Марвел и телевизија: „Локи" је серија коју су обожаваоци све време чекали

Сместивши у средиште радње ђаволски харизматичног негативца у тумачењу Тома Хидлстона, најновија екскурзија славне филмске франшизе на телевизију вешто премошћава јаз између инвентивног и добро познатог, пише Стивен Кели.

Екскурзија Марвеловог филмског универзума на телевизију била је интригантно мешовито искуство до сада.

Предивна Вандавижн (WandaVision), на пример, поставила је летвицу високо са формално инвентивном и креативно ризичном варијацијом на класичне ситкоме - мада је више одавала утисак куриозитета него ударне Марвелове серије.

Фалкон и Зимски војник, много конвенционалнија серија која на површини угађа обожаваоцима, заправо је била исувише конвенционална, спора и млитава у изведби.

Прве две епизоде Локија, међутим, сугеришу да се ради о серији која је вешто успела да премости јаз између инвентивног и добро познатог, с очаравајућим сценаријом препуним необичних идеја који предводи један од најпопуларнијих ликова у Марвеловом филмском универзуму.

Са радњом смештеном после догађаја из филма Осветници: Крај игре, у којем су трикови путовања кроз време омогућили Локију из прошлости да се телепортује из заточеништва, прича креће кад бога несташлука ухвати Управа за временске варијације, бирократска агенција задужена за очување интегритета „светог временског тока".

Замислите само Господаре времена из Доктора Хуа укрштене са свакодневним жрвњем Момака са Медисона.

Овог Локија - који, не заборавимо, није исти онај Локи који је убио Таноса у Рату бескраја, већ млађа верзија која се појавила у Осветницима из 2012. године - Управа је препознала као „варијанту".

То значи да не би смео да постоји - он је производ алтерантивног тока; Управа не дозвољава алтерантивне токове - и стога мора да буде избрисан из историје.

Још у тим раним сценама - док Локија процесуирају кроз кафкијанску бирократију Управе, препуну беживотних канцеларијских службеника који седе у суморном жуто-смеђем декору у стилу педесетих - серија успева да вас увуче у свој изванредно апсурдистички тон и ритам.

Незадовољни апаратчик извлачи хрпу папира и тражи од Локија да потпише сваку реч коју је икада изговорио.

Искежена корпоративна маскота уништава сву његову одећу.

Колега затвореник дезинтегрисан је зато што није узео цедуљицу за стајање у реду.

Идеја представљања оностраног кроз призму баналног канцеларијског живота није ништа ново, наравно.

Узмите само скорашњи ситком Добро место или, на филму, Бразил Терија Гилијама.

Али комичарски замајац сценарија творца Мајкла Волдрона - уз сигурну, одмерену режију Кејт Херон из Сексуалног васпитања - успева да представи ову идеју као свежу.

Не изненађује што Волдронови корени могу да се пронађу у соби сценаристичког тима иза анимираног Рика и Мортија, серије славне по споју маштовите научне фантастике са бритким хумором.

Али Локи не би био ништа без самог човека, кога Том Хидлстон чини ђаволски харизматичним, као и увек.

У каснијим Марвеловим филмовима, Локи је прошао кроз неку врсту покајничког развоја, каошто је изглађивање односа са братом Тором.

Овај Локи је, међутим, чврсто укорењен у регистар надменог негативца.

Он је безобзиран, нарцисоидан и - уз говоранције о томе како јаки заслужују да владају слабима - отворено фашистички.

А опет је сво то његово злочинство донекле ублажено Управом, организацијом толико апсурдно моћном да њени запослени користе камење вечности као притискаче за хартију.

Негативци који се појављују као протагонисти властитих прича постали су нека врста тренда; можда мотивисано постмодерном жељом да се рашчини дуалност између добра и зла.

Али ту постоји нелагодни осећај да је Локи заточен између атрактивности свог главног лика и непријатне истине о томе ко је он заправо.

Сценарио покушава да реши то тако што је упарио Мебијуса у тумачењу Овена Вилсона, агента Управе који тражи Локијеву помоћ у проналажењу једне посебно опасне варијанте.

Али пре него што га прихвати за тај посао, Мебијус организује де факто терапијску сесију да открије шта покреће Локија.

Зашто ради то што ради?

Шта жели?

Да ли ужива кад повређује људе?

Све то делује као осмишљено да умири савест публике, да их разувери да Локи није зао per se - он само игра улогу коју му је доделила историја.

Али дискутабилно је да ли то звучи истинито.

Без обзира на све, Вилсон бриљантно парира Хидлстону, а аура његовог властитог симпатичног, одваљеног, искулираног батице савршено се уклапа у ишчашену атмосферу Управе.

И заиста, ова филмска хемија постаје још наглашенија у другој епизоди, кад серија прерасте из акционе комедије у нешто налик кримићу са пандурским тандемом, паром који се зближава док истражује места злочина кроз време.

Можете да претпоставите ко је ту неконтролисани пандур који не игра по правилима, али постиже резултате.

Ова промена жанра уз мало среће могла би да буде назнака да ће се Локи посветити епизодичном приповедању, уместо да то изведу као један велики, проширени филм, као што је, мучно, чест случај са ТВ серијама у последње време.

Ово свакако тако изгледа.

Нема шта превише да се напише о другој епизоди, из очигледних разлога.

Не мора посебно да се напомиње да она узима већу, свеобухватнију мистерију постављену на крају прве епизоде - која је, сама по себи, интригантна - и развија је на начине који сугеришу шире последице по будућност Марвеловог филмског универзума.

Крај друге епизоде прилично је шокантан и вероватно ће за резултат имати неке од најперверзнијих прозних радова фанова које је интернет икад видео.

То је, на многе начине, Марвелова серија коју су обожаваоци све време чекали.

★★★★☆

Локи се стримује од 9. јуна, са недељним епизодама које излазе сваке среде

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]