Психологија: Како је заборавност добра за памћење

Брус Спрингстин је 25. фебруара 1988. године заборавио уводне стихове његовог највећег хита Born to Run на наступу у Масачусетсу.

Према општеприхваћеном веровању о природи заборављања, установљеном у деценијама око преласка у 20. век, то напросто није смело да се деси.

Чини се да је заборављање неизбежна последица ентропије: када формирање сећања представља неку врсту реда у нашем мозгу, који се неизбежно претвори у неред.

Ако прође довољно времена, литице се на крају обруше у море, нови аутомобили почну да се распадају, фармерке да бледе.

Као што је сам Спрингстин рекао у песми Atlantic City: „Све умире, душо, то је чињеница."

Зашто би са информацијама у нашем мозгу било иоле другачије?

Према том моделу, очување информација као што су текстови песама захтевају непрестано понављање, што, у случају Born to Run, нико не може да оптужи Спрингстина да је запоставио.

До 1988. године, он је поновио текст хита из 1975. хиљадама пута.

И зато кад се нашао пред публиком из Масачусетса у небраном грожђу, могао је да уради врло мало тога сем да призна у микрофон: „Певао сам је до сада већ толико пута да сам заборавио речи."

Према ентропијском моделу заборављања, таква омашка није имала много смисла.

А ако је тај модел погрешан (Спрингстин тешко да је усамљена жртва таквог примера заборавности), онда би закључак који се из тога извлачи могао да има огромне последице.

Школе и образовни системи широм света засновани су на најбољим психолошким теоријама с почетка 20. века.

Ако су ови модели учења, и његове супротности, заборављања, били погрешни, ко би могао да каже колико је ученика до сада оштећено?

А чак и изван школе, колико нас је изгубило бескрајне сате на безумно понављање замахивања голф палицом, на пример, или француских глагола, или свадбеног говора, у упорном, али залудном труду?

Напори да се објасни заборављање корене вуку још од краја 19. века, кад су започела психолошка истраживања.

Испочетка су ишла врло споро и тицала су се тога како уврстити математичке алатке у њихове експерименте.

Херман Ебигнхаус, немачки психолог, проучавао је властите моћи присећања памтећи дуге низове бесмислених слогова, а потом снимајући колико их је добро запамтио како је време пролазило.

Његова способност да призове бесмислене информације, открио је, опадала је временом у правилној криви.

Заборавио је већину, тешко запамћених, слогова врло брзо, али је мали проценат ипак постао у сећању дуго након његових првих покушаја да их запамти.

Ови резултати чинило се да поткрепљују интуитивну идеју да је заборављање последица простог пропадања информација.

Али чак и током тих раних покушаја, у подацима би се појављивале недоследности које су указивале на то да се у заборављању можда крије нешто више од онога што се да закључити на први поглед.

Још важније, тајминг Ебингхаусових вежби извршио је огроман утицај на то колико се добро сећао појединачних ставки.

Програм увежбавања са испланираним паузама имао је много боље резултате у односу на сесије вежби које су биле нагуране у исти временски период.

Овај резултат био је чудан, наговештавајући неке необјашњене захтеве ума док памти, али то истовремено није било изненађујуће.

И заиста, предности учења у размацима већ су биле познате већини студената.

„Ђак не сили себе да научи речник и правопис одједном, током ноћи, већ зна да ће морати да их понови ујутро", говорио је он.

У Ебингхаусово време, ова врста квантитативних метода била је изузетак у психолошком истраживању, али генерацију касније, већ је брзо стицала присталице.

Можда ниједан психолог није био заслужнији за ову промену од Едварда Л. Торндајка са Универзитета Колумбија, који је обожавао бројке и тврдио: „Ако нека ствар постоји, она постоји у некој количини, а ако постоји у некој количини, она може да се измери."

Торндајков утицај и на истраживачку психологију и на едукативну праксу био је практично немерљив.

Он је био невероватно продуктиван аутор чланака и књига, међу којима су и математичке књиге и читаво издање студентских речника који су његово име пренели и у нови миленијум, баш као и раних, стандардизованих, тестова.

Био је први председник Америчког психолошког удружења, а касније и Америчког удружења за унапређење науке.

Можда најважније од свега, његово истраживање поставило је темеље за утицајни покрет у психологији познат као бихевиоризам, који покушава да објасни понашање искључиво као функцију условљавања средине, а не било каквих других утицајних менталних процеса.

Торндајкова рана истраживања бавила су се учењем код животиња и често су обухватала мачке, којима је редовно давао задатке да побегну из сложених кавеза.

На основу опажања је осмислио три основна закона учења за људе и животиње подједнако.

Они су се односили на то како мозак „утискује" асоцијације (Законом ефекта), под којим условима долази до учења (Закон припремљености) и како се сећања чувају или нестају (Закон вежбе), који се дели на под-теорије коришћења и некоришћења.

Теорија некоришћења била је проста, ако не користите памћење, губите га.

Коришћење, за то време, може да га сачува, мада само ако уз њега иде и нека врста задовољавајуће награде, као што је чујно одобравање благонаклоне публике, на пример.

Торндајкова теорија о заборављању углавном се слагала са Ебингхаусовим опажањима, сем што није објаснила и даље мистериозну чињеницу да су се информације чувале од заборава тако што су се училе у размацима.

Когнитивним научницима биће потребне деценије да осмисле модел заборављања који задовољавајуће образлаже ово питање.

У међувремену, међутим, Торндајков трио закона о учењу помогао је у напорима с почетка 20. века да се стандардизује образовање.

Да се разумемо, Торндајк ни на који начин није био самостално заслужан за регулисане облике које је образовање попримило широм света у 20. веку.

Међутим, његове идеје о учењу, да је оно мерљиво и да су неки студенти урођено бољи у њему од других, подржавале су визије школа којима доминирају строго стандардизовани услови, не само што се тиче тестова, већ и времена проведеног у клупама, величине и облика учионица и метрике за процену ученичких достигнућа.

Такви, међусобно замењиви услови, омогућили су да се ученици упореде једни с другима у наводно меритократске сврхе.

У стандардизацији образовања и текућем истраживању учења, заборављање је постало нека врста споредне атракције.

Његов статус је, међутим, почео да се поправља захваљујући двема одвојеним истраживачким традицијама започетим шездесетих и седамдесетих година прошлог века.

Једна функционише на нивоу неурона и може да се открије путем сићушних електрода убачених у ћелије, док се друга одвија на нивоу когнитивне психологије и може да се открије путем паметно осмишљених упитника.

На ћелијском нивоу, Ерик Кандел, у серији студија које су добиле Нобелову награду, показао је да се сећања чувају у облику ојачаних веза између неурона.

Режими учења, показао је он, било да су примењивани на нетакнутим, живим, учећим животињама, или електронски убацивани у неуроне у посуди, стварају такве ојачане везе.

И, као што је Ебингхаус први приметио, обучавање (или вежбање и учење) са додатно убаченим паузама, доводило је до тога да те везе дуже трају.

Ово је чињеница која важи у читавом животињском царству, од морских пужева до сисара.

То значи да је ћелијска машина задужена за очување сећања можда пристрасна у корист чувања информација са којима се ми, животиње, изнова и изнова срећемо.

Али шта се тачно одвија у тим процесима, у тим временски одвојеним сегментима обучавања, праксе и учења?

На ћелијском нивоу, део одговора могао би да буде да је неким механизмима који учествују у чувању сећања потребан одмор: периоди пуњења батерија, практично, пре него што неурони могу да се врате на посао ојачавања тих веза.

Различити, мада можда надоградиви, одговор уследио је у истраживачкој традицији когнитивне психологије.

Овде низ студија показује да су паузе у нечијем распореду вежби или учења толико корисне зато што, контраинтуитивно, стварају прилику за мало благородног заборављања.

За разумевање тога како заборављање може бити од користи, важно је прво прихватити да сећање никад није напросто јако или слабо.

Уместо тога, лакоћа са којом можете да извучете неко сећање, односно снага његовог призивања, различита је у односу на то колико је оно до краја јасно у вашем уму, односно колика је снага његовог складиштења.

Име вашег родитеља, на пример, био би пример сећања са истовремено великом снагом и складиштења и призивања.

За телефонски број који сте имали у глави само кратко пре једну деценију може да се каже да има малу снагу и складиштења и призивања.

Име некога кога сте упознали на журки пре само неколико минута можда има високу снагу призивања, али малу снагу складиштења.

И коначно, текст песме коју сте отпевали хиљадама пута, али која вам тврдоглаво измиче док гледате публику са бине у Масачусетсу, има велику снагу складиштења али узнемирујуће малу снагу призивања.

Али уз прави подсетник, ако вам ваша публика отпева уводне стихове, на пример, снага призивања моментално се обнавља.

Психолози су постали свесни разлике између снаге складиштења и снаге призивања још тридесетих година прошлог века, кад је Џон Александер Мекгеч, психолог са Универзитета у Мисурију, задао учесницима студије да запамте парове неповезаних речи.

На пример, сваки пут кад кажем оловка, ви кажете шаховска табла.

Тај задатак постајао је много тежи, открио је он, када би, пре него што замоли субјекте да изрецитују шта су запамтили, убацио лажне парове: оловка и сир, и оловка и сто.

Лажни парови, чинило се, такмичили су се са правим паром за пажњу онога ко памти.

Како је овај правац истраживања све више почео да узима маха, метафора за заборављање се променила.

Заборављање, чинило се, мање је налик литици која се полагано урушава у море, а више налик кући дубоко у шуми, коју је све теже и теже пронаћи.

Кућа је можда савршено очувана, што ће рећи, снага њеног складиштења је врло велика, али ако стаза која води до ње постане окружена једнако сличним стазама које воде у погрешном правцу, нечија некада јасна ментална мапа могла би да се претвори у лавиринт.

У Спрингстиновом случају, лако је видети како је његово ментално проналажење правог пута могло да скрене са стазе.

„Разлог за гаф очигледно је био тај што се он сувише усредсредио на изговорени увод, саопштивши публици да је током година ова песма за њега попримила једно сасвим ново значење", написао је музички критичар Лос Анђелес тајмса неколико дана после догађаја.

Нови увод значио је да је истој старој успомени приступио из различитог сета подсетника, односно са различите почетне тачке.

Одједном, некада поуздани пут до уводних стихова песме био је окружен лажним почецима.

Али убрзо, стихови су појурили назад пуном снагом.

И под претпоставком да је овај пут повећана приступачност успомени остала, то би било у складу са тада револуционарним истраживањем око снаге призивања и складиштења - мера за које се, иако су различите једна у односу на другу, показало да нису независне.

У револуционарној студији из 1992. године, Нова теорија о некоришћењу, наслов који се директно позива на Торндајка, когнитивни психолози Роберт и Елизабет Бјорк са Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу, описали су опчињавајући степен међуигре између складиштења и призивања.

Призивање сећања додаје снази њеног складиштења, показали су они, али са опадајућим приносима.

Можете да упознате неку особу на журци и понављате њено име у себи у покушају да повећате снагу складиштења тог сећања, али понављање не може да вас одведе далеко: шесто понављање неће имати много већу снагу од петог.

Оно што ће додати њеној снази складиштења, међутим, јесте што Бјоркови називају „призивање тог сећања уз залагање".

„Једном кад је име полузаборављено, онда, после неког времена, кад погледате на другу стану просторије и ископате име те особе, то може да буде заиста моћан догађај што се тиче ваше способности да се сетите тог имена касније те вечери или наредног дана", рекао нам је Роберт Бјорк за нашу књигу Разумевање: Наука трансформације како учимо.

Извођењем захтевних призивања, ви можете да повећате снагу складиштења датог сећања и такође повећате ваше шансе да га повратите у будућности.

У овом примеру са журком, временски размак између тренутка кад сте упознали нову особу и онога касније, кад први пут пожелите да се сетите њеног имена, неутралише заборавност.

У низу ранијих експеримената почев од седамдесетих, међутим, Роберт Бјорк је открио друге начине за дезоријентисање субјеката на њиховом путу до жељеног сећања.

На пример, увођењем збуњујућих или ирелевантних информација, онако као што је то радио Мекгеч, или мењањем њихових чулних подсетника - призора, звукова и мириса који би могли да покрену сећање - или тражењем од њих да се присете неке информације у новим окружењима.

Невезано за то како је дошло до заборавности, чим је она премошћена, то је довело до јачих, трајнијих сећања.

Данас је правилно темпирано заборављање део шире гарнитуре едукативних приступа које је Бјорк назвао „пожељне потешкоће": стратегија које испрва могу да нервирају студенте, али које ће на крају донети резултате са каматом.

Она врста заборављања која на крају доводи до јачег, приступачнијег сећања, може да се произведе распоређивањем пауза током нечијег периода учења, на пример, као и испреплитањем сесија учења једне тема са неком другом.

Остављање неког материјала по страни, па поновни повратак њему касније, може такође да одстрани студентов лажни осећај контроле, будући да сећања са моментално великом снагом призивања могу да се покажу много мање приступачним неколико дана касније.

У годинама после објављивања Нове теорије о некоришћењу, Бјоркови су радили на ширењу поруке о заборављању и другим пожељним потешкоћама, што је био неопходан рад због просте чињенице да школа обично није организована тако да подстиче на похвалне чинове заборављања.

Далеко од тога, као што су показала бројна истраживања, кад крене испитни рок, студенти који нагомилају испите заправо имају боље резултате од њихових вршњака који их правилно распореде.

Тек се недељама и месецима касније покажу предности развученог распореда, када „они који размичу" покажу боље резултате од „нагомилавача".

Али тада је испит већ одавно прошао.

Стандардизоване структуре тајминга и оцењивања у образовању, од којих су многе успостављене у време када су Торндајкове теорије о учењу још биле нове, до данашњих дана обесхрабрују оно што познајемо као надмоћне праксе учења.

То не би требало да спречи ученика свих узраста, а и одрасле у радном свету, да извуку највише што могу из наше бескрајне способности не само да усвајамо нову информацију, већ да јој приступамо тачно у оном тренутку кад нам је најпотребнија.

Чак и знање које сматрамо изгубљеним у пустињи времена можда се крије негде у нашем мозгу, чекајући прави подсетник да исплива на површину.

Као што нас Спрингстин подсећа у песми Atlantic City, и док све заиста умире, у наредном стиху он додаје: „А можда се све што умире једног дана враћа."

Предивни пејзажи насликани захваљујући фотографском памћењу:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]