Кукеш: Први град номинован за Нобелову награду

У јеку сукоба на Косову, град са 16.000 становника је примио више од 400.000 избеглица. Данас бројни туристи долазе у Кукеш због његове јединствене историје у којој се преплићу сукоб и саосећање.

Лаш Алида Исмаилај је помогла француском новинару да пређе албанску границу и уђе на Косово у тренутку када је, недалеко од њих, експлодирала бомба, засувши шрапнелима и шутом пут који је преплавила колона избеглица.

„На граници је било опасно", рекла је Исмаилај, присећајући се како је помогла новинарима да забележе бекство више од 400.000 избеглица и пролазак кроз њен град Кукеш, у Албанији, на врхунцу сукоба на Косову, у периоду март-јун 1999.

„Била је минирана и бомбардована. Прво безбедно место где сте могли да се зауставите био је Кукеш."

Градић удаљен 20 километара од границе, у ком живи свега 16.000 људи, оберучке је прихватио долазак запрепашћујућег броја избеглица, које су смештене у домове и привремене прихватне кампове.

Тако је Кукеш доспео у наслове светских медија, а 2000. је постао први град номинован за Нобелову награду за мир.

Слава није дуго трајала. Већ пре тога се суочавао са бројним недаћама, након пада албанског комунизма 1992, а након рата на Косову и повратка избеглица, и сам је искусио егзодус, пошто је 53 одсто становника најсиромашнијег албанског града отишло да потражи бољи живот у иностранству.

Данас када број људи који путују у Албанију расте, мештани попут Исмаилаје се надају да туризам може охрабрити припаднике наредне генерације да остану у земљи.

Кукеш има нови међународни аеродром, стазе за хајкинг, обележја комунистичке прошлости и херојске приче које вреди чути, а мештани се окрећу јединственој историји сукоба, отпора и великодушности како би привукли знатижељне посетиоце да дођу у један од најмање познатих делова једне од најређе посећиваних држава.

Кукеш се налази на ушћу Белог и Црног Дрима на североистоку Албаније, а његову једноличну архитектуру наткриљују снегом прекривени врхови Ђалице. Двадесетоминутна вожња у правцу истока, планинским путевима, води ка Косову, где су се 1999, током последње фазе распада Југославије, Косовари из Албаније борили за независност.

Бујару Коваћију, који повремено ради као туристички водич, исувише су добро познате опасности са којима су се људи суочавали у пограничној области.

„Преживео сам [минска поља]", рекао ми је кад смо се упознали испред Хотела „Ђалица" у центру града. „Имао сам лудачку срећу."

Имао је само десет година када је нагазио мину док се играо на селу у близини границе. Не знајући шта је, гађао је поклопац каменом и мина је експлодирала. Породица га је брзо пребацила у болницу у Кукешу.

Пробудио се након две недеље - није имао део десне руке, од лакта наниже, и био је слеп на лево око.

„Током 1999. десило се много несрећа", каже он.

Дуж 120 километара границе Албанија-Косово биле су постављене експлозивне мине. „Пет година касније, и даље су их уклањали... Многи су доживели несрећу попут моје."

Уз помоћ локалне организације „Albanian Trip", Коваћи нуди туре обиласке који обухватају историју и културу Кукеша, као и околне планинске путеве, стазе за хајкинг, водопаде и села.

Његове туре не заобилазе бурну прошлост града, а зарада се улаже назад у локалну заједницу која пружа подршку жртвама нагазних мина.

Коваћи се нада да ће, уколико успе да привуче туристе у део Европе у који они ретко долазе, помоћи не само људима које су мине тешко озледиле, већ ће такође подстаћи људе да остану и очувају локалну културу Кукеша суочену са економском миграцијом.

Становницима Кукеша је, као што пише у образложењу номинације за Нобелову награду, урођено гостопримство - што сам искусио када смо застали испред торња на главном градском тргу, посвећеном људима који су 1999. овде тражили уточиште, сместивши се у малом етнографском музеју.

Коваћи објашњава како је Кукеш успео да прими стотине хиљада избеглица.

Породице су отвориле своје домове за 90.000 људи, а посвуда на главном тргу, дуж речне обале и околним пољима били су разапети тенде и цераде.

Све до нагле славе која је задесила Кукеш 2000, историја је, попут попут река Дрим, вековима имала миран ток.

Основали су га Илири, био је далека периферија Римског царства, затим под влашћу Византије и Турског царства све до 1912, када је Албанија стекла независност.

Након Другог светског рата, Албанци на Косову су припојени Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, а Кукеш се нашао на граници, у параноидној комунистичкој држави премијера Енвера Хоџе.

Хоџа је чврстом руком владао државом, дуж које је изградио мрежу подземних тунела и бункера.

Седамдесетих година прошлог века започето је копање тунела испод Кукеша.

Простиру се седам километара ван града и највећи су у Албанији, с довољно простора да, у случају избијања рата, буду уточиште свим житељима града.

Тунели су још увек ту, а Африм Ченај, чији отац је под земљом служио као официр у албанској армији током осамдесетих, сада води туре у обилазак онога што мештани зову „подземни град".

Ценај ме је увео у један од бројних скривених пролаза и спровео кроз лавиринт мрачних ходника, ту и тамо осветљених захваљујући вентилационим отворима.

Ходници воде ка безбројним, данас напуштеним склоништима од цигле.

Цанај верује да ће комунистичке реликвије попут ових привући туристе у Кукеш и покушава да нађе средства како би преиначио стари блок барака изнад једног од улаза у мотел.

„Мој отац је једно време чувао ово место", рекао ми је кад смо најзад изашли на светло дана, „a сада ја желим да га очувам."

Комунистичка историја прожима Кукеш, и наредног дана сам се нашао са Исмаилајом испред Радија Кукеши, чији улаз је украшен великим рељефом који приказује херојску фигуру радника који маше албанском заставом.

Исмаилаја је сада рок диџеј, и одвела ме је у обилазак радио станице и њеног малог музеја испуњеног прашњавом опремом за емитовање, реликвија давне прошлости.

Радио Кукеши је основао Хоџин режим у пропагандне сврхе, а репортери те станице су се нашли у жаришту сукоба на Косову 1999.

Фотографије избеглица и конвоја хуманитарне помоћи Уједињених нација истакнуте су на зидовима музеја.

Писма које су избеглице слале Радију Кукеши показују како су имена оних који су се склонили на сигурно стизала до њихових ближњих на Косову.

„Током прве ноћи након протеривања, Кукеш је збринуо 13.000 избеглица", каже Исмаилаја, додајући да су људи чак спавали на поду радио-станице.

„Тај тренутак је веома важан за Кукеш, новинари који пишу за познате медије су дошли и извештавали о малом градићу који прима на стотине хиљада избеглица."

Иако је номинација за Нобелову награду била историјски важан догађај за град, Исмаилаја се пита да ли би у случају да је признање и освојено више становника било мотивисано да ту и остану да живе.

„Да смо добили награду, можда бисмо данас имали више инвестиција и можда бисмо имали већу подршку невладиних организација."

Свако с ким сам причао у Кукешу има пријатеље и чланове породице који раде у иностранству, што је основни разлог због ког је нови аеродром, отворен 2022, повезан са неколико великих градова у Европи.

Такође, аеродром подстиче туризам, који заузврат ствара перспективу и мотивише следећу генерацију да остане да живи у граду. „Бројни чланови моје породице су отишли", рекао ми је Ценај. „Али мој син учи енглески. Постаће туристички водич овде, у Кукешу."

Кукеш има планинске врхове од којих застаје дах и тиркизну нијансу воде река, и стога је лако замислити град и околну регију као одредиште авантуристичког путовања.

У селу Шиштавец, на 45 минута вожње у правцу планина, подигнуте су брвнаре за скијаше и хајкере.

Током излета ван Кукеша, туристи могу сазнати више о планинској култури Горанаца, народа који говори словенски језик, другачији од албанског. Кукеш је такође чворна тачка за „High Scardus Trail", који повезује Северну Македонију, Албанију и Косово, пружајући се даље, преко границе, ка Шиштавецу.

Ипак, постоји бојазан да је нови сукоб на помолу, нарочито због тога што Србија не признаје независност Косова.

„Многи људи су прошли кроз трауму", каже Ремзије Шерифи, косовска новинарка која је морала да напусти дом 1999.

„Неки су изгубили читаве породице, другима су најближи још увек у затвору или се надају повратку који се можда никада неће десити."

Кукеш је раширених руку дочекао 400.00 људи и тако показао да чак и у најмрачнијим тренуцима оно људско може превладати.

Данас, мештани желе да поделе своје приче о комунизму и сукобу, истовремено ширећи идеале гостопримства и мирољубивости.

Погледајте видео: „Себе доживљавам као мушкарца" - прича једне од последњих вирџина на Балкану

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру, Инстаграму, Јутјубуи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]