Салиф Кеита: Како је ’Црни пантер’ из Малија постао фудбалска икона

Мало је фудбалера који су били толико поштовани да би њихов матични клуб због њих редизајнирао сопствени амблем и у њега ставио надимак играча, али управо се то догодило 1968. године Салифу Кеити из Малија.

Само годину дана након што је прешао у француски Сент Етјен, Кеита, који је недавно преминуо у 76. години, славио је не само „дуплу круну" (Првенство Француске и национални Куп), већ је доживео и да његов надимак, Црни пантер, украси нови клупски лого.

Био је то велики преокрет за човека за којег се зна да је при доласку у клуб морао да зове такси да би га са париског аеродрома одвезао у Сент Етјен иако није имао новца, јер се из клуба нико није појавио у главном граду да поздрави долазак 20-годишњака који је први пут дошао у Европу.

Од тако скромног почетка који је у исто време и одраз његовог васпитања, Кеита се уздигао и постао не само први Афрички фудбалер године 1970, већ и пионир таласа талентованих фудбалера који су после њега преплавили Европу.

„Када причам о Салифу, веома сам тужан, али и поносан јер је био невероватан тип", каже за ББЦ Спорт Африка Момо Сисоко, некадашњи играч средине терена Ливерпула и Јувентуса, иначе Кеитин нећак.

„Увек је тешко када изгубимо неког доброг, некога ко је постигао толико тога и за Мали, али и за све људе у Африци. Његов одлазак је велики губитак за све, не само за Мали, већ и за читаву Африку".

Смрт првог великог афричког суперстара, без обзира на то што је наступао у време када је телевизијско покривање фудбала било минимално у поређењу са данашњом ситуацијом, изазвао је велики број посвета.

Некадашњи нападач лондонског Челсија Дидије Дрогба га је назвао „једном од највећих легенди афричког фудбала".

У исто време, Сент Етјен је са поштовањем објавио: „Црни пантер је отишао, са собом је однео део овог клуба".

У светлу улоге коју је имао играјући за Ле Вертс (Зелени) са којима је освојио осам трофеја за пет година, била је то одговарајућа посвета нападачу који је запалио француски фудбал префињеном техником и немерљивим талентом.

'На нивоу Беста, Пелеа и Марадоне'

Кеитина каријера је започела у његовом родном граду у којем је његова звезда сијала за Реал из Бамака и Стад Малијен, а ту га је приметио и један од навијача Сент Етјена.

Навијач Зелених Шарл Дагер је радио у амбасади Либана у Малију.

Упорно је слао писма Сент Етјену и преклињао их не само да Кеити дају шансу, већ и да то држе у тајности.

С обзиром да Мали није желео да изгуби човека који је оба своја клуба довео до финала такмичења данас познатог као афричка Лига шампиона, Кеита је био прокријумчарен из земље - склупчан у гепеку аутомобила.

Некако је стигао до Либерије где му је одузето све што је имао са собом, осим оног најважнијег - авионске карте коју је послао Сент Етјен.

Када је стигао у Париз, позивно писмо од клуба је убедило локалног таксисту да поверује младом Африканцу и одвезе га у 500 километара удаљени Сент Етјен где је један од званичника клуба платио вожњу која је, у данашњем новцу, износила скоро 1.400 долара.

Нема дилеме да је то био најбоље потрошени новац који је клуб до тада уложио.

Кеита је за пет година освојио три титуле првака државе, два Купа Француске, као и награду која је стигла из Африке.

За сво то време, постигао је 140 голова на 185 утакмица.

Поред тога што је био изузетно ефикасан испред гола, он је целу нацију бацио у транс префињеним играчким стилом.

„Крајем 1960-их и почетком 1970-их година он је био - уз тандем из Марсеја који су чинили Јосип Скоблар и Роџер Магнусон - највећа икона француског фудбала", рекао је искусни фудбалски новинар Филип Оклер.

„Он је био црни момак којег су сви бели дечаци, попут мене, имитирали у школском дворишту - магичан дриблер и невероватно елегантан крилни нападач који је давао чудесне голове".

„Био је играч из снова - и то из наших снова. За мене је, у неком мистичном смислу, он играо на нивоу (Џорџа) Беста, Пелеа и (Дијега) Марадоне, неко кога су довели из неке друге димензије у којој је фудбал представљао поезију.

„Знам да ово звучи мало претерано, али тај осећај који сам тада имао, није ме напустио до данас".

Без обзира на енергију којом је зрачио, свађа са Рожеом Рошером, председником Сент Етјена, навела је Кеиту да 1972. године пређе у Марсеј, што је потрајало само годину дана пре него што је клуб покушао да га убеди да прихвати француско држављанство и да се опрости од Малија - са којим је те године изгубио у финалу афричког Купа нација - што је резултирало преласком у Валенсију.

Његов долазак је локалне новине навео да на скандалозан начин објаве како је ,,Валенсија кренула у потрагу за Немцима и да је на крају завршила са једним црнцем", али први афрички играч у историји овог шпанског клуба је занемарио такве опаске и стекао поштовање.

„Када разговарам са навијачима Валенсије, сви ми говоре исто: 'Твој стриц је био чудесан играч и чудесна особа'", каже Сисоко који је на почетку каријере играо за овај клуб.

„Веома добро се осећао током боравка у Валенсији, често је причао о тим данима и присећао се добрих тренутака које је тамо провео".

Без обзира на похвале које је тамо стекао током трогодишњег боравка, титула није било, а после још три година у Спортингу из Лисабона са којим је освојио Куп Португала, Кеита је каријеру завршио са Чајџијама бостонског Њу Ингланда и 1980. године отишао у пензију.

Током боравка у Сједињеним Државама, развио је пријатељство са Пелеом који је такође завршавао каријеру у Америчкој фудбалској лиги (НАСЛ) две године раније.

„Када се нађу две фудбалске легенде, имају о чему да разговарају", рекао је Сисоко.

„Причао ми је о Пелеу, говорио је како је добар тип и како су се добро разумели јер су обојица дошли из сиромашних породица. Имали су веома добар однос".

Незаборавни пионир афричког фудбала

Пријатељ великана, али и сам икона, Кеита ће бити запамћен као узор многим афричким фудбалерима који су после њега отишли у Европу - иако је сам егзодус почео током 1990-их, дуго послењеговог пензионисања.

„Када причамо о историји афричког фудбала, Кеитино име ће заувек бити најистакнутије", рекао је за ББЦ Спорт Африка Емануел Амунеке, некадашњи шампион Африке са Нигеријом. ,,Тужно је што смо изгубили легенду која је инспирисала највећи број афричких фудбалера".

Амунеке је, попут Кеите, играо за Спортинг из Лисабона пре него што је прешао у Барселону и постигао гол који је његовој земљи донео златну олимпијску медаљу 1996. године, исте оне године када је ФИФА Кеиту наградила највећом почашћу - Орденом за заслуге.

До тог тренутка, Мали је већ основао фудбалску академију кроз коју је прошао и његов нећак, Сејду Кеита, који је такође играо за Валенсију пре него што је прешао у Барселону и са њом освојио 14 трофеја.

Тим путем је ишао и бивши играч средине терена Реал Мадрида, Мамаду Дијара.

Након кратког периода током којег је радио за владу Малија, Кеита је био председник Фудбалског савеза Малија пуне четири године (2005-2009), али међународну славу је стекао када се 1994. године појавио филм Златна лопта, базиран на његовом животу.

Филм је прича о младом момку из Западне Африке чији се фудбалски снови остварују када, након неколико срећних сусрета, његове ноге буду посуте магијом, што је свакако алузија на Кеиту.

„Прича је о типу из Малија који је ни из чега стигао до Европе и тамо остварио највеће успехе", додаје Сисоко.

„Његова пионирска улога и мене чини веома поносним јер он није био само мој рођак, већ и момак из Малија који је свима показао да ако нешто пожелиш у животу и ако се за то и бориш - онда и сам можеш да постанеш велика звезда".

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]