Херој Другог светског рата и суочавање Јапана са прошлошћу

Поручник Хиро Онода коначно је предао свој мач 9. марта 1974. године.

Истрајавао је у филипинској џунгли 29 година.

У интервјуима и написима после његовог повратка у Јапан, поручник Онода говорио је да није био способан да прихвати да је Јапан капитулирао.

За многе спољне посматраче, Онода је изгледао као фанатик.

Али у царском Јапану његова дела била су савршено логична.

Онода се заклео да се никад неће предати, да ће дати живот за цара.

Веровао је да ће остатак његових земљака и земљакиња учинити исто.

Наравно, нису.

Петнаестог августа 1945. године, Јапанско врховно биће, цар Хирохито, урадио је нешто што ниједан цар није урадио пре њега: огласио се преко радија.

Атомске бомбе су уништиле Хирошиму и Нагасаки.

На дан кад је бачена друга бомба, Јосиф Стаљин објавио је рат Јапану.

Совјетске снаге већ су се шириле Манџуријом.

У року од неколико недеља, слетеће на северно острво Хокаидо.

Хирохито се помирио са тим да је предаја Американцима његов најбољи избор.

Упркос томе, до царевог говора о предаји скоро није дошло.

Ујутро 15. августа, група младих официра увела је трупе у двориште царске палате.

Покушали су да преотму снимак тог говора.

Они су веровали да је рат далеко од изгубљеног.

Јапанска домаћа острва још нису била заузета.

Његова огромна војска у Кини углавном је остала непоражена.

Официре нису много занимале масовне цивилне жртве у америчком бомбардовању јапанских градова.

Уместо тога, усредредили су се на једну ствар: опстанак царског система.

Јапан не сме да пристане на мировни споразум све док цар не буде био на сигурном.

Млади официри нису успели да зауставе емитовање говора.

Али испунила им се њихова жеља - после предаје, САД су одлучиле да се Хирохиту ипак неће судити као ратном злочинцу.

Уместо тога, он ће остати на престолу, практично америчка марионета.

Био је то вероватно проницљив потез Дагласа Макартура, америчког генерала који је владао Јапаном до 1949. године.

Макартур је искористио цара да оствари властите циљеве - трансформише конзервативни Јапан у модерну демократију са уставом налик америчком.

Победнички савезници довели су на суд 28 припадника ратног вођства Јапана.

Седморица, међу којима и премијер Хидеки Тоџо, обешена су.

Али други никад нису оптужени.

Међу њима је принц Јасухико Асака, царев тетак, и човек који је предводио јапанске трупе у озлоглашеном силовању кинеске престонице Нанкинг.

Њихову поштеду Макартур је доживео као нужно зло.

Али његова одлука је омогућила, па чак и охрабрила, да Јапан избегне суочавање са властитом прошлошћу.

Још један човек који је избегао суђење био је Нобусаке Киши.

Киши је одиграо водећу улогу у окупацији Манџурије и био блиски савезник ратног вође Хидекија Тоџоа.

Американци су одлучили да га на оптуже.

Уместо тога, Киши је пуштен 1948. године.

Забрањено му је да се бави политиком док траје америчка окупација.

Али 1955. године, Киши је издејствовао формирање нове политичке снаге - Либерал-демократске партије.

Убрзо после тога постаће њен лидер и премијер Јапана.

Његова рехабилитација била је потпуна и партија чије је оснивање помогао владала је Јапаном већим делом наредних 65 година.

Ћерка Нобусакеа Кишија удала се за сина из још једне моћне политичке династије - човека по имену Шинтаро Абе.

Он ће постати министар спољних послова Јапана и добиће сина по имену Шинзо.

Далеко од тога да је премијер Шинзо Абе јединствен у својој породичној историји. Јапанске политичке династије показала су се изузетно отпорним.

Шинзо Абе је наводно био близак са својим дедом.

Овај је извршио велики утицај на политичке ставове младог Шинза.

Попут многих његових савезника на десници, Нобусаке Киши је сматрао да је суђење за ратне злочине које је замало избегао правда победника.

Његов животни циљ остао је укидање послератног пацифистичког устава.

У говору из 1965. године, Киши је позвао на поновно наоружавање Јапана као „средство потпуног брисања последица пораза Јапана и америчке окупације".

Кад критичари Јапана у Кини и Кореји кажу да се ова земља никад није поштено извинила за оно што је радила током Другог светског рата, они греше. Јапан се више пута извињавао.

Проблем су друге речи и дела водећих јапанских политичара.

Оне сугеришу да та извињења нису до краја искрена.

Јапанска политичка елита је 1997. године основала нову групу.

Зове се Нипон Каиги.

Она није тајно друштво, али многи Јапанци су и даље несвесни њеног постојања или циљева.

Ти циљеви су да се „поврати јапански национални понос и идентитет, заснован на царској породици", укине пацифистички устав, успостави поштовање националне заставе, националне химне и националне историје, и да се изгради јапанска војна сила.

Истакнути међу 38.000 чланова Нипон Каигија су премијер Шинзо Абе, потпредседник владе Таро Асо и гувернерка Токија Јурико Коике.

Још један члан Нипон Каигија, све до своје смрти, био је Хиро Онода.

Јапан у који се средином седамдесетих вратио поручник Онода није био по његовој вољи.

Сматрао је да је послератна генерација смекшала.

На неко време преселио се у Бразил и живео на ранчу за узгој стоке.

Касније се вратио у Јапан и отворио школу за обучавање младих Јапанца вештинама које су му помогле да преживи три деценије у џунгли.

Кад је Хиро Онода умро 2014. у 91. години, портпарол премијера Абеа био је у свом посмртном слову пун речи хвале.

Није наговестио бесмисао његовог усамљеничког рата нити помињао филипинске сељаке које је убио дуго пошто се Јапан предао.

Уместо тога, описао је Хироа Оноду као јапанског хероја.

Можда ће вас занимати и овај видео: Кућа која памти историју

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]