Фудбал и историја: Љуто ривалство претворено у пријатељство - дан кад су играчи Селтика и Ренџерса били у истом тиму

Алистер Кембел, тадашњи медијски саветник премијера, 12. априла 1998. написао је писмо.

„Идеја," започео је.

Наставио је описом визије за коју се надао да би могла да забетонира подршку такозваном Good Friday Agreement - примирју потписаном 10. априла 1998. године после 30 година сукоба у Северној Ирској познатијих и као Невоље (Troubles).

Писмо је, у најмању руку, било неочекивано.

Кембел је у њему предложио одигравање утакмице између Селтика и Ренџерса - два тима са историјским, религијским и ривалским разликама - у Белфасту.

„Додатну вредност постигли бисмо ако би играчи Селтика носили дресове Ренџерса, а играчи Ренџерса опрему Селтика", додао је, али и признао да би ово „могло да буде проблематично" због појединих фудбалера.

Идеју је послао премијеру Тонију Блеру, државном секретару Северне Ирске Моу Мовламу и државном секретару Шкотске Доналду Девару.

Нико од поменутих није делио Кембелов ентузијазам.

Не постоје трагови о томе да му је било ко уопште одговорио.

Кембел је од тада признао да „можда то није била једна од његових најбољих идеја".

Ипак, можда није била ни најгора.

Четрдесет година раније, два глазговска ривала јесу заиграла заједно у комбинованом саставу зарад вишег циља.

Мотивација за овако нешто, додуше, није била примирје.

Реч је била о лову на чудовиште из Лох Неса.

У марту 1933. године, Инвернес Каледонијан био је на свом стадиону Телфорд стрит парк стадиону домаћин прве фудбалске утакмице одигране под рефлекторима у Шкотској.

„Инвернес је повео шкотски фудбал у ново доба игре под рефлекторима," писао је тада локални лист Прес енд џорнал.

Постављање рефлектора дало је потпуно нову димензију шкотском фудбалу те 1933. године.

Фудбал под рефлекторима био је реткост, у Енглеској су праксу покушавали да успоставе више пута да би је Фудбалска Асоцијација забранила у августу 1930. што је остало на снази све до децембра 1950.

У Инвернесу, месту где зими сунце залази непосредно после 16 сати, игра под рефлекторима доживела је велики успех.

Ипак, потрајао је свега неколико недеља.

Каледонијан је, одједном, постао главна градска атракција.

Инвернес Курир објавио је 2. маја 1933. године причу о бизнисмену који је возио северном обалом Лох Неса када је његова жена испустила крик.

Видела је „велико комешање на језеру које је претходно било мирно попут устајале баруштине".

У извештају се даље описује непознато створење које се „превртало по површини скоро пун минут, са телом налик китовом док се вода сливала и треперила попут прокључале воде у чајнику".

Био је то почетак приче о Чудовишту из Лох Неса.

Стотине људи сјатиле су се на језеру у нади да ће угледати макар обрис чудовишта.

Циркуски забављач Бертрам Милс расписао је награду од 20.000 фунти (данашњих 1,24 милиона фунти) за онога ко успе да ухвати чудовиште.

Милс је учешће у такмичењу условио неким критеријумима: чудовиште је морало да буде дугачко бар шест метара, да буде тешко најмање 454 килограма и да је било проглашено за изумрло.

Ситна слова никоме нису сметала.

Растао је број људи који су камповали на обалама језера не би ли успели да опазе чудовиште.

Погледајте видео о чудовишту из Лох Неса:

Како би помогли у потрази за Неси, Калијев пионирски изум, рефлектори, били су премештени са стадиона неколико километара низ пут како би осветлили 22 квадратне миље водене површине.

Нико никада није уловио Неси.

Ипак, више од 25 година касније, два брата - Вилијам и Хју Мекдоналд, платили су другу инсталацију рефлектора на Телфорд стрит стадиону.

Селекција Олд Фирм дербија (играчи екипа Селтика и Глазгов Ренџерса) била је позвана да увелича догађај.

Ово није био догађај у потпуности без преседана.

Селтик и Ренџерс већ су упаривали фудбалере на ревијалној утакмици у част Билија Мередита - једне од првих фудбалских звезда - 1925. године.

Ипак, овај концепт није постао пракса и деловало је да је ривалитет клубова толики да никада и неће.

Везиста Селтика, Педи Креранд, који је одрастао у делу Глазгова по имену Горбалс у породици ирских миграната, признао је да му је захтев да наступи у поменутој утакмици испрва био „веома чудан".

„Тамо одакле сам ја, Ренџерс није омиљена екипа," рекао је за ББЦ Спорт.

„Ипак, сви смо били фудбалери и пријатељи са великим бројем играча Ренџерса тих дана свакако.

„Није било анимозитета међу играчима Селтика и Ренџерса упркос томе што би то многи помислили.

„Ипак, запањен сам што је Каледонијан успео да организује заједничку селекцију две екипе јер су клубови тих дана били миљама удаљени.

„Нису имали додира једни са другима осим када би играли једни против других.

„Били смо потпуно другачији светови. У свему томе било је много тога антикатоличког, било је сулудо."

Некако је идеја ипак одобрена.

Креранд је био један од петорице играча Селтика укључених у комбинованих 11 обе екипе.

Тадашња правила лиге Шкотске налагала су да сваки играч може бити регистрован за један клуб.

Стога, било је неопходно да петорица играча Селтика потпишу за Ренџерс на дан и верују да ће исто тако бити враћени на своје уговоре са Селтиком.

Ово је међу навијачима оба клуба било нечувено.

Деветнаестогодишњи Џими Конвеј био је један од играча Селтика који је иступио у непознато.

„За мене је то била још једна фудбалска утакмица и велика шанса да играм у јединственој екипи," рекао је ББЦ Спорту.

„Сада када се осврнем, мислим да је значај био у тренутку заједништва."

У то време, Ренџерс је имао неписано правило да не потписује играче католичке вероисповести.

Када је Мо Џонстон потписао за Ренџерс 1989. године неки од навијача остављали су венце испред Ајброкс парка како би обележили више од 100 година колико је било неопходно да клуб коначно потпише играча католичке вероисповести.

Ипак, макар и на кратко, ту баријеру су рушили Џими Конвеј, Педи Креранд, Џим Кенеди и Чарли Тули 40 година раније.

Конвеј се присећа свог сусрета са играчима Ренџерса на Централној станици у Глазгову, неколико дана пре утакмице.

„Иницијално, играчи Селтика и Ренџерса били су подељени у два одвојена вагона на путу за утакмицу," каже Конвеј.

„Сећам се да је голман Селтика, Дик Бити, после неког времена изговорио: 'Сад је стварно било доста', устао од стола за којим се картао и отишао да пита играче Ренџерса да ли и они желе да учествују.

„Убрзо су сви играчи били помешани и заиста смо се добро слагали и проводили.

„Вероисповест на страну, породичне ствари на страну, тимови на страну, навијачи, били смо само фудбалери који раде свој посао."

Селекцију је са клупе предводио Скот Сајмон, менаџер Ренџерса, ког је Креранд описао као „пријатног човека", а играчи су наступили у Ренџерсовој гостујућој гарнитури дресова.

Конвеј се сећа и великог броја навијача који су дошли у Инвернес како би гледали утакмицу.

„Био је то велики тренутак и било је јасно зашто је много људи дошло да нас види како играмо", каже Конвеј.

Креранд додаје да нису били навикнути на фудбал под рефлекторима.

„Била је то нова околност за нас у којој смо уживали. Идеологије су тих дана у Инвернесу нестале и људи су нас сјајно дочекали",

Утакмица је завршена резултатом 4:2 у корист Олд Фирм селекције.

Семи Берд постигао је хет-трик, а Конвеј уписао преостали погодак за госте. Код домаћих су се у стрелце уписали Родвил Клајн и Џими Инграм.

„Био је сјајан осећај постићи погодак у тој утакмици. Био сам јако поносан," рекао је Конвеј.

Ова утакмица оставила је трага и на саме играче.

„Та утакмица била је прилика да боље упознам играче Ренџерса него што сам то раније могао", наставља Конвеј.

„За мене је то било као рушење баријера.

„Било ми је пријатно да разговарам са играчима Ренџерса, а неки, попут Бобија Кинга, постали су моји дугогодишњи пријатељи и прве комшије када смо обојица играли за Саутенд Јунајтед, четири године касније".

Упркос Кембеловом неуспеху да споји две екипе у једну, звезде Селтика и Ренџерса играле су у заједничкој селекцији и после утакмице у Инвернесу.

Селекција Глазгов 11, за коју су још играли и фудбалери из Квинс Парк Ренџерса, наступала је у част краљице и њеног Сребрног јубилеја 1977. године - док је селекција Селтика и Ренџерса, попуњена двојцем Манчестер Јунајтед, Бобијем Чарлтоном и Џорџом Бестом, и голманом Челсија Питером Бонетијем супротставила репрезентацији Шкотске 1971. године како би скупила средства непосредно после катастрофе на Ајброксу.

Ипак, ово је ретка околност.

Можда, да је призор нешто учесталији, баш као и са чудовиштем из Лох Неса, мистерије и магије не би било и изгубила би се култна прича шкотске историје.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]