Русија и Украјина: Пронаћи 'унутрашњег непријатеља' - зашто Руси пишу дојаве против комшија

Део совјетске стварности и током 1930-их и током послератних година у СССР-у, био је страх да те не оцинкаре комшије или људи са којима радиш.
Сада су се дојаве на основу политичких уверења вратиле у живот Русије: све чешће се баш због њих покрећу случајеви за антиратну реторику.
ББЦ руски сервис је упоредио пријаве из 1930-их са овим садашњим и разговарао са историчарем и антропологом о томе зашто их Руси пишу.
- У затвор због „Украјино, извини", а за објаву „Секс је добар, али је смрт Путина боља" казна од 300 евра
- Руска тајна полиција прогања људе који се противе рату у Украјини оптужбама за издају
- „Још нисмо зауставили рат”: Како изгледа герилска борба анархистичког подземља у Русији
- Цена истине у Русији: Живот у страху или затвору
Александар Колгушкин, 41-годишњи обућар из Москве, ухапшен је 1935. године на основу злогласног члана 58 због контрареволуционарне агитације.
Његов кривични случај почиње пријавом двојице комшија из комуналке, од којих је један био рођак Колгушкинове супруге Варваре.
Комшије Василиј Шипилов и Иван Карцев видели су „контрареволуционарну активност" у томе што су породици долазили „грађани који су по пореклу повезани са велепоседником".
„Ја, Шипилов и Карцев знамo да се све горе наведене особе, по нашем мишљењу, баве шпијунажом и издају домовину.
„Ја, Шипилов, живим заједно са Колгушкинима, и као савесни радник мрско ми је да их гледам и мрзим их," пише у пријави НКВД-у рођак његове жене.
Комшије су се такође присетиле да је Колгушкин у разговорима псовао совјетску власт.
„Сада, односно под совјетском влашћу, свима je тежак живот. Има се пара за хлеб али многи не примају ни то, седе гладни. Да ли је тако било и раније, за време старог режима?", препричавају они његове речи.
Ухапшени је то негирао током испитивања, али је зато рекао да се сукобио са комшијом Иваном Карцевом због нехигијенских услова у стану који је веома прљав, а Колгушкинови су били забринути да ће им се деца разболети због прљавштине.
Његова супруга Варвара Колгушкина рекла је током испитивања да јој је рођак претио.
„После хапшења мог мужа, Шипилов ме је одмах позвао да споразумно одем у различите собе, у супротном почео је да прети да ће применити разне начине да би ме избацио."
Чињеница да су двоје комшија једноставно користиле репресивни државни апарат да би трећег избациле ван стана постало је очигледно чак и на суду 1930-их.
Колгушкин је ослобођен оптужби на суду.
У судској пресуди се каже: „Шипилов је покушао да преузме Колгушкинов стамбени простор" и предлаже се покретање кривичног поступка против Шипилова и Карцева.
Ово је изузетак од правила: тих година пријаве против комшија у циљу придобијања још једне собе у комуналки нису биле реткост и обично би водиле ка остваривању циља.
Према речима сарадника организације „Меморијал" (власти су прво прогласиле организацију за страног агента, затим је затвориле, а сада се суди једном од њених оснивача, Олегу Орлову) Сергеја Бондаренка тридесетих година прошлог века било је само неколико процената ослобађајућих пресуда за политичке оптужбе, барем међу пресудама које су видели истраживачи Стаљинових репресија.
Али овај удео је и даље већи од броја ослобађајућих пресуда у кривичним предметима у савременој Русији: он сада чини мање од једног процента.
Међутим, за разлику од данашње реалности, тридесетих година прошлог века нису само судови могли да осуђују људе.
Ту власт су имале и „НКВД тројке" и Посебна саветовања при НКВД-у: за време Стаљинове владавине они су осуђивали људе на смрт.
За шта су се све користиле дојаве: стицање користи, освета и разоткривање непријатеља
Антрополошкиња која на Телеграму има канал „(Не)забавна антропологија" Александра Архипова - руске власти су је уврстиле у регистар „страних агената" - сматра да пријаве треба да се класификују према врсти користи.
Постоје материјалне користи: на пример, да добијеш слободну собу, као што су то хтели Шипилов и Карцев.
Међутим, у друштву са приватном својином, попут савремене Русије, не можете лако да пренесете животни простор на себе.
Зато у данашње време они што пријављују друге рачунају на другачији тип користи.
„Ово не мора да се директно односи на добијање места у компанији или на факултету, али тиме показујеш лојалност, и онда то може да значи додатне повластице које ви или ваша институција можете да добијете", додаје Алексеј Макаров, запослен у „Меморијалу".
Корист од оптужбе може бити не само материјална, већ и емотивна, сматра Архипова: обрачунати се са неким, казнити преступника кроз лични сукоб, користећи државну политику.
Овај мотив је универзалан и за људе совјетског доба и за данашње Русе.
Антрополошкиња је пронашла такав случај у августу 2022. године у Севастопољу на Криму, полуострву који је Русија анектирала 2014. године.
Љубитељи одбојке су се посвађали на плажи: један од њих се изјаснио у знак подршке Украјини, а следећег дана је дошао да игра одбојку са жуто-плавим знојницама на руци.
Одбио је да уклони симболе на захтев других играча, назван је издајником домовине, а човек је, љут, одговорио да ће учинити све да помогне Украјини у рату са Русијом.
После тога су га тројица учесника сукоба пријавила надлежним органима.

А пре 80 година, у септембру 1941. године, Иван Федоров, бравар у фабрици Металист, послат је на 10 година у логор и више се није вратио породици.
Тих 10 година добио је због разговора.
Пријаву НКВД-у написао је његов колега са којим је радио, који је непосредно пре тога добио позив за рат: Хитлер је управо био напао СССР.
„У присуству других радника са подсмехом је рекао: ево нашег браниоца!", у пријави овог човека осећала се увређеност.
„И питао је како га хране [у војсци]. Рекао сам му да је храна добра, а он је одговорио да треба да их хране једном недељно, јер се Црвена армија слабо бори и предаје градове Немцима".
Овом пријавом војник ништа није добио за себе, али се осветио за увреду.
У случају постоји још једна пријава - од раднице фабрике.
Написала је жалбу против Федорова више из идеолошких разлога него из личне озлојеђености.
Ово је трећи разлог за осуду, који антрополошкиња Архипова назива „моралном" користи: разоткрити непријатеља, заштитити државу од клевета.
Управо је таква серијска доушница написала пријаву против Архипове због интервјуисања медијског „страног агента".
А када ју је Архипова контактирала, ова је рекла: „Ја сам професионални неплаћени дојављивач".
„Током прве године специјалне војне операције, послала сам 764 пријаве електронским путем.
Према сопственом признању, она гледа све снимке на Јутјуб каналима „Дожд", „Дојче веле", Радија „Слободна Европа" и „Садашњег времена" (ови медији су у Русији означени за „стране агенте") и жали се на оне који им дају интервју - очигледно не из себичних побуда или личне жеље за осветом.
У начину размишљања таквих људи држава не може да греши, убеђен је Макаров, а то значи да су они који је критикују клеветници.
Осим тога, људи не воле када их неко тера да сумњају у сопствену тачку гледишта.
„Покушавају да се отарасе оних који могу да пољуљају њихову слику о свету.
„Јер, у супротном, почнете да постављате питања, доводите у питање активности државе и то више није безбедно", каже радник „Меморијала".
У разговору са механичарем Федоровим у лето 1941. године, радница фабрике назвала је Немце гадовима, а он је одговорио: „Зашто су они гадови, а ми смо бољи? Они су веома културан народ, не могу да се пореде са Русима".
Жена се на ове речи пожалила „тамо где треба".
Ухапшени Федоров објаснио је истражитељу да је пре револуције учио код Немаца у граду Оранијенбауму (данас део Санкт Петербурга), а затим је почео да гаји симпатије према њима.
„Немац неће бацити ни опушак цигарете на место које за то није предвиђено", инсистирао је.
Ова објашњења га нису спасила од осуђујуће пресуде, а Федоров је нестао у логорима: нико не зна како је умро и где је сахрањен.
Руси и даље пишу пријаве на основу приватних разговора у којима се ни на који начин нису лично увредили - осим што је повређена њихова слика о свету.
У мају 2023. године, 20-годишњи становник Перма Глеб Сахаров шетао је градском баштом када му је пришао пензионер Александар Никонов и понудио му да купи његову књигу.
После разговора, Сахаров је написао изјаву полицији: према његовим речима, човек му је рекао да је „Руска Федерација покренула трећи светски рат и окупирала територију Украјине".
Пензионер му је, према речима младића, рекао да „слуша опозиционаре који говоре истину о Русији, а такође је рекао да се у рату у Украјини убијају цивили и да би и он могао да буде убијен".
После тога је против 82-годишњег Никонова издат административни протокол за дискредитацију војске, што је популаран члан закона на основу кога се у Русији суди противницима рата.
Активиста за људска права Артем Фајзулин бранио је Никонова на суду: он је инсистирао да је разговор у градском врту био приватан и да је неопходна јавна изјава о дискредитацији војске.
И успео је да у то убеди судију Мокрушина.
„Разговор током којег је Никонов А.П. изнео гледиште о догађајима који се дешавају, не могу се сматрати јавним радњама", наводи се у одлуци суда.
Случај је одбачен због недостатка доказа о прекршају.
А у лето 2023. године, становници Јекатеринбурга написали су пријаву због цвећа ископаног из тробојне цветне леје, које су посадили „из патриотских разлога".
Ово је такође очигледна потрага за непријатељима: на крају крајева, цвеће је могло бити ископано без икакве идеолошке позадине, али људима свашта падне на памет.
Алексеј Макаров види још један мотив за пријаву - страх за самог себе.
„Тренутни закони, а нарочито њихово спровођење, нису јасни.
„У овој ситуацији нестабилности, човек се суочава са нечим што је сада супротно закону и мисли: 'Боље да пријавим, иначе, ако не реагујем, па и ја ћу постати саучесник? Ако се будем позиционирао као присталица државе, то ће ме спасити невоље, јер свако може да постане жртва'", описује логику запослени у „Меморијалу".
Цинкароши не пријављују само нелојалност друге особе, већ и сопствену лојалност.
Архипова подсећа да је у СССР-у, за разлику од модерне Русије, постојао члан закона који се односио на непријављивање.
И да је једини начин да се избегне прогон понекад био да се напише пријава као одговор доушнику, односно, страх за самог себе је много више притискао људе у совјетско време него савремене Русе.
Цинкарење других као разлог да будете поносни
Александра Архипова примећује важну разлику између оптужби у совјетско време и сада.
У то време дојаве су биле или потпуно анонимне, или су само истражитељи и суд знали име цинкароша али не и јавност.
Сада и сам цинкарош често јавно говори о властитој жалби.
На пример, друштвени активиста Виталиј Бородин, који се жалио на глумце Данила Козловског и Лију Ахеџакову, на публикацију „Пројекат" (убрзо потом је ова публикација препозната као непожељна организација), поносан је на своје активности и даје интервјуе.
Многи посланици, од регионалних посланика до оних који седе у Думи, пишу пријаве и извештавају о томе на Телеграм каналима у виду извештаја о обављеном послу.
Организација „Ветерани Русије", чије су пријаве основа кривичног поступка против запослених у организације „Меморијал", са задовољством су истицали сопствену умешаност у случај.

Тако је покрет „Зов народа" на профилу на ВКонтакту објавио осуду коју су написали против репера са уметничким именом Face (чије је право име Иван Дремин).
Музичар - „страни агент", који отворено говори против рата и руске владе, објавио је 1. септембра нови албум „Ништа добро".
И истог тог дана су се одмах жалили на њега Истражном комитету, ФСБ-у и Тужилаштву.
„Ова жена је сподоба, она је као Мизулина", пева Дремин у првом стиху.
„Кршење члана 319 Кривичног закона Руске Федерације и 5.61. Законик о управним прекршајима Руске Федерације", пишу у тужби, увидевши у тим речима вређање представника власти.
У строфи: „Вратићу се у Русију ја, да на Кремљ бацим молотовљев коктел", „патриоте" су виделе отворени позив на екстремизам (члан 280 Кривичног законика Руске Федерације).
„Иван Дремин је напустио Русију после почетка специјалне војне операције, од тог тренутка водио је отворене антируске активности, држао концерте у Европи за украјинску публику и оне који су побегли из Русије и подржавао Украјину", наводе активисти редом реперове грехе како би жалба добила на значају.
- Бег руског пацифисте из јединице пре него што је послат у Украјину
- „Узмите га себи": Порука на гробу Путинових родитеља, пензионерка кажњена две године условно
- Бивши капитен руске фудбалске репрезентације: „Можда ће ме убити због става о рату"
- Антиратни протест чувене руске певачице: „Прогласите и мене страним агентом"
„У данашњој Русији дошло је до семантичке промене: реч 'дојава' губи негативно значење", примећује антрополошкиња Архипова.
Онај ко пријављује неког другог не доживљава себе као цинкароша, већ као превареног и вођен је осећањем сопствене исправности.
„Ако сте купили полицу у Икеи и вратили се кући, а испада да она није одговарајућа, онда одмах пишете Икеи и жалите се, зар не?
„А ако тамо нико не реагује, онда ви напишете објаву на Фејсбуку и у објави означите Икеу", наводи пример Архипова.
„Такво понашање се преноси и на случајеве када пријављујете друге људе."
Сада су владине институције успоставиле такве канале за жалбе - скоро као оне на онлајн продавницама.
На пример, 15. марта 2022. године, Истражни комитет је отворио канал за оперативну комуникацију.
Архипова има објашњење зашто максима „није добро бити цинкарош", научена од детињства, не функционише код потказивача.
„Потказивање није добро. Ово се односи на људе које сматрате 'својима'", објашњава она.
Људе који критикују рат и поступке власти, грађани супротних ставова тешко могу да сматрају „својима".
Руско друштво традиционално има ниску емпатију, додаје она: људи нису спремни да бране интересе било кога осим свог ужег круга, породице и пријатеља, а чак и не покушавају да разумеју ове „аутсајдере".
Запослени у организацији „Меморијал" Алексеј Макаров види очигледне сличности између три епохе: 1930-их, касних совјетских година и данас.
И тада и сада у друштву се развила атмосфера која је повољна за људе који воле да се жале властима на комшије.
„Ово је само онај тип који забада нос у све ствари, који на овај начин показује своју друштвену активност", сматра он.
„Друго је питање како на ово реагују државни органи. Да ли случај бацају у канту или га покрећу."
Архипова сматра да корен проблема није у посебном типу људи, већ у атмосфери у друштву.
„Овај вид понашања креирају сами људи. Посланици дају пример како можете да се жалите на све, а људи почињу да их следе.
„Друштво учи људе да то раде, а такво понашање наилази на широко одобравање."
Власти сматрају да је уобичајено говорити о унутрашњим непријатељима, па људи почињу да траже те непријатеље.
„Нажалост, нису потребне године труда да се извуче оно најгоре из људи.
„Довољно је створити ситуацију незаконитости и охрабрења, а овај стадијум ће доћи прилично брзо", закључује Алексеј Макаров.
Илустрације Дениса Королева

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]














