Српски хемичар открива чиме је све Шекспир 'тровао' јунаке његових драма

„Међу шекспиролозима нема токсиколога, а ни међу токсиколозима шекспиролога".

Ова мисао мотала се по глави Шимона Ђарматија, српског токсиколога и професора у пензији, док је пре две деценије читајући Шекспирова дела установио да се у „готово 90" драма и сонета помиње отров или тровање.

Иако су симптоми и околности у којима су отровани Ромео и Јулија, Краљ Џон или Клеопатра различити, чувени писац већином користи појам „отров" за све.

Решавање ове загонетке инспирисало је Ђарматија и тако је 2006. године рођена књига Отровни Шекспир, Шекспирови отрови.

Српски токсиколог је препознао више од 10 хемијских супстанци које су коришћене за убиства, самоубиства или омамљивања у делима чувеног књижевника из Стратфорда.

„Огромна већина онога што Шекспир наводи као начине тровања или отров има неко утемељење у реалности и изводљиво је у пракси, за шта постоје потврде у другим историјским догађајима.

„Иако не можемо да знамо да ли је имао икакво знање из токсикологије, он на неким местима наводи симптоме тровања супстанцама од којих су неке званично пронађене и неколико векова касније", прича Ђармати за ББЦ на српском.

Све теме и мотиве које Шекспир користи у делима одликују „универзалност и релевантност", а тако је и са отровима, каже Владислава Гордић Петковић, професорка Филолошког факултета у Новом Саду.

„Отров је симболична шанса да се живот обнови или зароби, а његова употреба може да сведочи о херојству или кукавичлуку, све зависи од контекста, намера злочинца и реакције жртве.

„Гонерила трује сестру Регану због ривалства у љубави (у Краљу Лиру), Клеопатра театрализује самоубиство (у Антонију и Клеопатри), а смрт Ромеа и Јулије бива језива последица несрећног стицаја околности", каже Гордић Петковић за ББЦ на српском.

Чиме је 'тровао' Шекспир?

Шекспир је, свесно или не, описао дејство, између осталих, опијума, мандрагоре, цијанида, атропина и арсеника, каже Ђармати.

Када монах Лаврентије даје Јулији да „испије чист напитак", те ће јој „кроз вене протећи сок што хлади и успављује", помислио је на опијум.

Симптоми омамљивања слични су онима које Шекспир описује, али повратак свести је постепенији од оног који је Јулија доживела, пише Ђармати у књизи.

„Схватио сам да то није једина могућност, већ да се можда ради о мандрагори, која би могла да има такав ефекат и бржи повратак свести, а Шекспир ту и каже да 'мандрагоре шире свој мирис'.

„Са већом поузданошћу можемо тврдити да је мандрагора", објашњава.

Ромео после наводне Јулијине смрти креће у потрагу за отровом којим ће извршити самоубиство.

„Желео је сигурну и брзу смрт и после описа нисам имао дилему да би само калијум-цијанид могао тако да га обори за трен.

„То схватам и када апотекар каже Ромеу: 'Узми и саспи у ма коју течност', јер се калијум-цијанид тако даје", објашњава токсиколог.

Када се дода и да Јулија умире пошто пољуби Ромеа, дошавши у додир тек са траговима отрова, ситуација, каже Ђармати, постаје још јаснија.

Теорију потврђује догађајем који се одиграо 587 година касније, 10. јула 1936. године у затвору Аризони, када је мексички каубој Франко Раскон погубљен у гасној комори испуштањем цијано-водоника.

Његова удовица пољубила је беживотно тело Раскона, убрзо пала у несвест и касније преминула.

„Удовица није одмах пала мртва вероватно зато што је он ипак погубљен гасом цијано-водоником, што није исто као кад се попије и на уснама остане кап или траг", каже Ђармати.

Тровање краља Џона у истоименој драми прате „типични симптоми" коришћења мишомора: „жарење у желуцу и огромна топлота у организму".

Отрован сам - зло је - мртав сам, напуштен

А нико од вас да каже зими да ми

Стави свој ледени прст у желудац,

Ни да пусти реке краљевства да потекну

Кроз вреле ми груди, или да замоли север

Да ми оштри ветри пољубе суве усне,

Олакшају хладноћом. Ја не тражим много."

Мишомор, односно арсеник, тада је важио за „краља отрова" и „нема другог који би се у то време тако манифестовао", каже 72-годишњи професор у пензији.

„Векови су прошли док се није пронашао поуздан начин доказивања тровања мишомором, зато је и био згодан.

„Неке од симптома нестручни људи нису могли да повежу са тровањем, већ би говорили да је неко 'покварио стомак' и зато повраћао или имао дијареју", додаје.

У Хамлету, једној од најпознатијих драма, Шекспир пише да је отац младог краљевића отрован соком од бунике, али Ђармати сматра да се радило о рицину, отрову добијеном из рицинусовог уља.

Рицин ће доћи главе и Хамлету и Лаерту јер је Клаудије, касније и сам жртва рицина, уочи двобоја њих двојице врхове њихових мачева намазао овом супстанцом, пише Ђармати.

Буника није допринела смрти Хамлетове мајке, краљице Гертруде, која је страдала од калијум-цијанида, тврди он.

„Претпоставци да се у вину налази екстракт бунике донекле би могла противречити брза, скоро тренутна смрт краљице, која више личи на муњевиту смрт Ромеа за коју се може веровати да је настала услед тровања калијум-цијанидом".

Симболика отрова: Од 'лепе' смрти до 'подлог' убиства

Док се токсиколози попут Ђарматија тек однедавно интересују за природу отрова у делима књижевника, шекспиролози већ дуго проучавају њихова симболична значења отрова.

„Нисам сигурна да су отрови били веома важни Шекспиру", каже Ема Смит, професорка Универзитета у Оксфорду, за ББЦ на српском.

Но, отрови су „истакнути у његова три најчувенија дела: Ромеу и Јулији, Хамлету и Антонију и Клеопатри", каже.

У Ромеу и Јулији се отров користи као „средство смрти које омогућава очување физичке лепоте двоје младих љубавника".

„У Хамлету представља подмукао и непоштен начин ликвидације непријатеља", док Клеопатрино тровање одаје утисак „једне врсте еротске" смрти, пошто умире од змијског отрова, описује Смит.

Шекспир не наводи о којим се отровима ради, примећује Владислава Гордић Петковић.

„Није му потребан ефекат реалног, већ искључиво симболично значење.

„Не треба заборавити да се он бави и појединцем и поретком, природом ритуалног колико и суштинским, есенцијалним", сматра Гордић Петковић.

Отрови који не убијају

Шекспир је, као и други писци, користио појам отров у пренесеном значењу, вешто се служећи метафорама или појачавајући значење изговореног.

Тако у Отелу описује како је „Јаго затровао Отелов ум како би га окренуо против супруге Дездемоне", каже Смит.

„То постиже тако што му подмукло указује на то да му је била неверна и Шекспир овде сликовито користи појам отрова како би описао његово поступање.

„У Бури отровом назива утицај дуго потискиване кривице на племића који је сковао заверу против Проспера", објашњава.

Отрови који то нису

У Магбету Шекспир детаљно описује како три вештице праве напитак од делова животиња.

„Парче барске змије, ти

У котлу се кувај, ври.

Псећи језик, слепог миша длака,

Слепићев жалац, рачваст језик гује,

Гуштерова нога, крило сове ту је"

Шекспир детаљно наводи састојке напитка, што у већини других дела није случај и то је „добра околност" за токсикологе.

„Али, имамо проблем што се ту износе неутемељена веровања да ће парче животиње изазвати тровање, а неће.

„Ту је више ритуал у питању", објашњава Ђармати.

Ема Смит каже да „није јасно" да ли вештице у Магбету припремају баш отров.

„Овде имамо другу категорију магичног напитка, који може бити значајан: у Магбету је злоћудан, али је у Сну летње вечери суштински позитиван као љубавни напитак", описује Смит.

Гордић Петковић напомиње и да је „језик Магбета пун парадокса и зачудности".

„Недефинисана бића Вештица нису ни привид ни реалност, ни натприродна бића, ни обичне старице, маргиналке које проблематичним даровима буде непредвидљиве реакције и исходе".

Током истраживања за књигу, Ђармати је приметио и неке нелогичности код припремања и дејства отрова.

„У Хамлету пише како је једном од ликова сипана буника (henbane) у ухо и да се одмах проширила по организму.

„Немогуће је некога отровати на тај начин, осим ако бубна опна није оштећена", тврди токсиколог.

Када монах Лаврентије у Ромеу и Јулији одлази да бере биљке „по роси, док још сунце није грануло", Ђармати уочава још један логички пропуст.

„Биљке се не беру влажне, али можда му се тај излазак сунца уклапао у приповедање, било му је, једноставно, лепше", сматра он.

Да ли је Шекспир имао знање токсиколога?

Смит сматра да Шекспир није био заинтересован за стварне карактеристике отрова које су јунаци његових дела користили, те верује и да није знао детаље о различитим супстанцама.

За њега је то, углавном, био „отров".

„Није био научник или апотекар", јасна је Смит.

Али како је британски књижевник у 16. веку умео да опише симптоме тровања супстанцама попут мишомора или цијанида, иако их није тако називао?

Неке су формално откривене и два века пошто је Шекспир о њима писао, што је и даље енигма и за Шимона Ђарматија.

„Тешко је закључити како је он описивао симптоме тако да ја, као токсиколог, могу да закључим о чему се ради, а немогуће је знати и да ли је имао начин да научи нешто о отровима или се информише о њима", додаје Ђармати.

Тровање мишомором је у то доба било „уобичајено" због чега не може да се отпише могућност да је Шекспир „директно или индиректно (могао) да види или сазна симптоме и убаци их у причу".

„За то није морао да има знање из токсикологије", каже Ђармети.

Помињање неких отрова у Шекспировим делима вековима пре њиховог 'званичног' открића могло би да се објасни временом у којем је писац стварао, каже.

„Не можемо знати како су хемичари и алхемичари тог доба записивали рецепте и формуле, које су све симболе користили и да ли су смели да их бележе или су их преносили само усмено.

„Тада је за прављење и продају отрова била предвиђена смртна казна", закључује Ђармати.

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на[email protected]