог шокантно брзо снимљеног филма је била Дороти Гибонс, глумица и модел, али и једна од преживелих путница кобног путовања.

И то није било све - исте године су се појавила још два кратка, нема филма (један француски, други немачки) на тему Титаника.

Већ тада је било јасно не само да је Титаник већ започео нови живот, него и да је рођен нови филмски жанр - филм катастрофе.

До данас, филмска платна широм света имала су прилике да прикажу још најмање 15 играних и барем двадесетак документарних филмова на ову тему.

Ни млађа сестра биоскопског филма, телевизија, није заостајала.

Било је најмање тридесетак ТВ адаптација, доку-драма, филмова, серија, епских драма, цртаних филмова, пародија и сличних ТВ форми.

А машта инспирисана овом трагедијом, надоградила је нови жанр стотинама нових филмских катастрофа.

Ипак, Титаник Џејмса Камерона из 1997. године заслужује посебно место не само међу филмовима о Титанику или филмовима инспирисаним бродским трагедијама (Посејдонова авантура предводи ову листу), не само ни међу свим филмовима катастрофе, већ оно место које припада само највећим кинематографским остварењима уопште.

Његова епска романса и ултимативни филм катастрофе је једна од највећих филмских продукција свих времена, филм који је постигао изузетан критички и комерцијални успех.

Номинован у чак 14 категорија, овај Титаник је освојио 11 Оскара, међу којима и у најважнијим категоријама - за најбољи филм и режију.

Ово је први филм у историји који је прешао зараду од милијарду долара, а до краја приказивања стигао и до коте од несхватљивих 1,84 милијарде.

На врху је остао пуних 13 година све док га са те позиције није истиснуо још један филм Џејмса Камерона - Аватар.

Чак је и 3Д верзија филма из 2012. зарадила додатних 340 милиона долара и тако је Титаник постао један од само два филма у историји који су прешли ту нестварну цифру од две милијарде.

Једини губитник овог невероватног филмског подухвата је ваљда био Леонардо ди Каприо који неким чудом овде није добио Оскара за историјску улогу.

Ди Каприо ће касније добити награде и признања, а свет је, без обзира на ову малу филмску неправду, добро запамтио ону чувену реплику коју његов лик Џек Досон изговара у ветар, док стоји на прамцу најчувенијег брода свих времена.

Овај цитат којем није потребан превод вероватно ни на једном језику на свету, тај I Am The King of the World (Ја сам краљ света) крик, не само да остаје забележен у историји филма, већ служи и као подсетник на једну величанствену (и лукративну) трагедију која никада неће бити заборављена.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]