Индија: Сваког дана жене пешаче километрима да би донеле воду

Доношење воде за пиће је напоран дневни посао који обавља милиони жена у Индији.

Чак и када не морају да се боре са врелим или леденим температурама, оне свакодневно пешаче километрима, носећи крчаге на глави и канте у рукама да обезбеде потребне количине воде њиховим домаћинствима.

„То је свакодневна борба.

„Толико се уморим да се срушим када завршим", каже Сунита Бурбаде из Трингалвадија, племенског села 180 километара удаљеног од индијског финансијског центра Мумбаја.

Бурбаде сваког дана потроши четири до пет сати да оде до најближег места где поуздано има воде - исушеног језера - напуни судове водом и однесе их кући.

Вода је прљава и она мора да копа рупе са стране да би се вода природно филтрирала и лагано исцурила.

„Четири до пет месеци годишње, жене немају другог избора осим да доносе воду са прилично удаљених места, јер оближњи бунари и извори пресуше", каже она.

Да иронија буде већа, њено село је међу онима са највећом количином падавина у региону.

Због овако напорног свакодневног рада, стално се жали на болове у леђима и врату, умор и слабост.

Ова свакодневна обавеза спречава њу и друге жене из села да траже плаћени посао.

„Нико ме неће запослити чак ни на фарми јер ми неће дозволити да долазим на посао поподне", каже она.

„Ако идем по воду, не могу да зарадим за живот.

„Ако покушам да зарадим новац, моја породица ће остати жедна".

Према извештају Светске здравствене организације (СЗО) и Уницефа, Дечјег фонда Уједињених нација, из 2023. године, 1,8 милијарди људи широм света доноси воду за пиће са извора ван објеката у којима живе, а у седам од 10 домаћинстава доношење воде је обавеза жена и девојчица.

Ово посебно важи у Индији, где због обавезе доношења воде за пиће жене не могу да раде што спутава економски раст, кажу стручњаци.

„Прво, жене не могу да прихвате плаћени посао јер морају да обављају све кућне послове, а друго, чак и ако желе да раде након што заврше све свакодневне обавезе, у сеоским подручјима у Индији нема довољно плаћених послова за жене", каже професор Ашвини Дешпанде, шеф катедре за економију на Универзитету Ашоки у престоници Њу Делхију.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Вредност неплаћеног рада жена у Индије је огромна.

Према извештају Државне банке Индије, највеће комерцијалне у земљи, укупна вредност неплаћеног женског рада износи око 22,7 милијарди рупија (276,8 милиона долара), што је скоро 7,5 одсто укупног бруто домаћег производа (БДП) Индије.

Невладина организација Организицаји за међународни развој процењује да сваке године Индијке проведу 150 милиона радних дана доносећи воду.

Стручњаци кажу да ако би за то време жене обављале плаћене послове, да би могле да буду финансијски независне, што би такође подстакло економски раст земље.

Влада Индије каже да стално побољшава водоводни систем широм земље и да је до јануара 2024. водоснабдевање обезбеђено за скоро 74 одсто сеоских домаћинстава.

Онима који су раније морали да доносе воду са удаљених извора, водоснабдевање у домаћинству је променило живот.

„Отварим славину, и вода лијe, као у сну.

„Воду сам доносила од пете године", каже Мангал Кадке, удата 30-годишњакиња која живи на око 30 километара од Бурбаде.

Али још увек постоје милиони људи који немају приступ води из чесме.

У селу Акију у централном индијском округу Амараватију, удаљеном око 700 километара од Трингалвадија, поглаварка села Индрајани Џаваркар већину дана проводи тражећи и доносећи воду.

„Лети је овде толико суво да се сваког дана будим уз исту питање: где данас да нађем воду?," она каже.

Индрајани има две обавезе: прво, да пронађе и донесе воду за њену породицу, и друго, да организује цистерне са водом за њено село.

„Оба задатка сваким даном постају све тежа", каже она.

Бурбаде каже да је вода из чесме за њу још увек далеки сан.

„(Жене) почињу да доносе воду још као деца.

„Неко им да малу канту и каже: 'Донеси онолико колико можеш да понесеш'.

„А онда, то је доживотна обавеза - док не умре, доноси воду", каже она.

Бурбаде не може да се сети иједне године када није морала у крчазима на глави да доноси воду са километрима удаљених места.

Питали смо је шта би радила да не мора да доноси воду и да има слободног времена.

Пошто је мало поразмислила, одговорила је да воли да пева.

Али њене песме су такође о води.

„Radu nako bala mi panyala jate", отпевушила је за нас.

То значи: „Не плачи дете моје, идем да донесем воду".

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]