Европа и политика: Ултрадесничарске странке у успону широм континента

Француска балансира на ивици ножа.

Испуњена је стрепњом док се немири шире читавом земљом, избијајући из често социјално запостављених предграђа - након што је полиција надомак Париза фатално упуцала седамнаестогодишњака из француско-алжирске породице.

Овакве врсте нереда нису неуобичајене у Француској.

Али, интензитет осећања која су захватила земљу, било међу онима који саосећају са полицијом или са предграђима и породицом жртава - није виђена у Француској још од лета 2005. године.

И док се председник Емануел Макрон видно мучи да успостави контролу над ситуацијом, његова политичка противница са крајње деснице - Марин Ле Пен - са чврстим безбедносним и антиимигрантским порукама - могла би да извуче корист на биралиштима.

Осврните се мало по Европи у овом тренутку - по северу, југу, истоку и западу - и видећете да ултрадесничарске партије разних типова - носталгично националистичке, популистичко националистичке, ултраконзервативне са неонацистичким коренима и разне друге - уживају приметни препород.

Постепено нестају стари табуи који корене вуку из 20. века и разорног европског рата против нациста и фашистичке Италије, који су значили да је већина гласача сматрала да не смете више никада да гласате за екстремну десницу, а да главнотоковске политичке странке одбијају да сарађују са групама са крајње деснице.

Живела сам у Бечу 2000. године кад је десни центар први пут ушао у владину коалицију са ултрадесничарском Слободарском партијом.

То је завршило у вестима широм света.

Европска унија је чак ударила пацке Бечу дипломатским санкцијама.

Данас, земљу са трећом највећом економијом у ЕУ, Италију, предводи Ђорђа Мелони, челница партије са неофашистичким коренима.

У Финској, после три месеца расправе, ултрадесничарски националисти ушли су у коалициону владу.

У Шведској, чврсто антиимигрантске, антимултикултуралне Шведске демократе су друга највећа партија у парламенту, пружајући подршку тамошњој десничарској коалиционој влади.

У Грчкој су у недељу три изразито десничарске странке освојиле довољно гласова да уђу у парламент, док је у Шпанији контроверзна националистичка партија Вокс (Vox) - прва успешна ултрадесничарска партија у Шпанији још од смрти фашистичког диктатора Франсиска Франка 1975. године - надмашила сва очекивања на скорашњих регионалним изборима.

Говорка се да би могла да оснују коалициону владу са конзервативцима после националних избора за три недеље.

А ту су и ултраконзервативне, ауторитарне владе у Пољској и Мађарској.

Том списку заиста нема краја.

Међу овим земљама је чак и Немачка, још осетљива на властиту нацистичку прошлост.

Тамошње анкете дају предност ултрадесничарској Алтернативи за Немачку (АФД) или говоре да макар стоји раме уз раме са Социјалдемократама (СДП) канцелара Олафа Шолца.

Прошлог викенда је кандидат АФД-а први пут освојио локалну власт.

СПД је то назвао „политичким пробијањем бране".

Шта се, дакле, дешава?

Да ли милиони европских гласача заиста оштро заокрећу удесно?

Или су то више гласови из протеста?

Или можда знак поларизације између урбаних либералних гласача и конзервативног остатка?

И на шта уопште мислимо кад странке описујемо као „ултрадесничарске"?

Погледајте само колико тврдо неки главнотоковски политичари умеју да звуче, нарочито пред изборе, кад је у питању имиграција - узмите холандског премијера десног центра Марка Рутеа, или кад је у питању безбедност - на тебе мислим, самопрокламовани центристо, Емануеле Макрону.

Марк Леонард, директор Европског савета за спољне послове каже да присуствујемо огромном парадоксу.

С једне стране, многи главнотоковски политичари су последњих година приграбили слогане и ставове са крајње деснице, надајући се да ће им одузети њихове присталице.

Али чинећи то, они у ствари помажу да крајња десница делује прихваћеније.

Истовремено, велики број ултрадесничарских странака у Европи свесно се померило ка политичком центру, надајући се да ће придобити више центристичких гласача.

Узмите за пример ставове према Русији.

Велики број странака са крајње деснице - као што је Лига у Италији, Марин Ле Пен у Француској и аустријска Слободарска партија гајили су традиционално блиске везе са Москвом.

То је постало више него непријатно након што је Русија покренула инвазију на Украјину, што је лидере странака навело да промене реторику.

Марк Леонард наводи односе ултрадеснице са ЕУ као још један пример њихове „центрификације".

Можда се сећате, након што је Велика Британија гласала за Брегзит 2016. године, Брисел се уплашио домино ефекта - Фрегзит (Француска напушта ЕУ), Дегзит (Данска напушта ЕУ), Италегзит (Италија напушта ЕУ) и много тога још.

У многим европским земљама су у то време добро стојале изразито еуроскептичне популистичке партије, али су временом осетиле да морају да престану да агитују за излазак из ЕУ или чак против њене валуте евра.

То је деловало сувише радикално многим европским гласачима.

Осврнули су се на друштвено-политичке последице - да не говоримо о економским - које је Брегзит имао у Великој Британији и многи су закључили да би излазак из ЕУ довео до додатне дестабилизације у свету који већ делује веома нестабилно.

Помислите само: пандемија ковида, живот у комшилуку са агресивном, непредвидивом Русијом, забринутост због Кине, излажење на крај са растућим трошковима живота - са милионима европских породица које и даље пате од последица економске кризе из 2008. године.

Анкете сугеришу да је ЕУ популарнија међу Европљанима у овом тренутку него што је била годинама уназад.

И тако, ултрадесничарске партије сада говоре о реформисању ЕУ уместо о изласку из ње.

И предвиђа се да ће остварити добре резултате на изборима за Европски парламент следеће године.

Џорџина Рајт, париска директорка Европског програма Института Монтењ, рекла ми је да верује како је узрок ренесансе крајње деснице у Европи углавном незадовољство политичким главним током.

На пример, тренутно у Немачкој сваки пети гласач тврди да је незадовољан коалиционом владом.

Рајт је рекла да многе гласаче у Европи привлачи отвореност и гласност партија са крајње деснице и да постоји опипљиво незадовољство традиционалним политичарима који немају одговора на питања у три кључне сфере живота:

Можете да видите и како се ова питања преливају у расправу о зеленој енергији у Европи.

У Холандији ове године, десничарско популистички Покрет земљорадника-грађана доспео је у вести освојивши највећи број посланичких места у горњем дому парламента након покрајинских избора.

У Француској, Емануел Макрон се суочио са демонстрантима у жутим прслуцима, а ту су биле и групације са крајње деснице, кад је покушао да повећа цену горива у покушају да одврати људе од путовања аутомобилима.

За то време у Немачкој, јавно незадовољство и бес због финансија спречава Зелену странку која седи у влади да уведе еколошке реформе које су обећане.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]