Серије: Чудовиште Џефри Дамер и да ли је 2022. телевизија отишла предалеко

Мало је дела из културе у скорије време показало толики јаз између критичара и публике као прошлогодишња незграпно насловљена Нетфликсова серија „Дамер - Чудовиште: Прича о Џефрију Дамеру".

Серија о озлоглашеном америчком серијском убици Џефрију Дамеру, који је убио 17 младића између 1978. и 1991. године, пуштен је на стриминг сервис усред недеље у септембру, уз врло мало публицитета и без претпремијере за новинаре - заједнички је то наговестило да серија или филм нису много добри.

И заиста, медијске пресуде које су се појавиле углавном су биле прилично оштре.

За разлику од њих, бројке о гледаности показале су се астрономским: према Нетфликсовим самопрокламованим рејтинзима, у првој недељи објављивања погледано је 196,2 милиона сати, у то време најбоља прва недеља емитовања за неку нову серију на овој стриминг платформи свих времена.

У року од 60 дана постигла је једну милијарду погледаних сати, што ју је сместило у ексклузивни ешалон других културних феномена који су освојили свет као што су Чудније ствари и Игра лигњe.

Без обзира да ли су све те очи биле благонаклоне према њој - мада оцена публике од 83 одсто на Ротен томејтос указује да већина јесте била - људи неоспорно нису могли да престану да гледају расплет ове изузетно мрачне приче.

У савршеном складу са њеним културолошким трагом био је и степен расправе који је изазвала.

Корен те контроверзе можда најбоље илуструје поређење са једном другом серијом о стварном злочину, која садржи велики број наративних паралела, а која је први пут емитована почетком године.

ББЦ-јева мини-серија Четири живота такође се бавила језивим случајем серијског убице који је убијао младе гејеве, Стивеном Портом, као и неуспехом полиције у решавању случајева жртава за који неки тврде да је био мотивисан институционалним предрасудама (хомофобија у случају Порта и хомофобија и расизам у случају Дамера).

Осим што је читав стил и тон у Четири живота био озбиљан и суздржан: кад год би се Порт појавио, био је наглашено испразна, банална епизодна личност, без икакве позадине, док је од наслов надаље серија наглашавала да је то прича само о четири жртве - или тачније о породицама жртава које су у највећој мери одобриле серију и/или сарађивале са њом и биле представљене како се боре за правду за најмилије.

Док је, с једне стране, Четири живота била трезвена, Дамер је био неприкривено грозоморан.

У првој половини поготово, серија се највише бавила самим убицом, ког игра Еван Питерс, уводећи нас у његов свет и враћајући се на његов рани развој и нарушен породични живот, док истовремено, у садашњости, приказује експлицитне, дуге секвенце како хвата мете у замку у свом језивом стану.

Творац серије Рајан Марфи делимично се прославио антологијском хорор серијом пуном омажа Америчка хорор прича, а овде се још једном ослонио на граматику хорора - стављање резе на врата, злокобно прелажење камере преко бушилице на кухињској радној површини - појачавајући атмосферу ужаса.

Као што је Џек Кинг написао за GQ „стиче се утисак да Марфи опонаша филмове као што су Тексашки масакр моторном тестером и Брда имају очи, а Питерсова глума се на разликује много од социјално неприлагођеног Ханибала Лектора."

Штавише, серија је снимљена без пристанка иједне од породица жртава - а од њеног објављивања, великих број њих је јавно изразило незадовољство постојањем серије.

То је само појачало утисак многих критичара да серија није само лоша, већ и непримерена.

Гардијан се запитао: „Да ли је серија о Џефрију Дамеру Рајана Марфија највеће експлоататорско телевизијско дело 2022. године?".

Чланак Ане Лескјевиц у Њу стејтсмену, храбро насловљен Укините истините приче о злочинима, отишао је тако далеко да устврди да ова серија доказује да је читав жанр „морално неодбрањив".

Кључна питања која покреће

Читава расправа која се водила о серији несумњиво отвара ширу дискусију о самој природи онога што гледамо, или треба да гледамо, кад су у питању серије о истинитим злочинима, али и другим темама.

Као прво, покреће се питање фокуса: да ли је давање наративне платформе серијском убици само по себи чин митологизације и глорификације?

Овај утисак постајао је све јачи у културном етру откако је широк дијапазон дела, од књига до документараца и документарних драмских серија и филмова, почео да улаже све већи труд да уместо тога тежиште својих прича пребаци са озлоглашених убица на њихове мете.

По истом принципу, наводећи доказе за штетне последице наратива који се усредсређују на серијске убице, неки су указали на ТикТокове о Дамеру који су се појавили после објављивања серије, а у којима су корисници очигледно исказивали тугу или саосећање према Дамеру или правили „романтичне" монтажне секвенце са њим.

Да ли серијске убице, дакле, треба да постану ликови нон грата - или макар да буду потиснути у позадину - у филмовима и ТВ серијама?

Џарид Бартл, предавач са студија криминологије и права на Универзитету РМИТ у Мелбурну, који је писао о истинитим злочинима па и самој серији о Дамеру, сматра да не могу да постоје фиксна и дефинитивна правила по овом питању.

Штавише, он је много блажи и наклоњенији према серији од бројних критичара, истичући да се она заиста много више бави жртвама од многих других серија о истинитим злочинима и многих других филмских и телевизијске обрада приче о Џефрију Дамеру.

Други део серије заиста се удаљава од Дамера и прелази више на жртве и њихове породице, са једном жртвом, младим глувим моделом Тонијем Хјузом који постаје средиште једне читаве епизоде.

Али Бартл каже и да, иако верује да има користи од већег усредсређивања на жртве у таквим серијама, он сматра „да је понекад тешко испричати ове приче а да се не зађе дубоко у личност самих убица и њихове мотивације".

Плус, додаје он, „знамо на основу истраживања, о томе зашто људи гледају истините приче о злочинима, да је једно од главних интересовања људи покушај да разумеју психологију зашто људи убијају".

А што се тиче оних Тик Токова?

„Не знам ни за какво истраживање које указује да данас постоји већи степен овакве проблематичне фасцинације серијским убицама него што је постојала у прошлости", каже он.

„Имамо људе као обожаваоце убица на проблематичне начине веома дуго времена."

И заиста, и сама серија о Дамеру се бави овим, приказујући како му људи из времена његовог хапшења шаљу „писма обожавалаца" у затвор.

А онда је ту и питање пристанка: да ли допустити снимање серија о истинитим злочинима само уз дозволу оних који су блиско повезани са злочинима, имајући у виду значајан потенцијал поновног проживљавања трауме?

Неки тврде да то треба да буде граница која апсолутно не сме да се прелази: као што је новинарка за културу Вокса Ејжа Романо написала: „Снимајте ваше серије о истинитим злочинима ако баш морате, али их снимајте уз помоћ жртава и поштовање према њима. Заснивајте ваше серије о истинитим злочинима на Кад нас виде Аве Ди Вернај [Нетфликсова серија о Петорки из Централ Парка] снимљеној уз потпуну подршку људи којима се бави, уместо на њихову штету."

Међутим, Бартл је поново мање недвосмислен о правди и неправди око овог питања, имајући у виду да се, како он то види, „етичке дилеме" око представљања језивог случаја у телевизијској серији не разликују много од оних у новинарском извештавању о злочинима уопште.

„Који год да је медиј, увек постоји отпор породица жртава кад виде да је нешто што се тиче њихових најмилијих претворено у било какав спектакл и то је савршено природно."

Уз све то, каже он, у обзир мора да се узме интерес јавности у причању и препричавању неких прича.

У случају Нетфликсове серије о Дамеру, он заиста верује да она испуњава критеријум интереса јавности, имајући у виду како сугерише да су у трагедији великог удела имали системска хомофобија и расизам - и такође, иако је прича испричана много пута до сада, њено претварање у играну серију на масовној стриминг платформи нужно ће је изложити разноврснијој публици.

То је нешто што је он осетио из прве руке разговарајући са људима после појављивања серије.

„Да сте ми пре две године рекли да ће се снимати још једна прича о Џефрију Дамеру, вероватно бих био мало скептичнији говорећи: 'Ову причу смо видели стотинама пута до сада у различитом медију'.

„Али, открио сам да заправо има много оних који нису чули за ову причу пре него што су се сада сусрели с њом, а заиста мислим да има неке користи од тога."

Марфи радо истиче овај аспект јавног интереса: након што је ћутао у време септембарског објављивања серије, недавно је почео да говори о серији и оправдава њено снимање.

„Није нас толико занимао Џефри Дамер као особа, већ шта га је претворило у чудовиште које је постао", изјавио је он, додавши да „серија заправо говори о белачкој привилегији.

„Она говори о системском расизму. Она говори о хомофобији."

Међутим, само паковање серије је оно што, какво год да је ваше поимање о њеним релативним врлинама или њиховом одсуству, не може да не делује неискрено, имајући у виду очигледно инсистирање серије на стављању „Џефрија Дамера, особе" у средиште пажње, од оних поменутих хорор секвенци до маркетинга, који се строго усредсређивао на злокобно лице Евана Питерса са наочарима.

„Његов портрет је обојен топлим сјајем, смештеним између металик златних панела", написала је Лескјевиц у Њу стејстсмену о томе кад је видела Питерсовог Дамера на ЛЕД билборду у центру Лондона.

„Дамер је био, прилично буквално, узвишен: високо издигнут над градом у позлаћеном оквиру попут некаквог бога."

Проблеми са експлозијом серија о стварном животу

Иако је Дамер био посебно контроверзан, он ни у ком случају није једина серија ове године о стварним људима која се нашла у небраном грожђу.

Изгледа да серије извучене право из новинских наслова постају све популарније и зато није чудо да, у комбинацији са тим, читаво питање фикционализације стварних људи на екрану постаје све контроверзније, и кад је у питању начин на који су представљани и њихов пристанак.

У неке друге серије које су покренуле расправу о овом питању 2022. године спадају: Пам и Томи, Хулуова мини-серија о Памели Андерсон и Томију Лију и њиховој „украденој видео траци са сексом", прича о интимним искуствима једне жене које је видео читав свет без њеног допуштења, која, да иронија буде већа, није добила допуштење Памеле Андерсон; и Круна, са посебним бесом који је пратио последњу сезону и њено извртање чињеница, можда зато што, како се више приближава данашњем дану, сећања на њих постају јаснија.

А онда је ту и Проба Нејтана Филдера, бизарна ХБО-ова серија у којој комичар Филдер наводно помаже људима да увежбавају кључне тренутке из својих живота, и брише границе између реалности и фикције на начин који су многи сматрали суштински проблематичним (иако је, наравно, то и била поента).

Штавише, то је расправа која је у међувремену прешла и у правни домен - они који су представљени или поменути у популарним серијама подносе тужбе или прете њиховим подношењем због начина на који су описани.

У септембру се Нетфликс нагодио око тужбе са грузијском шаховском велемајсторком Ноном Гаприндашвили поводом нетачног помињања њеног имена у њиховој хит мини-серији Краљичин гамбит из 2020. године.

У међувремену, у августу је обелодањено да Рејчел Делоуч Вилијамс, бивша пријатељица „лажне наследнице" Ане Сорокин, тужи Нетфликс за клевету и нарушавање приватности лажним представљањем у овогодишњој серији Пројекат Ана.

У јуну је Мајкл Питерсон сугерисао да планира да се консултује са адвокатима о снимању ХБО-ове серије Степениште, која је истраживала озлоглашени стварни случај смрти његове жене, а коју је он описао као „нечувену фабрикацију".

А у Дамеровом случају, репортажа из таблоида у октобру сугерисала је да је отац Џефрија Дамера Лајонел тражио правну помоћ против Нетфликса због његове две серије о Дамеру, Марфијеве и документарне серије Разговори са убицом: Траке Џефрија Дамера, према Лајонеловом асистенту - мада у овом случају није најјасније шта би могла да буде основа за његову тужбу.

„Свакако могу да кажем да смо запазили пораст ове врсте упита", каже Хелена Шипмен, специјалисткиња за клевету у адвокатској канцеларији Картер-Рак о случајевима који се баве описом људи у телевизијским серијама.

И иако можда још није било великих победа на овом фронту, Шипмен каже да право у овој области још није стварно стављено на пробу - „тако да не мислим да можемо са сигурношћу да кажемо да Нетфликс и други немају због чега да се брину. Штавише, управо супротно."

Несумњиво, сматра она, са порастом броја серија које се снимају по истинитим догађајима, „постојаће притисак на телевизијске ауторе да буду пажљивији у порукама које преносе - да ли преносе факте или стварају фикцију? - и да се постарају да гледаоци разумеју разлику."

Упркос томе, међутим, обичан дисклејмер - какав је могао да се види пре епизода Пројекта Ана („Ова читава прича је потпуно истинита. Сем у деловима који су потпуно измишљени") и у трејлерима за најскорију сезону Круне (описану као „инспирисану стварним догађајима" и „фиктивна драматизација") - неће бити довољан да се телевизијски аутори извуку.

„То није ни тамо ни 'вамо", каже Шипмен.

„Уколико се не стави апсолутно јасно до знања који делови су фикција а који факти, онда продуцент пребацује терет одређивања шта је шта на гледаоца - а то је заправо правна одговорност продуцента и издавача."

Али правне последице су једне ствар, а моралност сасвим друга.

Да ли, дакле, залазимо на опасну територију са експлозијом ових серија о стварном животу?

И етички гледано, да ли њихови аутори одлазе предалеко - или тачније, недовољно далеко?

Дефинитивно се стиче утисак да смо стигли у тачку где разговори - о представљању, пристанку и пукој потреби за реконструкцијом одређених трауматичних догађаја у форми драмске забаве - достижу тачку кључања.

А опет, истовремено, Дамерови рејтинзи говоре за себе.

Можда је, као што сугерише Бартл, инстинктивна морбидна знатижеља која наводи људе да гледају такве серије та која је вечита.

„То је добро документована карактеристика људи током историје", каже он.

„И заиста мислим да су неке критике Дамера које сам видео пожуриле да серију виде као нужно покварени или лош импулс, али ја то видим као нешто природно…

„Више би ме узнемирило кад би постојао неки морални режим који би налагао да 'људи не морају да знају ништа о овим стварима, да људи не морају да чују за експлицитне злочине'. То је за мене контрапродуктивнији друштвени импулс."

Такође, гледалац би могао да осуди неко дело као неетичко, али то исто тако не мора нужно да га спречи да га погледа - таква је превртљива природа људског понашања.

И заиста, свевишњи гнев који се стуштио на Дамера није спречио да се сада наручи читав антологијски серијал „Чудовишта" о „другим чудовишним личностима које су утицале на друштво" - што је учинило да се критичари осећају још нелагодније због сугерисане импликације, преко Нетфликсовог помињања универзума „Чудовишта", да „чудовишне личности" имају једнак потенцијал за франшизу као суперхероји или свемирске опере.

Бартл ће се сам уздржати од коментара, рекавши да „сваки нови урадак мора да се оцењује за себе", мада се пита „да ли ће овај пут аутори научити нешто на основу гневне реакције због породица жртава и уврстити их у будуће сезоне".

У сваком случају, много људи ће пажљиво гледати.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]