Животиње и Европа: Зашто се води алпски спор око „проблематичних медведа“ и шта да радите ако их сретнете

Било је то у мају 2001. године, а тим који је стајао иза пионирског пројекта враћања мрког медведа у Алпе био је пресрећан.

„Данас се вратила Јурка!", објавили су они поносно.

„Предивни примерак од 90 килограма придружује се породици медведа увезеној из Словеније."

Јурка је провирила из кавеза за транспорт, а потом се спустила низ рампу у сопствени нови пошумљени дом, Природни парк Адамело Брента у Трентину.

У већем делу Алпа, медведи су ловљени до саме ивице истребљења и једини преостали примерци су пуњени по музејима.

Сада је пројекат који финансира ЕУ под именом Life Ursus почео полако да враћа време уназад.

Њихова популација је данас нарасла на око 100 медведа, изнад њихових најоптимистичнијих пројекција.

Али после низа напада на људе, будућност медведа сада је под великим знаком питања.

Шта се то дешава?

Да ли масовну панику у Алпима покреће сићушан број изолованих инцидената?

Или заиста постоји образац необично проблематичног понашања међу медведима повратницима?

Повратак месождера

У раним данима, већина мештана је подржавала пројекат Life Ursus.

Групе за заштиту дивљих животиња и научници хвалили су га као тријумф конзервације и потенцијални модел за опоравак мрких медведа.

Већина медведа живела је стидљиво у шуми, хранећи се инсектима, биљем и бобицама, и избегавала је људе.

Неколицина је прешла Алпе, појавивши се у Аустрији, Немачкој и Швајцарској.

На крају, надали су се еколошки активисти, такво ширење могло би да помогне у стварању неке врсте алпског медвеђег појаса - прекограничног станишта које ће осигурати дугорочно преживљавање врсте.

Можда ће вам и ова прича бити занимљива:

Данас та слика изгледа мање весело.

Јурка сада живи иза жестоко утврђене ограде у парку за дивље животиње у Немачкој, пресељена из Трентина због потенцијалне претње по људе.

Ове године је Јуркина ћерка ЈЈ4, која је штитила своје мечиће, убила џогера по имену Андреа Папи.

Био је то други напад ЈЈ4 и један од седам напада медведа на људе у Трентину у последњој деценији.

Други медведи су поклали стоку и похарали кошнице.

У многим деловима Алпа, води се жучна расправа око тога шта повратак медведа значи за локално становништво.

Неки људи сматрају да им је угрожена слобода и безбедност.

„Случај у Трентину је заиста уплашио овдашње људе", каже Михаела Скубан, биолошкиња за дивље животиње која истражује коегзистенцију медведа и људи у Тиролу, на аустријској страни Алпа.

„Они мисле: 'Шта ако се тако нешто деси овде?'"

Скубан је провела 16 година проучавајући медведе у Словачкој, која има око 1.700 медведа, што је део популације од 7.630 примерака у читавом Карпатима.

Поређења ради, Тирол има само једног или два медведа, који су долутали овамо из Трентина.

Чак и толико оскудна популација, међутим, била је довољна да изазове забринутост, каже она.

„Људи ми долазе и питају ме: Да ли и даље смем у џогинг? Смем ли да пустим дете у башту? Помислили бисте да је то смешно, али влада искрена несигурност и страх."

Разумевање зашто би медведи могли да улазе у сукоб с људима, тврди неколико експерата, почиње са разумевањем самих медведа.

На први поглед, истраживање понашања медведа је умирујуће са људског становишта: нисмо део њихове исхране и обично нас не лове.

Ђулија Бомбијери, специјалисткиња за сукобе на релацији дивље животиње-људи у МУСЕ-у, Научном музеју у Тренту, у Италији, анализирала је заједно са колегама око 600 напада мрких медведа широм света.

Њихови налази сугеришу да кад медведи нападну, то је обично да би се одбранили од нечега што су доживели као претњу.

Шира анализа напада свих крупних месождера из 2023. године показала је сличан образац углавном одбрамбених напада код медвеђе врсте (попут америчког и азијског црног медведа, мрког медведа, лењивца и поларног медведа).

Такође, медведи су смртоносни само у девет одсто случајева.

За разлику од њих, кад велике мачке што су лавови и леопарди нападну људе, смртоносно је 65 одсто случајева, што не значи да нема разлога за забринутост, каже Бомбијери.

За почетак, није сваки медвед стидљив, а чак и ако јесте напашће „ако се нађе у погрешној ситуацији", каже она, додајући да женка са младунцима може, на пример, да нападне кад је препаднута.

„Сваки медвед има изузетно индивидуалан карактер и властиту животну причу", каже Клаудио Гроф.

Он је координатор Одељења за крупне месождере Аутономне покрајине Тренто, које надзире медведе из пројекта поновног пуштања у дивљину.

„Ипак, у Европи, само је мали број животиња, можда три до пет одсто, из медвеђе популације, оно што зовемо 'проблематичним'.

„То може да значи да су смели, да залазе у села, и приближавају се људима, што уме да буде опасно или, попут ЈЈ4, могу бити веома заштитнички настројени према младунцима, што је нужно абнормално понашање, али су то понашања која су за људе неприхватљива", каже он.

У новинским насловима европских медија и у извештајима о ризику, постоји посебно име за такве изгреднике: „проблематични медведи" - orsi problematici на италијанском, Problembären на немачком.

То је постао свеобухватни израз за медведе који су изазвали позорност из веома различитих разлога: смели медведи и медведи који обично реагују у одбрани.

Међутим, разликовање ове две врсте „проблематичних медведа" је кључно кад је у питању превенција напада, кажу експерти.

Јурка, на пример, спада у категорију смелих медведа.

Кад се данас осврнемо на то, њен опуштени долазак могао је бити суптилни наговештај за то, каже Гроф.

Он је био део тима који ју је дочекао у њено ново станиште, и надзирао је њу и друге годинама.

„Кад смо довели овамо 10 медведа из Словеније, био је можда један или два која су већ имала ту врсту проблематичног понашања. Могуће је да је Јурка већ била таква. Кад смо је видели како се спушта се камиона, није одмах нестала у шуми као остали. Задржала се, није журила, иако је ту било људи", присећа се он.

„Можда је - а то је само хипотеза - то био знак да је то животиња која се не плаши људи", каже Гроф.

У Трентину, Јурка је изнова залазила у села да би похарала кокошињце и кошнице, поставши временом све смелија.

Она и њени мечићи изазвали су око 50 одсто укупне медвеђе штете у овом крају.

Гроф се присећа како се опирала покушајима да је заплаше, чак и са псима.

Познато је да је такво смело понашање „условљено храном", што значи да је медвед научио да су људи лак извор хране: ситуација која може бити опасна и за људе и за медведе.

Постоји уобичајена изрека међу стручњацима за медведе, коју је поменуло неколико људи које сам интервјуисала за овај чланак: „Храњени медвед је мртав медвед."

То је зато што ће медвед условљен храном највероватније морати да буде успаван.

У својим ранима фазама, условљавање храном може да делује безазлено.

Медвед би могао упорно да улази у градове и села, и да претура по кантама за смеће или се мува око туристичких атракција.

Ако се такав медвед успава или зароби, то може да изазове незадовољство јавности, будући да животиња у том тренутку не мора да делује као претња.

Међутим, ако медвед изгуби страх од људи, његово понашање може да ескалира у проваљивање у аутомобиле или нападање људи да би одбранио своје скровиште за храну.

Медведи на аутобуском стајалишту

Скубан такве медведе назива Dorfbären: „сеоски медведи".

Она их се добро сећа из живота у Словачкој.

„Нисам веровала сеоским медведима, јер бих помислила, у чему је ствар са њим, зашто не бежи? Хоће ли бранити своју канту за смеће од мене?", каже она.

„Они су она врста медведа који се задржавају на аутобуском стајалишту у осам ујутро. Чак и ако их је само неколицина, могу да утичу на мишљење људи о читавој популацији. Зато што смо склонији да приметимо једног медведа на аутобуском стајалишту или у јавном парку, него да мислимо на то како их има 10 или 15 у шуми који не сметају никоме."

Део њеног пројекта, који финансира непрофитна Stiftung für Bären (Фондација за медведе) је да се поделе неки од увида из Словачке са мештанима у Тиролу, за које је идеја живота са медведима потпуно нова.

Природно је да људи буду забринути због месождера, каже она.

„Кад чујемо за грабљивце, то у нама пробуди исконски страх."

За Јурку, условљавање храном је на крају окончало њене дане у дивљини.

Ухваћена је 2007. године.

У оно време није постојало одговарајуће прихватилиште за њу, па је привремено била смештена у медвеђу јаму у средњевековном италијанском манастиру Сан Ромедио, названом по свецу који је наводно јахао припитомљеног медведа.

Одатле је Јурка пребачена у друго прихватилиште за медведе, а потом, 2010. године, у Алтернативни вучји и медвеђи парк у немачкој Црној шуми.

Три године касније, још један храном условљени медвед из пројекта, ДЈ3, познат и као Иса, придружио јој се тамо.

„Заробљеништво је катастрофа за дивље животиње", каже Бернд Ноненмахер, директор парка, који води Фондација за медведе.

„Видимо то веома јасно са Исом и Јурком. Наравно, имају златни кавез овде, али то је и даље заточеништво. Раније су имали планине, језера, могли су да иду где год су хтели."

Јуркин ограђени простор је прилагођен медведима колико је то могуће, са све дрвећем и потоком, каже Ноненмахер.

Ипак, она је покушала да побегне небројено пута.

Данас потпуно одрасли медвед од 260 килограма, она је некада сакупљала гранчице у свом ограђеном простору, потом покушавала да их употреби тако да спусти електричну ограду која је окружује, омогућивши јој да побегне, додаје Ноненмахер.

То је трик који је научила током времена проведеног у Трентину, каже он, кад је користила гране да спусти електричне ограде око кошница.

„Њена жудња за слободом је несмањена и то се никад неће променити."

Не само да је Јуркина смелост довела до њеног пада, већ је можда пренела фаталне навике и својим мечићима, ненамерно створивши читав клан проблематичних медведа.

Јуркин прворођени је био Бруно, познат и као ЈЈ1 на основу иницијала његових родитеља (Јурка и словеначки медвед по имену Јоже).

Он је оцењен као изузетно опасан због одсуства страха од људи, на крају је био устрељен након што је одлутао у Немачку, и сада је пуњени експонат у музеју у Минхену.

Јуркин трећи потомак, ЈЈ3, устрељен је у Швајцарској пошто је упорно копао у потрази за храном по кантама за смеће близу градова.

Пети, ЈЈ5, угинуо је након што је ухваћен и омаљен, после упада у кокошињце и пребирања по кантама близу домова људи.

„То је трагична прича.

„Медведи су веома интелигентне животиње, са веома индивидуалним личностима и различитим преференцијама, али они заиста уче свој накот властитим вештинама. А то се десило са Јурком и њеним потомцима. Они су учили од маме да тамо где су људи има и хране", каже Ноненмахер.

Међутим, Гроф истиче да чак и оквиру породица, медведи умеју да буду веома различити.

На пример, ЈЈ4 никад није била условљена храном.

„ЈЈ4 никад није залазила у села, иако је одрасла са мајком која то јесте радила."

Младунчад не морају да постану као њихове мајке, каже он. „То није тако аутоматски."

Колико год индивидуални ови сукоби на релацији медвед-људи били, истраживање показује да је неколико простих корака могло то да избегне.

Прво, блокирање приступа храни може да спречи медведе да стекну лоше навике.

И друго, кад су у питању обични медведи, има ствари које можемо да урадимо да избегнемо да их препаднемо.

„Медведи су по својој природи крупни грабљивци, али они не лове изричито људе. Ми обично изазовемо те нападе зато што их изненадимо", каже научник за дивље животиње Том Смит са Универзитета Бригам Јанг у Провоу, у Јути, који је провео 31 годину вршећи теренска испитивања међу медведима.

„Многи од нас који их дуго проучавају знају да, уз праву обуку и образовање, можемо у огромној мери да минимизујемо број сукоба између људи и медведа. То није као ходање унаоколо са тигровима или другим великим мачкама које вас стварно виде као храну."

Једна од његових главних препорука је да поведете рачуна да медвед може да чује да прилазите.

„Ако будете најавили своје присуство, и стога избегнете да их изненадите, они ће се обично послушно склонити с пута, заобилазећи ту потенцијалну интеракцију."

„Обзнанити своје присуство је убедљиво најважнија ствар коју можемо да урадимо."

Овај савет важи за све три северноамеричке медвеђе врсте, каже Смит: црног медведа, мрког медведа, гризлија, и поларног медведа.

„Испоставило се да они (све три медвеђе врсте) ретко лове људе. Већина сукоба су изненадни сусрети."

Подизање гласа док говорите и тапшање најефикаснији су начин да се привуче пажња медведа, каже Смит.

Међутим, он каже да „медвеђа звона", која се оглашавају док ходате, можда нису довољно гласна да би привукла медведову пажњу.

Погледајте причу о медведу који се нашао на несвакидашњем месту:

Анализа скоро 700 сукоба између људи и медведа на Аљасци коју су урадили Смит и његове колеге показала је да је вероватноћа напада значајно смањена кад сте у групи.

У областима са слабом видљивошћу прављење буке причањем или тапшањем такође је било од помоћи.

Кад медведи чују да се људи приближавају, они се обично склоне, каже Смит.

Штавише, седам напада медведа у Трентину, који су се одиграли у последњој деценији, генерално се уклапају у те познате обрасце сукоба.

Већина су били изненадни сусрети између медведа, често са мечићима, и планинара, џогера или берача печурака.

У једној је учествовао храном условљени медвед који је претходно пратио људе.

Вреди размишљати и о дневном ритму медведа, каже Микаела Скубан, биолошкиња.

Медведи су обично активни ноћу, а на спавање одлазе рано ујутро, око 6-7 сати.

„Нажалост, то је често време кад људи желе да иду на трчање пред посао", каже она.

„То је и идеално време ако стварно желите да видите медведа. И зато је заиста важан савет да уместо тога пођете у шуму током дана, и избегавате густиш, и тада ће ризик од сусрета бити веома мали."

Погледајте и ову причу

Трчање, вожња бицикла и планинарење

Неки популарни планински спортови могли би да повећају ризик од опасног сусрета са медведом, каже Смит.

То је зато што је главни изазов избећи да изненадите медведа.

„Трчање је проблем. Вожња бицикла у планини је проблем", каже он.

„Зашто? Зато што су то обично соло учесници, и прилично су тихи, крећу се брзо, а и медведи и људи користе исте стазе."

За разлику од њих, планинарење можда није толико ризично.

„Пењачи по стенама као и сви остали напросто морају да обрате пажњу, веру се једни поред других, носе средства одвраћања [као што су спреј против медведа, тамо где је легалан] и праве буку док прелазе своје планинске препреке", предлаже он.

„Док се пењете, медведи вам неће представљати претњу, наравно. Немам ниједан једини инцидент кад је пењач упао у невољу, тако да то треба да је утешно."

Скубан истиче једну изненађујућу ризичну активност: брање печурака.

Хладна, влажна места су идеална за печурке, каже она, али су и популарна места за дремку медведа.

„Медвед ће обично побећи ако вас види, али може бити случајева да вас удари зато што се препао."

Она такође не препоручује да се траже медведи са мечићима ради фотографисања.

За Бомбијерија, који живи и ради у Трентину, најважнији корак је спремност на прилагођавање.

„Прва лекција коју треба да научимо је да не можемо да радимо све што нам падне на памет кад смо у области са медведима."

„А то је вероватнија најтежа лекција за савладати."

Смит, који је посетио Трентино ове године да би се срео са локалним истраживачима медведа, препоручује да се носи спреј против медведа како би се одвратили медведи који се сувише приближе.

„Излазак у природу без друштва и могућности да медведу недвосмислено кажете 'не' је веома лоше. Ја то не бих радио."

Његово истраживање је показало да је спреј успешан у 98 одсто блиских сусрета.

Али тај спреј је илегалан у добром делу Европе, из страха да би криминалци могли да га користе на људима.

„Ако залазе на 'медвеђу територију' без икакве одбране, људи имају право да се осећају непријатно због тога", каже Смит.

„Саосећам са тим осећајем рањивости."

Скубан је слично саосећајна и посебно истиче невоље земљорадника.

Они спадају међу најгласније критичаре повратка медведа - који се поклопио са повратком другог крупног месождера, вука.

У неколико алпских земаља земљорадници су изашли на улице да протестују против грабљиваца, а неки су склонили овце са летњих пашњака након што су затекли масакрирану стоку.

„Ово је нова ситуација и људи морају да уче да поново живе са медведима", каже Скубан, додавши да је кључно питати земљорадника какву практичну помоћ желе да би се осећали безбедно.

Она је радила као пастирка и истраживала је различите методе заштите стада, као што је држање овчарских паса.

Али не раде сва решења за сва окружења, каже она.

У алпским областима где је туризам важан извор зараде, земљорадници се брину да би изузетно заштитнички настројени пси могли да нападају и планинаре.

Ипак, она се нада да решење може да се пронађе.

„Ако будемо били стрпљиви, и наставимо да разговарамо једни са другима, мислим да ћемо успети. Можда ће бити потребан бољи систем за фармере, а можда и бољи научни надзор. То је процес, можда ће за њега бити потребно много времена", каже Скубан.

Надаље, иако је важно уклонити проблематичне медведе, „то не значи уклањање медведа само зато што су ту", каже она.

У Трентину, питање како изаћи на крај са проблематичним медведима као последње прибежиште, успављивање или заробљавање, испоставило се посебно незгодним.

„Имали смо огромне потешкоће кад је у питању примена правила за борбу против проблематичних медведа", каже Гроф.

У начелу, постоје јасне званичне смернице за ово у Европи, што подржавају специјалисти за медведе широм света: после пажљиве процене, медвед проглашен опасним по људе мора да буде ухваћен или успаван.

Одлуку је донело Грофово одељење после првог напада ЈЈ4 на људе 2020. године.

„Издали смо наређење да се тај медвед успава."

Међутим, борци за права животиња су то оспорили и суд је на крају поништио ту одлуку.

Нови покушаји да се дође до дозволе да се она уклони такође су пропали.

„А онда је тај медведица поново напала", каже Гроф.

„Врло разумљиво, то је веома узнемирило људе који су видели да је медведица која је повредила два човека била остављена да се слободно креће све док није убила трећег."

Најгоре од свега, та одлука је довела до смрти једне особе.

„Младић је страдао због тога што нисмо смели да успавамо медведа."

Гроф истиче да „нико не жели да успава медведа, свакако нико од нас који покушавамо да их спасемо."

„Али понекад морате да жртвујете проблематичну животињу за добробит свих других медведа који живе мирно", каже он.

И, на крају, људски живот је важнији од очувања медведа, додаје он.

Према Грофовом мишљењу, живот са медведима захтева компромис са обе стране: људи морају да предузимају мере предострожности, а медведи „не смеју да раде шта им се прохте".

„Има неких који кажу да медведе треба оставити на миру у шуми, а решење је да људи не иду у шуму", каже Гроф.

„Али то нема никаквог смисла, зато што људи иду у шуму да лове, да проналазе дрва за огрев, да беру печурке, трче, возе бицикл, и то ће увек бити тако. Шума припада и медведу, али она не припада само медведу."

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]