Крунисање краља Чарлса Трећег: Неочекивана моћ помпе и церемоније

Раскошни спектакл државног ритуала много је више од позлаћених кочија и гостовања страних великодостојника. Оно доноси много веће користи друштву које се не могу занемарити.

Шестог маја 2023. одржаће се један од најспектакуларнијих ритуала на свету: крунисање краља Чарлса Трећег и његове жене Камиле, краљице супруге.

Праћену спектаклом и украшену непроцењивим регалијама, церемонију ће водити надбискуп кентерберијски у Вестминстерској опатији, а присуствоваће јој велики број страних чланова краљевских породица и шефова држава.

Читав догађај биће преношен широм света, а очекује се да ће га гледати стотине милиона људи.

Чим буде био крунисан, краљевски пар ће се вратити у Бакингемску палату у златној државној кочији, толико напакованој златом да мора да је вуче осам коња.

Пратиће их хиљаде војника из свих грана оружаних снага, што ће то чинити највећом војном парадом у последње три генерације.

Свечаност ће трајати читав викенд - и то продужени викенд, јер је понедељак проглашен државним празником у читавој земљи.

Догађаји подразумевају живописне параде, јавне концерте, спектакуларне светлосне ефекте и хиљаде уличних прослава широм Велике Британије и Комонвелта.

Размере овог подвига могле би да делују претерано.

На крају крајева, краљ Чарлс је можда власник свих лабудова, делфина, китова и јесетри у британским територијалним водама, али поседује врло мало праве политичке моћи мимо углавном церемонијалне улоге.

Штавише, крунисање није чак ни неопходно да би постао краљ.

Едвард Осми је, примера ради, владао а да никад није био крунисан.

Као престолонаследника, устоличење краља Чарлса Трећег десило се аутоматски истог тренутка кад је умрла краљица Елизабета Трећа, 8. септембра 2022.

А опет, помпа и церемонија крунисања има једну другу важну улогу.

Церемоније су у свим културама важне.

Студије показују да ритуалне радње могу да побуде интуицију о каузалитету укорењену дубоко у умовима људи.

На пример, изгледа да мала деца мисле да су рођенданске журке узрок старења.

И чак и ако тога нису свесни, и одрасли имају врло сличне склоности.

У експерименту спроведеном у САД, моје колеге и ја приказали смо људима видео снимке кошаркаша током слободног бацања, замрзавајући сваки кадар и тражећи од њих да предвиде која бацања ће бити успешна.

Учесници су били склонији да очекују успешан исход кад виде играча како изводи некакав ритуал пред бацање као што је окретање или трљање лопте.

Може да важи и обрнута ситуација: кад су у питању поводи које се обично обележавају неким ритуалом, одсуство церемоније може да умањи осећај да је исход постигнут.

Анкета показује да су студенти широм света имали овај осећај губитка током пандемије ковида-19, кад нису могли да имају церемонију дипломирања.

Као антрополог, наишао сам на много људи у Грчкој који верују да неко не може да добије крштеницу ако није крштен као дете или да венчање није правоснажно ако није обављено у цркви.

У стварности, све што је потребно у оба случаја је потписивање правно валидног документа.

Али симболизам и свечаност церемоније оно је што чини сам чин званичним - и то у толикој мери да може да створи утисак да је ритуал тај који је важан а не папирологија.

Слична интуиција може бити побуђена и уколико се не следи ритуални протокол.

Узмите за пример случај прве инаугурације Барака Обаме.

Године 2009, он је положио заклетву као 44. амерички председник.

Према америчком Уставу, заклетва треба да гласи: „Савесно ћу извршавати дужности председника Сједињених Америчких Држава."

Уместо тога, Обама је обећао: „Извршаваћу дужности председника Сједињених Америчких Држава савесно."

Исте речи, идентично значење, другачији редослед.

Ова најситнија грешка навела је многе да доведу у питање његов легитимитет као председника.

Као последица тога, Обама је поновио полагање заклетве наредног дана из „чисте предострожности".

На први поглед, наша опсесија ритуалима може да делује као заблуда.

На крају крајева, рећи да је неки догађај искључиво „церемонијалне" природе значи да он нема никакву практичну употребну вредност.

Али, иако можда немају директан утицај на спољни свет, церемоније испуњавају важне функције.

Оне могу да пруже утеху, подаре значај и створе осећај припадности.

Из тог разлога, оне прожимају све наше друштвене институције.

Кад је неки ритуал величанствен, наш мозак нам говори да се дешава нешто важно.

Колективне церемоније служе за учвршћивање друштвених веза.

Оне носе симболична обележја припадности групи и координишу изглед, дела и емоције људи.

Чинећи то, стварају осећаје заједништва који могу да трансформишу појединце у читаве заједнице.

Истраживања показују да када људи учествују у групним ритуалима, њихови откуцаји срца се ускладе, што помаже да осете већу блискост.

Овај ефекат преноси се не само на људе који изводе саму ритуалну радњу, већ и на читаву заједницу која је посматра.

Државни ритуали посебно служе да би проширили ово осећање јединства на читаве нације.

То је неопходно, јер нације нису стварне: њихови припадници нису повезани никаквим урођеним сличностима - само колективном маштом.

Да би преживеле, оне морају непрестано да обнављају фигуративно постојање кроз митове, симболе и ритуале.

Кључни аспект државних ритуала је континуитет.

Традиције су као добра вина: њихова вредност само расте са годинама.

Древне обичаје који су опстали од давнина изводиле су небројене генерације људи и добро су им служили.

Због овога људи често инсистирају да су њихови ритуали непромењени и непроменљиви - чак и ако заправо трпе неке ревизије.

Бакингемска палата је тога савршено свесна.

Интернет страница краљевске породице истиче да је крунисање „остало суштински непромењено више од хиљаду година".

У стварности, промене су се постепено дешавале у свим стадијумима крунисања, сваки пут према преференцијама краљевске породице и духа времена.

Сем тога, краљ Чарлс и сам планира да направи неколико измена у властитом крунисању.

Али идеја континуитета је и даље изнад свега.

Одржати непрекинуту традицију значи постати члан заједнице која надраста своје место и време, заједно са небројеним другим који су урадили исто пре вас и који ће то урадити у будућности.

Традиције као што су дизање и истицање заставе, гледање смене страже или слушање божићне честитке владара могу допринети том осећању.

Понављање доноси убеђење, а етикеција доноси осећај важности.

И заиста, студије показују да се ритуализована дела доживљавају као посебнија од оних обичних.

Већина државних ритуала, међутим, уме да буде прилично досадна, тако да су њихови ефекти непостојани.

Друштвене везе повремено морају да буду ојачане употребном додатних састојака.

И ту на сцену ступа краљевска раскош.

Гламур и театралност краљевских церемонија дарује им ауру епохалне важности.

Оне подразумевају експлозију светла, боја, музике и свечаних обичаја.

Све те фанфаре активирају психолошке процесе повезане са тим како процењујемо властити свет.

Кад присуствујемо величанственом ритуалу, мозак нам говори да се дешава нешто од историјске важности.

Због тога су широм планете церемоније у част монарха много китњастије од оних које се баве њиховим демократски изабраним еквивалентима.

Године 1981, ступање у брак принца Чарлса и тадашње леди Дајане Спенсер постало је најскупље венчање свих времена, по цени која је премашила годишњи БДП неких од најмањих земаља на свету.

А 2022. године, влада Велике Британије организовала је четвородневно славље описано као „прослава која се дешава једном у генерацији" како би обележила платинасти јубилеј краљице Елизабете.

Ритуал помаже да се легитимизује оно што би иначе можда било прилично крхка институција.

Ефекти церемонијалног изобиља могли би да оду много даље од краљевих поданика.

У читавом свету, они служе као статусни симболи - оно што антрополози називају „обележјима која ојачавају кредибилитет".

Наши умови интуитивно повезују труд са вредношћу.

Церемонија чија организација захтева толике трошкове и труд пружа опипљив доказ важности институције коју слави и привржености људи тој институцији.

У време политичке нестабилности, уз појачану руску агресију, излазак Велике Британије из ЕУ и глобалну пандемију, британској држави би могле добро да дођу такве друштвене везе.

А, изнад свега, краљевској породици такође.

Последњих неколико година биле су, у најмању руку, тешке по краљевску породицу.

Принц Ендрју је изгубио војне титуле и краљевске повластице након што се суочио са оптужбама за сексуални напад које је упорно негирао.

На међународној сцени, док се свет труди да изађе на крај са заоставштином колонијализма, све више земаља изгледа као да жели да прекине све везе са Круном.

За то време, принц Хари и његова супруга Меган, војвоткиња од Сасекса, изашли су веома јавно из средишта краљевског живота а њихово медијско присуство утрљава со у те ране.

У светлу ових догађања, крунисање би могло да одигра кључну улогу у напорима краљевске породице да остане релевантна.

И заиста, док је подршка јавности монархији у сталном опадању, две скорашње грандиозне церемоније, краљичин платинасти јубилеј и сахрана, биле су праћене подстреком британском ставу према овој институцији.

Крунисање краља Чарлса Трећег биће једна од најграндиознијих краљевских прослава у овом веку.

Остаје да се види да ли оно може да помогне да се његови поданици убеде да он још увек игра важну улогу у британском друштву.

*Димитрис Сигалатас је ванредни професор антропологије и психолошких наука, и шеф антрополошке лабораторије на Универзитету у Конектикату. Он је и аутор књиге Ритуал: Како наизглед бесмислене радње чине живот вредним живљења

Погледајте и овај видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]