Kukeš: Prvi grad nominovan za Nobelovu nagradu

U jeku sukoba na Kosovu, grad sa 16.000 stanovnika je primio više od 400.000 izbeglica. Danas brojni turisti dolaze u Kukeš zbog njegove jedinstvene istorije u kojoj se prepliću sukob i saosećanje.

Laš Alida Ismailaj je pomogla francuskom novinaru da pređe albansku granicu i uđe na Kosovo u trenutku kada je, nedaleko od njih, eksplodirala bomba, zasuvši šrapnelima i šutom put koji je preplavila kolona izbeglica.

„Na granici je bilo opasno", rekla je Ismailaj, prisećajući se kako je pomogla novinarima da zabeleže bekstvo više od 400.000 izbeglica i prolazak kroz njen grad Kukeš, u Albaniji, na vrhuncu sukoba na Kosovu, u periodu mart-jun 1999.

„Bila je minirana i bombardovana. Prvo bezbedno mesto gde ste mogli da se zaustavite bio je Kukeš."

Gradić udaljen 20 kilometara od granice, u kom živi svega 16.000 ljudi, oberučke je prihvatio dolazak zaprepašćujućeg broja izbeglica, koje su smeštene u domove i privremene prihvatne kampove.

Tako je Kukeš dospeo u naslove svetskih medija, a 2000. je postao prvi grad nominovan za Nobelovu nagradu za mir.

Slava nije dugo trajala. Već pre toga se suočavao sa brojnim nedaćama, nakon pada albanskog komunizma 1992, a nakon rata na Kosovu i povratka izbeglica, i sam je iskusio egzodus, pošto je 53 odsto stanovnika najsiromašnijeg albanskog grada otišlo da potraži bolji život u inostranstvu.

Danas kada broj ljudi koji putuju u Albaniju raste, meštani poput Ismailaje se nadaju da turizam može ohrabriti pripadnike naredne generacije da ostanu u zemlji.

Kukeš ima novi međunarodni aerodrom, staze za hajking, obeležja komunističke prošlosti i herojske priče koje vredi čuti, a meštani se okreću jedinstvenoj istoriji sukoba, otpora i velikodušnosti kako bi privukli znatiželjne posetioce da dođu u jedan od najmanje poznatih delova jedne od najređe posećivanih država.

Kukeš se nalazi na ušću Belog i Crnog Drima na severoistoku Albanije, a njegovu jednoličnu arhitekturu natkriljuju snegom prekriveni vrhovi Đalice. Dvadesetominutna vožnja u pravcu istoka, planinskim putevima, vodi ka Kosovu, gde su se 1999, tokom poslednje faze raspada Jugoslavije, Kosovari iz Albanije borili za nezavisnost.

Bujaru Kovaćiju, koji povremeno radi kao turistički vodič, isuviše su dobro poznate opasnosti sa kojima su se ljudi suočavali u pograničnoj oblasti.

„Preživeo sam [minska polja]", rekao mi je kad smo se upoznali ispred Hotela „Đalica" u centru grada. „Imao sam ludačku sreću."

Imao je samo deset godina kada je nagazio minu dok se igrao na selu u blizini granice. Ne znajući šta je, gađao je poklopac kamenom i mina je eksplodirala. Porodica ga je brzo prebacila u bolnicu u Kukešu.

Probudio se nakon dve nedelje - nije imao deo desne ruke, od lakta naniže, i bio je slep na levo oko.

„Tokom 1999. desilo se mnogo nesreća", kaže on.

Duž 120 kilometara granice Albanija-Kosovo bile su postavljene eksplozivne mine. „Pet godina kasnije, i dalje su ih uklanjali... Mnogi su doživeli nesreću poput moje."

Uz pomoć lokalne organizacije „Albanian Trip", Kovaći nudi ture obilaske koji obuhvataju istoriju i kulturu Kukeša, kao i okolne planinske puteve, staze za hajking, vodopade i sela.

Njegove ture ne zaobilaze burnu prošlost grada, a zarada se ulaže nazad u lokalnu zajednicu koja pruža podršku žrtvama nagaznih mina.

Kovaći se nada da će, ukoliko uspe da privuče turiste u deo Evrope u koji oni retko dolaze, pomoći ne samo ljudima koje su mine teško ozledile, već će takođe podstaći ljude da ostanu i očuvaju lokalnu kulturu Kukeša suočenu sa ekonomskom migracijom.

Stanovnicima Kukeša je, kao što piše u obrazloženju nominacije za Nobelovu nagradu, urođeno gostoprimstvo - što sam iskusio kada smo zastali ispred tornja na glavnom gradskom trgu, posvećenom ljudima koji su 1999. ovde tražili utočište, smestivši se u malom etnografskom muzeju.

Kovaći objašnjava kako je Kukeš uspeo da primi stotine hiljada izbeglica.

Porodice su otvorile svoje domove za 90.000 ljudi, a posvuda na glavnom trgu, duž rečne obale i okolnim poljima bili su razapeti tende i cerade.

Sve do nagle slave koja je zadesila Kukeš 2000, istorija je, poput poput reka Drim, vekovima imala miran tok.

Osnovali su ga Iliri, bio je daleka periferija Rimskog carstva, zatim pod vlašću Vizantije i Turskog carstva sve do 1912, kada je Albanija stekla nezavisnost.

Nakon Drugog svetskog rata, Albanci na Kosovu su pripojeni Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji, a Kukeš se našao na granici, u paranoidnoj komunističkoj državi premijera Envera Hodže.

Hodža je čvrstom rukom vladao državom, duž koje je izgradio mrežu podzemnih tunela i bunkera.

Sedamdesetih godina prošlog veka započeto je kopanje tunela ispod Kukeša.

Prostiru se sedam kilometara van grada i najveći su u Albaniji, s dovoljno prostora da, u slučaju izbijanja rata, budu utočište svim žiteljima grada.

Tuneli su još uvek tu, a Afrim Čenaj, čiji otac je pod zemljom služio kao oficir u albanskoj armiji tokom osamdesetih, sada vodi ture u obilazak onoga što meštani zovu „podzemni grad".

Cenaj me je uveo u jedan od brojnih skrivenih prolaza i sproveo kroz lavirint mračnih hodnika, tu i tamo osvetljenih zahvaljujući ventilacionim otvorima.

Hodnici vode ka bezbrojnim, danas napuštenim skloništima od cigle.

Canaj veruje da će komunističke relikvije poput ovih privući turiste u Kukeš i pokušava da nađe sredstva kako bi preinačio stari blok baraka iznad jednog od ulaza u motel.

„Moj otac je jedno vreme čuvao ovo mesto", rekao mi je kad smo najzad izašli na svetlo dana, „a sada ja želim da ga očuvam."

Komunistička istorija prožima Kukeš, i narednog dana sam se našao sa Ismailajom ispred Radija Kukeši, čiji ulaz je ukrašen velikim reljefom koji prikazuje herojsku figuru radnika koji maše albanskom zastavom.

Ismailaja je sada rok didžej, i odvela me je u obilazak radio stanice i njenog malog muzeja ispunjenog prašnjavom opremom za emitovanje, relikvija davne prošlosti.

Radio Kukeši je osnovao Hodžin režim u propagandne svrhe, a reporteri te stanice su se našli u žarištu sukoba na Kosovu 1999.

Fotografije izbeglica i konvoja humanitarne pomoći Ujedinjenih nacija istaknute su na zidovima muzeja.

Pisma koje su izbeglice slale Radiju Kukeši pokazuju kako su imena onih koji su se sklonili na sigurno stizala do njihovih bližnjih na Kosovu.

„Tokom prve noći nakon proterivanja, Kukeš je zbrinuo 13.000 izbeglica", kaže Ismailaja, dodajući da su ljudi čak spavali na podu radio-stanice.

„Taj trenutak je veoma važan za Kukeš, novinari koji pišu za poznate medije su došli i izveštavali o malom gradiću koji prima na stotine hiljada izbeglica."

Iako je nominacija za Nobelovu nagradu bila istorijski važan događaj za grad, Ismailaja se pita da li bi u slučaju da je priznanje i osvojeno više stanovnika bilo motivisano da tu i ostanu da žive.

„Da smo dobili nagradu, možda bismo danas imali više investicija i možda bismo imali veću podršku nevladinih organizacija."

Svako s kim sam pričao u Kukešu ima prijatelje i članove porodice koji rade u inostranstvu, što je osnovni razlog zbog kog je novi aerodrom, otvoren 2022, povezan sa nekoliko velikih gradova u Evropi.

Takođe, aerodrom podstiče turizam, koji zauzvrat stvara perspektivu i motiviše sledeću generaciju da ostane da živi u gradu. „Brojni članovi moje porodice su otišli", rekao mi je Cenaj. „Ali moj sin uči engleski. Postaće turistički vodič ovde, u Kukešu."

Kukeš ima planinske vrhove od kojih zastaje dah i tirkiznu nijansu vode reka, i stoga je lako zamisliti grad i okolnu regiju kao odredište avanturističkog putovanja.

U selu Šištavec, na 45 minuta vožnje u pravcu planina, podignute su brvnare za skijaše i hajkere.

Tokom izleta van Kukeša, turisti mogu saznati više o planinskoj kulturi Goranaca, naroda koji govori slovenski jezik, drugačiji od albanskog. Kukeš je takođe čvorna tačka za „High Scardus Trail", koji povezuje Severnu Makedoniju, Albaniju i Kosovo, pružajući se dalje, preko granice, ka Šištavecu.

Ipak, postoji bojazan da je novi sukob na pomolu, naročito zbog toga što Srbija ne priznaje nezavisnost Kosova.

„Mnogi ljudi su prošli kroz traumu", kaže Remzije Šerifi, kosovska novinarka koja je morala da napusti dom 1999.

„Neki su izgubili čitave porodice, drugima su najbliži još uvek u zatvoru ili se nadaju povratku koji se možda nikada neće desiti."

Kukeš je raširenih ruku dočekao 400.00 ljudi i tako pokazao da čak i u najmračnijim trenucima ono ljudsko može prevladati.

Danas, meštani žele da podele svoje priče o komunizmu i sukobu, istovremeno šireći ideale gostoprimstva i miroljubivosti.

Pogledajte video: „Sebe doživljavam kao muškarca" - priča jedne od poslednjih virdžina na Balkanu

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru, Instagramu, Jutjubui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]