Историја, Јапан и Филипини: Последње јапанске сексуалне робиње из Другог светског рата певају „Не заборавите нас”

Малајске Лоле

Аутор фотографије, Virma Simonette/ BBC

Потпис испод фотографије, Марију Килантанг (лево) и Пилар Галанг (десно) силовали су јапански војници током Другог светског рата
    • Аутор, Џоел Гинто и Вирма Симонете
    • Функција, ББЦ, Сингапур и Манила

Упозорење: овај чланак садржи детаље које би неки читаоци могли сматрати узнемирујућим.

Док Пилар Галанг шепа са штапом у просторији пуној другарица осамдесетогодишњакиња у успаваном филипинском граду, одједном се труди да се сети зашто носи омиљену цветну хаљину.

Ова осмогодишњакиња упућује поглед снаји Марији Килантанг, што је знак за освежење памћења.

Ове две жене су на још једном окупљању некадашњих сексуалних робиња из Другог светског рата, такозваних „жена за утеху", које је јапанска царска војска присилно одводила у војне борделе у Јужној Кореји, Филипинима, Тајвану, Кини и Индонезији.

Двадесетак жена у фармерском селу Мапаники су међу последњим преживелим на Филипинима.

Јапанци су их као тинејџерке отимали из домова, вукли по прашњавим путевима и затварали у црвеној кући где су их више пута силовали.

Сада у касним осамдесетим и раним деведесетим годинама, настављају да се боре за јавно извињење и јапанску компензацију, што им је измицало деценијама.

Оне препричавају трауме онима који су спремни да слушају, надајући се да их свет неће заборавити чак и када њихова сопствена сећања избледе.

Било их је близу 200.000, углавном Корејки, а у Јужној Кореји их је тренутно девет.

Последња преживела на Тајвану умрла је у мају.

Одбијање Јапана да се суочи са ратном прошлошћу и плати одштету је извор тензија са суседима.

У мировном споразуму са Јапаном из 1951. године, Филипини су пристали да се одрекну захтева за ратну одштету.

Иако бивше сексуалне робиње кажу да то неће признати, Филипини, чији је главни извор развојне помоћи Јапан, нису вољни да се супротставе Токију.

„Надамо се да ћемо остварити правду пре него што умремо.

„Остало нас је само неколико и све смо у позним годинама", каже Килантанг, лидерка групе и најотворенија међу њима.

Килантанг Марија

Аутор фотографије, Virma Simonette/ BBC

Потпис испод фотографије, Килантанг предводи групу последњих живих „жена за утеху" на Филипинима

Једног спарног поподнева, група која себе назива Malaya Lolas или Слободне баке на филипинском, окупила се као што су то радиле деценијама како би отпевале сопствену причу у спорим акапела стиховима.

„Плакале смо. Молиле смо се за мало саосећања. Њихова зверска срца су само жудела за задовољством. Са 14 година сам отрована", певају Малајске Лоле.

Килантанг збија шале како би опустила другарице баке: певање пред публиком се не разликује од караока, каже она.

Нема анксиозности коју жвакање бетел ораха не може умирити.

Затим се Килантанг уозбиљила.

Имала је осам година када је силована у оној црвеној кући усред поља пиринча.

Све до данас, она добија бљескове сећања када угледа ту кућу са друге стране аутопута.

Оронула, и даље стоји и сада привлачи ловце на духове и историчаре.

Толико рушевних грађевина из Другог светског рата остало је у селу бака, које се налази у граду Кандаба, два сата вожње северно од главног града Маниле - иако је сада познато по пачјим јајима и фармама тилапије (риба), а не по мрачној ратној прошлости.

Црвена кућа, Филипини

Аутор фотографије, Virma Simonette/ BBC

Потпис испод фотографије, Стари подсетници на прошлост и даље стоје, између осталог и црвена кућа у којој су жене силоване

Килантанг каже да многе свакодневне ствари враћају сећања на тај период.

Када види земљу натопљену кишом, сећа се времена током заточеништва када су њен једини извор воде за пиће били дубоки водени трагови бивола који су орали пиринчана поља.

„Оно што носимо приличан је терет.

„Имала сам толико снова када сам била дете", каже она.

Додаје и да јој је то искушење одузело детињство, добро образовање и срећан породични живот јер јој је отац умро током рата.

„Могла сам да носим лепу одећу као девојчица. Уместо тога, стално смо се селили са места на место, непрестано се плашећи Јапанаца."

Ипак, себе сматра срећницом јер се удала за фармера и основала породицу.

Многе друге Филипинке, жене за утеху, претрпеле су дискриминацију у заједницама и породицама.

Колико год да је Максима дела Круз желела да присуствује поподневном окупљању, није могла јер је везана за кревет.

Са 94 године, она је међу најстаријима у групи.

Гледа како спори дани у граду Мапаникију пролазе са прозора њеног дома.

Када је била много млађа, била је међу најактивнијим активисткињама Малајских Лола.

„Била сам на толико протеста. Била сам у Јапану, Хонг Конгу, чак и у Европи.

„Адвокати који нам помажу довели су нас на сва ова места. Још се сећам свега, укорењено у мислима чак и ако је моје тело сада слабо", каже она.

Максима дела Круз

Аутор фотографије, Virma Simonette/ BBC

Потпис испод фотографије, Максима дела Круз већину својих позних година проводи у спаваћој соби

После рата, дела Круз каже да је била приморана да ради и да није могла да иде у школу јер је морала да помаже на фарми родитеља.

Када се удала са 16 година, јасно се сећа како је породица делила једно цело пиле уместо свадбене гозбе.

„Било би лепо да нам је Јапан дао нешто за наше дневне трошкове", каже она.

Подсећање на прошлост је увек катарзично за Малајске Лоле, каже њихова адвокатица Вирџинија Суарез.

„Ово је тако ослобађајуће за њих, да испричају причу у песми. Не можете да ћутите када сте претрпели оно кроз шта су прошле. То би било додатно мучење", додаје Суарез.

Јапан је инсистирао да сваки покушај Филипинки да траже одштету мора да подржи њихова влада.

Жалба Малајских Лола да присиле владу да то учини стигла је чак до Врховног суда, али безуспешно.

Случај су изнеле УН-овом Комитету за елиминацију дискриминације жена (Цедав), који је у марту ове године пресудио да Манила мора да обештети баке и да им се извини за деценије патње и дискриминације.

Мапаники

Аутор фотографије, Virma Simonette/ BBC

Потпис испод фотографије, Мапаники је сада више познат по пачјим јајима и рибњацима него по ратној прошлости

„Ово је симболичан тренутак победе за ове жртве које су претходно биле ућуткане, игнорисане, отписане и избрисане из историје на Филипинима", каже Марион Бетел, чланица Цедава.

Суарез, адвокатица Малајских Лола, рекла је да су владине агенције ослободиле хиљаде пезоса као помоћ њеним клијенткињама од пресуде Цедава.

Али, додаје она, оне никада неће престати да воде кампању за извињење Јапана.

„Извињење је заиста важно за Лоле јер је то признање неправде.

„Јапан је починио веома тежак грех против њих. Свет то не треба да заборави и они треба да плате за то", каже она.

За Килантанг, борба ће трајати све док људи буду слушали.

„Ми смо веома блиска група пријатељица и имамо много људи који нам помажу. Желимо правду. Све док нас људи позивају, ми ћемо наставити да певамо."

Presentational grey line

Погледајте и ову причу

Потпис испод видеа, Породица Тома Хардинга je побегла из Немачке када су нацисти дошли на власт.
Presentational grey line

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]