Русија и Украјина: Незалечене ране у Бучи две године касније

У марту 2022. године, руске снаге заузеле су украјински град Буча надомак Кијева, оставивши за собом траг смрти и разарања који је шокирао свет.

Две године после њиховог одласка, ББЦ-јева дописница из источне Европе Сара Рејнсфорд вратила се да види како његови истраумирани становници покушавају да се врате нормалном животу.

Кад су руски војници убили Људмилиног мужа, морала је да га умота у ћебе и сахрани га у позади у властитом врту.

Потом је побегла из Буче са ћерком.

Било је то у марту 2022. године и Руси су окупирали овај мали град надомак Кијева и заузели старачки дом.

Војници су ушли тенком у њихово двориште и користили кућу преко пута као штаб.

Две године касније, Људмила је коначно подигла мермерни надгробни споменик на Валеријевом гробу са његовом фотографијом.

Након што су се руске снаге повукле из Буче, успела је да га поново сахрани како треба на локалном гробљу.

Њихов дом, уништен у борбама, полако се поново гради и Људмила је почела да сади цвеће јарких боја у дворишту.

Али кад кућа буде била завршена, она ће тамо живети сама.

Градња је саставни део напора да се реконструише Буча из рушевина које су оставили руски војници после повлачења.

Кад су украјински снаге повратиле град, откриле су тела свуда по улици Јаблунска где су људи убијени.

То је било први пут да је спољни свет сазнао за ужасе које је Буча претрпела током 33 дана окупације.

„Имамо моралну обавезу да пружимо подршку породицама које живе у тој улици зато што је више од 70 цивила брутално убијено и мучено тамо", објашњава градоначелник места Анатолиј Федорук.

Улица Јаблунска и област око ње су очишћени, улепшани и на неким местима наново изграђени.

Али Руси су заузели „скоро свако двориште или кућу", према градоначелнику, који процењује да су укупни трошкови обнове 1.6 милијарди евра.

„Наравно да немамо ту суму. Али чинимо све што можемо да вратимо људе у њихове куће."

Само неколико корака од улице Јаблунска, Људмилин нови дом је и даље само празна љуштура.

Градитељи су обећали да ће је завршити до лета, али их она није видела данима.

Без крова над главом две године, уз њен велики лични губитак, Људмила не може да дочека да се усели.

„Покушавам да се изборим са свиме, али мој крвни притисак је висок, што никад није био пре рата", каже она, водајући ме по градилишту.

„Добијам скенове срца, знакове проблема. Све је то од стреса. Од успомена."

Током 2022- године, видела сам спаљене рушевине Људмилиног старог дома недуго након што су се Руси повукли.

У дворишту је и даље била хрпа боца од алкохола и омотача њихових војних следовања хране.

Било је то смеће људи који су пуцали Људмилином мужу у главу кад је на тренутак промолио нос из подрума у којем су се њих двоје скривали.

Она је пронашла Валеријево тело касније те ноћи, како лежи лицем према доле на њиховом трему.

Истрага о његовој смрти још је отворена, један од стотину потенцијалних случајева ратног злочина у Бучи.

Људмилу је недавно позвала полиција која је пронашла нове снимке са сигурносних камера и надала се да ће она моћи да идентификује војнике на снимку.

Погледајте видео:

„Можда могу бити оптужени у одсуству. Знам да их Русија никад неће изручити", каже Људмила, реалистична по питању шанси да било ко одговора за то убиство.

„Лично бих волела да их ухватим за гушу и захтевам од њих да ми кажу зашто су долазили овамо", каже она, наједном живнувши.

„Они су ништарије."

Иза белих зидова цркве Светог Андреја, где су многи сахрањени у масовној гробници током окупације, сада постоји меморијални зид са металним спомен-плочама.

За сада су на њима 509 имена.

Неке плочице су још празне јер има више од 100 неидентификованих тела на градском гробљу, ископаних из плитких гробова широм Буче и поново сахрањених.

Прво су узети њихови узорци ДНК, у нади да ће неко једног дана доћи да их тражи.

Друге спомен-плоче на комеморативном зиду немају датум смрти, само месец март док је Буча још била под руском окупацијом.

Преко пута је знак на ком се наводе десетине имена људи који се још воде као нестали.

Међу тим именима је Богдан Костаренко, чија жена Наталија и ја смо се први пут срели. 2022. године.

Истраживала сам убиство петорице мушкараца из Буче чија су тела пронађена испод дечјег летњег кампа.

Наталијиног мужа су одвели руски војници и она се плашила да би он могао да буде један од мртвих.

Али није био.

„Одвели су га у Белорусију, потом у Притворни центар број два у Бријанску, у Русији", каже Наталија поделивши са мном најновију вест - после више месеци тражења, коначно је пронашла Богдана у затвору у Русији.

Преко других Украјинаца размењених за руске ратне заробљенике, сазнала је да је у установи у Тули, јужно од Москве.

„Русија је званично потврдила да је он њихов затвореник, али морала сам да га нађем преко властитих контакта", каже ми она.

„Треба само да врате цивиле, али они то не чине."

Богдан се пензионисао из војске 2019. године са пост-трауматским стресним поремећајем.

Као цивилни затвореник, Наталија се плаши да су му шансе за размену заробљеника мале, јер је само врло мало небораца враћено до сада.

„Много је цивила из Буче који се још воде као нестали - људи за које знамо да су у затвору, али Руси то нису потврдили."

„Макар су званично признали да држе Богдана."

Наталија се није директно чула са мужем откако је одведен.

Али она зна од других који су држани у Бријанску да су они били мучени.

„Кажу да је било јако тешко - нису их хранили, брутално су их тукли, уз помоћ електрошокова и цеви", каже ми она.

„Сад не знам шта више да радим. Не могу да га ослободим. Не могу да нађем начина да то урадим."

Сама Наталија је пореклом Рускиња.

Оба њена родитеља су из земље која сада држи њеног мужа противправно у заточеништву и оптужена је за његово злостављање.

Људе као Наталија је Владимир Путин користио као изговор за инвазију на Украјину.

Он је тврдио да мора да их спасе од бруталног третмана „нацистичке" владе у Кијеву.

Док разговарамо у дворишту, деца играју фудбал, смеју се и вичу.

Већина предратног становништва Буче се вратила, међу њима многи који су побегли у Украјину као избеглице.

Али Наталија се брине да би ствари поново могле да пођу по злу.

„Видите шта Путин смера, окривљује Украјину за московски терористички напад", каже ми она.

„Мислим да жели тотални рат. Тоталну мобилизацију."

На другом крају града, и Људмила ја забринута, нарочито скорашњом учесталошћу руских напада пројектилима.

Она наставља да посећује своју кућу да види како напредује и да буде ближе успоменама из периода пре окупације.

Она храни Мурку, мачку луталицу коју је Валериј некада волео да фотографише, а ту је и баштованство које јој скреће мисли кад све постане претешко.

„Какве су само то рушевине, широм Украјине! Они поново граде овде у Бучи и то је велика радост. Али нема мира, нема стабилности."

Људмила ми показује љубичасте шафране и зумбуле у уредним редовима и зелене изданке белих рада.

Потом ме води поред трема на којем је убијен Валериј, кроз дрвену капију, на парче земље на ком је морала да га сахрани.

„Погледајте само колико је лала никло!", показује Људмила према том месту, које је сада поново само негована леја.

„Некада је овде било тако лепо. Ускоро ћемо поново имати цвеће, свуда око куће."

Москва је одмах одбацила наводе о ратним злочинима њених војника, тврдећи да је „све инсценирано".

Сергеј Лавров, министар спољних послова Русије, у више наврата је рекао да Москва тражи независну истрагу о ономе што се догодило у Бучи.

„Тражили смо истрагу, јер такав злочин не може да остане без истраге. Нико нам ништа није одговорио", рекао је Лавров у интервјуу руске државне медије у децембру 2023.

Исто је поновио и ове године, рекавши да је тражио од генералног секретара УН Антонија Гутереша да се формира независни истражни тим и да се идентификују људи чија су тела показана у Бучи.

„Ништа није уследило", рекао је Лавров.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]