Фудбал: Најплодоноснија фабрика талената на свету у предграђу Париза

Ибрахим Траоре уз осмех паркира црни Рејнџ Ровер испред зграде у којој је започела његова фудбалска прича.

Поново је у Пантану. североисточно од кружног пута који раздваја централни Париз од предграђа.

Усред буке од аутомобилских сирена и мириса брзе хране, Траоре се пробија унутра и пење се лифтом до петог спрата.

Врата се отварају, а његов брат га чека да га поздрави и пожели му добродошлицу у њихов дом из детињства.

Унутра су фотографије њиховог оца из Гвинеје и либанске мајке, као и слике старијих и млађих чланова фамилије.

Када се погледа кроз прозоре који покривају зидове од плафона до пода, више од две траке коловоза и трамвајских шина, призором доминира огроман спортски комплекс са два 4Г фудбалска терена са вештачком травом.

„Оно тамо су наш Камп Ноу и наш Енфилд.

„Некада смо у седам ујутру прескакали ограду да бисмо вежбали слободне ударце. Пре и после школе - фудбал. Само фудбал", каже Траоре.

За многу децу одраслу у овом крају, стални тренинзи су могли да донесу и главну награду - каријеру у професионалном спорту.

Траоре, који данас има 35 година, одиграо је више од 250 утакмица за четири различита клуба у немачкој Бундеслиги, а био је и капитен репрезентације Гвинеје на Афричком Купу нација 2019. године.

Инспирација током одрастања је стигла из окружења, пре него са телевизијских екрана.

„Сећам се да је преко пута, с друге стране улице, живео спортиста који је некада играо за Манчестер Јунајтед, Габријел Обертан.

„То је свачији сан, али још је и више када знаш некога ко је из твог краја, а да је успешан".

„Када схватиш да је могуће да си из овог краја и да заиграш за тим какав је Манчестер Јунајтед, онда је то нешто што и сам желиш да постигнеш, то ти постане циљ", прича Траоре.

Тачно у четири сата поподне, деца и тренери излазе на терен преко пута.

Муса Дијаби из Астон Виле, некадашњи крилни нападач Арсенала Николас Пепе, као и одбрамбени играч Монака и репрезентације Француске, Јусуф Фофана, почели су у овом комплексу који деле локални клубови Есперанс Пари 19 и Солитер Пари Ест.

А на оној највећој позорници, Парижани су свуда.

Тридесеторица играча који су наступили на Светском првенству у фудбалу у Катару 2022. године, рођени су у околини главног града Француске.

Упоредимо то са друга два велика центра омладинског фудбала.

Из Сао Паола је у Катар стигло 12 играча, док су из шире околине Лондона стигла осморица фудбалера.

У саставу Француске у финалној утакмици против Аргентине је било 11 Парижана, док је осталих 19 фудбалера наступало за Мароко, Тунис, Сенегал, Гану, Камерун, Португал, Немачку и Катар.

Ту су и легенде из прошлих времена.

Освајачи Мундијала Тјери Анри, Н'Голо Канте и Пол Погба су одрасли у предграђима главног града Француске, баш као и бивши Кантеов саиграч из Лестера Ријад Марез.

Па како је то Париз постао град који производи више фудбалских талената него било који други град на свету?

Послератне миграције из бивших француских колонија које воле фудбал са севера и запада Африке, главни су разлог зашто је предграђе Париза постало фабрика изузетних фудбалских талената.

Траоре је рођен у Паризу пре него што се преселио у Гвинеју, да би се у четвртој години живота поново вратио у главни град Француске са мајком, браћом и сестрама.

„Овде има доста људи из Северне Африке. Имамо обичај да кажемо како су то прави улични фудбалери.

„Затим су ту Сенегалци, играчи из Малија, Гвинеје. Преко лета смо обично играли Афрички куп. Сви играчи из Гвинеје су играли за један тим, играчи из Малија имали су сопствени. Обала Слоноваче…било која земља. Било је лудо јер свако игра за своју земљу и лако се то претвори у право лудило", додаје он.

Током једног таквог незваничног турнира, један локални скаут је приметио Траореа и тако га усмерио ка каријери у професионалном фудбалу.

Цео овај прилив талента и културе појавио се у средини, савршеној за развој оваквих играча.

Политика локалних власти да се изграде високо квалитетни фудбалски центри у сваком париском предграђу, делом да би децу склонили са улица, била је кључна у стварању јефтиних услова за бављење спортом који су били доступни свима.

„Изађеш из сопствене зграде и ту ти је терен за фудбал, тако да је прва ствар која те сачека играње фудбала", каже Абдулазиз Кадур, спортски директор фудбалског клуба Монтфермеј 93, успешног колектива у Сан Денију, предграђу Париза.

Сан Дени је међу оним регијама са највишом стопом криминала и незапослености у целој Француској.

Абдулазиз и Монтфермеј су били сведоци развоја Вилијама Салибе, одбрамбеног играча Арсенала у који је дошао из АС Бондија, клуба у којем је и француски суперстар Килијан Мбапе играо као дете.

„Млади људи овде играју фудбал по цео дан.

„Поврх свега, многи од ових терена су мањи по димензијама. То значи да играчи често долазе у контакт са лоптом. Тако науче да дриблају. Временом им то подстиче квалитет, дриблинг, брзину, способност да ствари виде пре других, спремност за дуел игру, интензитет", каже Абдулазиз.

Додаје да они и желе да живе од фудбала.

„Имају развијен спортски дух. Када их упитате, они само желе да постану професионални фудбалери, по сваку цену.

„Није лако живети овде. Многе породице имају бројне проблеме. Деца то знају и дају све од себе не би ли успели. То гради менталитет, а могуће је да прави и разлику, када се придода таленту", прича он.

Себастијан Басонг, некадашњи одбрамбени играч Тотенхема, Њукасла и репрезентације Камеруна, пут ка фудбалским звездама започео је у Дуил Енгину, клубу који је у Вал Д'Осију, северно од Париза.

Он каже да је фудбал постао део ДНК играча који су одрасли у предграђу.

„Постоји одређено стање свести и оно је веома заразно.

„Имам старију браћу, па ми је било тешко да изградим сопствено име. Али чим сам кренуо да играм фудбал, људи су почели да ме гледају другачије. Почео сам да постојим тек када је фудбал ушао у мој живот. Постао сам некако самоуверенији", прича Басонг.

Басонг је био толико талентован да је са 13 година, попут Анрија и Николаса Ањелке, отишао у Клерфонтан, светски чувену резиденцијалну академију, познату по томе што је пажљиво бирала најталентованију децу из околине Париза.

„Зовемо је фудбалским Харвардом", каже Басонг.

„Највећи део моје фудбалске интелигенције долази из Клерфонтана. Тамо мислиш о фудбалу, пијеш га, миришеш, спаваш са лоптом и, поврх свега, научиш се дисциплини. Тамо се стварају шампиони", додаје.

Они који нису имали ту срећу да их примети неки од скаута из Клерфонтана, вештине су брусили у једној од највећих и најтежих аматерских лига на свету.

Лига Пари ил-де-Франс има више од хиљаду клубова и око 270.000 играча.

Толико је важна организација, да су јој просторије на живописном тргу Плас Валоа, у непосредној близини музеја Лувр, у самом срцу Париза.

„Неки од највећих француских играча или оних који играју у главним европским лигама, кажу да им је најзначајнији део у фудбалском развоју било играње у Ил-де-Франс лиги и да је био изузетно висок ниво фудбала", каже председник ове лиге Жамел Санжак, некадашњи одбрамбени играч алжирског порекла.

„Највећи број играча који играју у разним омладинским селекцијама Француске долази из наших лига. Тако да наши регионални тимови играју на националном нивоу. Скаути из целог света долазе у предграђе Париза да потраже играче за своје тимове", додаје Санжак, који је и сам играо у овој лиги пре него што је почео да се бави административним стварима у фудбалу.

Све већи број иностраних скаута објашњава и велики број паришких фудбалера који на крају заврше у Премијер лиги.

Ибрахим Конате из Ливерпула и Алекс Дисаси из Челзија су најсвежији примери.

Конате се чак и вратио у предграђе да покаже нови Ливерпулов дрес, док су га одушевљени суграђани поздравили паљењем црвених бакљи и скандирањем његовог имена.

Енглески тимови су имали велику корист због чињенице да је Пари Сен Жермен, једини елитни клуб из Париза и околне регије, као политику дуго фаворизовао трошење новца на галактикосе који су долазили из других земаља, уместо да дају шансу домаћим талентима.

Таква политика им се вратила као бумеранг када су заиграли у финалу Лиге шампиона, 2020. године и изгубили 1:0 од Бајерна из Минхена.

Победоносни гол је постигао Кингсли Коман, некадашњи играч Пари Сен Жермена, који је шест година раније без обештећења прешао у Јувентус.

Ив Жерго, некадашњи тренер млађих селекција у Пари Сен Жермену који је скаутирао Комана када је имао само девет година, каже да је одлазак тада 18-годишњег крилног нападача из клуба у катарском власништву био подстакнут куповином 39, 2 милиона евра вредног Бразилца Лукаша Моуре који је играо на истој позицији.

„Све је то бизнис.

„Они у последњих 15-20 година желе да освоје Лигу шампиона и то покушавају да остваре тако што ће привући велике играче попут Месија, Нејмара, Тијага Силве, али на жалост, као да им и даље недостаје мало душе".

„На једном ћошку имате академију, у другом професионални тим, директори и тренери се смењују све време, тако да је веома компликовано развијати играче у таквој атмосфери, али је чињеница да бисте од играча из региона града Париза могли да саставите три или четири тима за Лигу шампиона", каже Жерго.

Власник Пари Сен Жермена Насер Ал-Келаифи инсистира на томе да је ера оваквог трошења готова и да се клуб сада усредсређује на новог, 17-годишњег играча средине терена Ворена Заир-Емерија који тренутно игра не само у почетној постави Пари Сен Жермена већ и репрезентације Француске.

На њега указује као на доказ да су академија и први тим сада боље синхронизовани.

Жерго није убеђен у то.

„Ја сам у Пари Сен Жермену био у периоду 2002-2007 године и људи су исто то говорили и тада,

„У академији се ради одлично. Скаути обављају сјајан посао - они успевају да открију добре младе играче, али је тешко увести их у прву поставу јер немају резервни тим, па се због тога углавном кале у првенствима за играче млађе од 19 година.

„Тако имате играче попут Ворена Заир-Емерија који је са 16 или 17 година већ спреман да заигра за први тим, али имате и оне који би требало да се развијају у Пари Сен Жермену и да тим путем стигну до првог тима", додаје он.

Оволика концентрација младих талената у једном граду и његовим предграђима, створила је једну врсту циркуса на аматерским теренима широм Париза.

Спортски директор Монтфермеја Абдулазиз каже да на трибинама некада има више скаута и агената него чланова породица играча на терену.

„Када сам започињала, доста сам скаутирала по Паризу и околини, али то сада постаје немогуће", каже Џенифер Менделевич, агенткиња из Супернова менаџмента који је у западном Паризу, у Булоњској шуми.

„Превише је агената и људи који покушавају да пронађу децу или дечаке који ће успети у фудбалу. Сада је то џунгла када у Паризу тражите играча".

„Причате са породицом, а они већ имају менаџере, иако дете има само 12 година. Све је прерано. Пустимо их да буду деца. Уколико им је суђено да успеју - успеће", додаје.

И док изговара те речи, Менделевич зна да је та битка већ изгубљена.

Са Мбапеом и Заир-Емеријем као предводницима праве армије талената, битка за највеће звезде у граду светлости је немилосрдна, баш као и она на самом терену.

Погледајте и ову причу

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]