Политика: Шта је популизам и да ли је претња по демократију

„Ветрови промене су стигли!", изјавио је мађарски премијер Виктор Орбан кад је видео резултате скорашњих холандских избора, док је бивши амерички председник Доналд Трамп рекао да ће Хавијер Милеи „учинити Аргентину поново великом".

Изборне победе ултрадесничарског аутсајдера Хавијера Милеија у Аргентини и антиисламског политичара Герта Вилдерса у Холандији некима су погодиле жицу.

Обојицу називају „популистима", а њихове тријумфе поздравили су сродни политичари из читавог света, али шта тај израз тачно значи?

Шта значи „популизам"?

Кас Мад, у књизи Популизам: Веома кратак увод, популизам дефинише као друштво подељено на две супротстављене групе: „чист народ" и „искварену елиту",

Он каже да према популизму политика треба да буде израз воље читавог народа.

За Бенџамина Мофита, аутора књиге Популизам: Кључни концепти у политичкој теорији, овај феномен може да се манифестује као идеологија, тип организације, стил наступа, дискурс или начин на који људи говоре, али „све те различите расправе се врте око поделе на народ и елиту".

„Популиста ће говорити у име народа и идентификовати елиту као основни проблем у друштву", каже он.

Иако се популизам нашироко повезује са екстремном десницом, постоји и левичарски популизам, који можда најбоље заступа бивши венецуелански лидер Уго Чавез, који је једном изјавио: „Ја нисам појединац - ја сам народ."

Мад описује популизам као „идеологију танког језгра" која се бави само делом политичке агенде и нема мишљење о томе који је најбољи економски или политички систем.

„Најуспешнији популисти комбинују популизам са неком другом идеологијом, такозваном идеологијом домаћином, која се бави тим основним питањима.

„Генерално гледано, већина десничарских популиста комбинује популизам са неком врстом нативизма, а већина левичарских популиста комбинује популизам са неким обликом социјализма", додаје он.

Које су карактеристике популистичког вође?

Јан Вернер Милер, професор политике са Универзитета Принстон, у књизи Шта је популизам?, пише да популистички лидери тврде да заступају обједињену „вољу народа".

„Оно по чему се популисти истичу је њихова тврдња да су једини представници 'правог народа' или 'тихе већине'.

„Као последица тога, они осуђују све друге претенденте на моћ као суштински нелегитимне. Други су, инсистирају они, напросто 'корумпирани' и 'покварени'", каже он.

У том погледу, бивши амерички председник Доналд Трамп сматра се једним од најбољих савремених примера популиста.

Као што може да се види у Трамповој реторици, популиста се супротставља непријатељу (често отелотвореном у владајућем систему) са циљем да „исуши мочвару" или се избори са „либералном елитом".

Популисти се често представљају као „моћници", комбинујући општи анти-имигрантски, ауторитарни став и дајући непрактична обећања која традиционалнији политичари обично избегавају.

Они углавном воле директне референдуме, председничке указе или извршна наређења као алатке за „решавање проблема", уместо да се ослањају на компликованије демократске методе који би подразумевали законодавство или правосуђе.

Бенџамин Мофит истиче још неколико особина које се везују за типичног популистичког лидера.

Једна је „непристојност" или понашање које није типично за политичаре - тактика коју је применио бивши председник Трамп, а најскорије аргентински Хавијер Милеи, који је понео моторну тестеру на митинг као реквизит док је обећавао смањење трошкова.

Друга је, каже он, „продужавање стања кризе" и вечито представљање себе у офанзиви.

„Увек постоји нека предстојећа пропаст која нам се ближи а само они знају како да је победе", наводи Мофит.

Који су најбољи примери популистичких лидера?

Аргентинац Хуан Доминго Перон често се наводи као архетипски популиста.

Он је умро 1974. године, али његово име и даље дефинише политику и кључну поделу у друштву Аргентине: јесте ли перониста или анти-перониста?

Десетог децембра ће још један човек често описиван као популиста преузети власт - Хавијер Милеи.

Он је стекао надимак „Ел Локо" (Лудак) са неуредном косом, неспутаним ентузијазмом и често ексцентричним поступцима.

Обећао је драстичне промене попут укидања актуелне валуте, песо, у корист америчког долара, „дизање у ваздух" централне банке и гашење читавих владиних министарстава.

„Латинска Америка је светионик популистичког покрета.

„Левичарски популиста Уго Чавез био је сјајан пример. Ушао је у политику као аутсајдер, променио је двопартијски систем у Венецуели и остао на власти све до смрти", каже Имдат Онер из Европског центра за студије популизма.

Али популизам је глобални феномен, према Мофиту, који Трампа наводи као „фантастични пример десничарског популисте".

„Вероватно најуспешнији популиста на свету у овом тренутку - макар изборно гледано и у погледу консолидоване моћи - јесте Нарендра Моди, премијер Индије", додаје Мофит.

„Сва политика у Индији врти се око Модија. Успео је да уведе поделе између народа и елите која има верске конотације око хиндуса и 'правог народа' - тако да ту имате нативистички сентимент", каже он.

Турски председник Реџеп Тајип Ердоган такође се често назива популистичким политичарем.

„Он представља себе као одважног аутсајдера; он ће заувек бити улични борац из истанбулске тврде четврти Касимпаса, који се храбро супротставио старом кемалистичком естаблишменту турске републике", пише професор Милер у књизи Успон и успон популизма.

Герт Видлерс из Холандије, Виктор Орбан из Мађарске, Марин Ле Пен из Француске, Николас Мадуро из Венецуеле и Борис Џонсон из Велике Британије такође се често наводе као популисти.

Међутим, Кас Мад не сматра бившег бразилског председника Жаира Болсонара популистом, јер је он одбацио само левичарски део политичког естаблишмента, али не и десничарски.

Да ли је популизам претња по демократију?

Мад истиче да је у најужем смислу, према народном суверенитету и владавини већине, популизам демократски, јер жели да политика одражава „вољу народа".

„Међутим, он је у суштинском сукобу са основном идејом либералне демократије: плурализам, идеја да се друштво састоји од разнолике групе људе са различитим интересима и вредностима који су сви легитимни", додаје он.

Професор Милер тврди да ако популисти стекну довољно моћи, моћи ће на крају створити и ауторитарну државу која искључује све оне који се не сматрају правим „народом".

Ово циљано нападање других део је разлога зашто популизам погађа жицу многих широм планете, нарочито у ономе што многи називају „временом поликризе", сматра Мофит.

„Криза животне средине, текући финансијски проблеми... Могућност да се ускочи и говори о простим решењима, да се издвоје непријатељи у време огромне кризе, људима је важно.

„Популиста обично доживљава судије, медије, независне институције као препреке на путу до гласа народа. На тај начин он јесте претња по демократију, али његово карикатурално представљање као једне једине претње није продуктивно", додаје Мофит.

„Постоји разлог зашто он привлачи људе."

„Тешко је оспорити да је популизам сада постао саставни део главнотоковске политике. Он неће никуда. Лично мислим да је то политички феномен који дефинише 21. век."

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]