Италија и мигранти: Економски мигранти, избеглице или деца која немају времена да буду деца

Киролос Камил Бебави је 2014. године са рођаком из родног града Асјут у Египту, стигао на југ Италије, у Палермо, када је имао шеснаест година.

Њихово путовање је трајало седам дана.

Сећа се да скоро ништа није јео током пловидбе, већ je пио само воду.

Тада није знао да плива, и када је улазио у чамац, молио се само да море буде мирно.

Имали су среће и безбедно су стигли на острво Лампедуза.

Киролос је у Италији завршио школу, запослио се и сада зарађује довољно за себе, али и шаље новац млађој браћи и сестри у Египту.

Он је један од хиљаде деце миграната који сваке године стигну у Италију углавном из афричких земаља после опасних путовања у нади за бољим животом.

Али немају сви срећне приче као Киролос.

Деца мигранти нису само бројке

Док сам ходала ка центру за малолетне мигранте без родитељске пратње на периферији Милана Ћивико Зеро (Civiko Zero), успут сам прошла поред напуштених хангара на које не бих обратила пажњу да на зидовима нисам уочила занимљиве мурале.

Ходала сам и разгледала те цртеже на којима су били углавном ликови, мени непознатих суперхероја.

Онда сам угледала натпис, великим црвеним словима писало је: Non si può essere stranieri per sempre (Не може се бити странац заувек).

Само прошле године на острво Лампедуза пристигло је више од 100.000 миграната.

Према подацима италијанске Фондације Мигрантес, у првих десет месеци прошле године, живот је изгубило 1.800 миграната у водама Медитерана.

Према подацима међународних хуманитарних агенција, током 2022. године у Италију је морем стигло више од 63.500 избеглица и миграната, међу којима и 6.590 деце без пратње.

У целој Италији борави 15.595 деце миграната, док су више од 5.000 Украјинци који су углавном смештени у италијанским породицама, подаци су из прве половине 2022.

Остали живе у центрима за малолетне мигранте или у домовима за напуштену децу.

Према подацима из општине града, у Милану тренутно је регистровано 1.200 малолетника, а највећи број њих долази из афричких земаља.

Међутим, само половина њих смештена је у центрима или у домовима.

За остале се не зна на којој адреси живе.

„У нашем центру могу да похађају неки од курсева италијанског језика или за занате, попут кројача, столара, пекара", каже за ББЦ на српском Валентина Полици, директорка за односе са јавношћу овог центра.

„Овде могу и да се одморе, истуширају и једу".

Додаје да годишње кроз овај центар прође више од 500 малолетника без родитеља.

Киролосова прича

После опасног путовања од Египта до Палерма, Киролос је две године провео у центру за децу мигранте без родитељске пратње - САИ (Sistema accoglienza e integrazione - Системи за прихватање и интеграцију).

Ту је научио италијански језик, завршио школу и стекао пријатеље са којима је основао удружење Кирмал.

На либанском језику, кирмал значи „За", али је и акроним састављен од иницијала шесторо младих људи, петорице момака и једне девојке, пореклом из Египта, Либије, Гамбије, Обале Слоноваче и Вијатнама, који су оснивачи овог удружења и друштвеног предузећа које се бави угоститељством и туризмом.

Они спремају храну и у просторијама удружења често организују културна дешавања са темом етничких кухиња и обичајима и традицији земаља из којих долазе.

Овај пројекат је само један у низу иницијатива Fondazione con il Sud (Фондација са Југом), које младим мигрантима даје прилику да пронађу посао.

Један од главних циљева фондације јесте борба против експлоатације радне снаге, пре свега странаца на југу Италије.

„Новац који зарадим довољан ми је да живим у Палерму.

„Помажем породици која је остала у Египту. Имам два млађа брата и сестру", каже Бебави за ББЦ на српском.

Додаје да ће ускоро да дипломира на Факултету за инжињеринг и дигитално предузетништво у Палерму.

„Надам се да ће ми диплома бити велики ослонац у животу", каже.

И Ахмед, Ибрахим, Рикардо, Мустафа и Лама, његови партнери у послу, такође помажу њихове породице.

И они су, попут Камила, у Италију дошли као малолетни, како би се што пре осамосталили и почели да зарађују.

„Не може се заувек бити странац"

Када се први пут вратио у Могадишу, било му је тешко да изнова гледа свој разрушени град и оно што је остало од њега у вишедеценијском грађанском рату у Сомалији.

Било је то после 13 година од када је напустио земљу и отишао у Италију.

Каже да од када зна за себе, зна и за рат.

Абдулахи Ахмед је 2008. године из Сомалије као избеглица стигао у Италију.

Док је улазио у авион, који је мигранте са Лампедузе одвозио у друге делове Италије, размишљао је само о томе како мора да уради нешто што би променило његову и будућност његове породице.

Првих година је радио као магационер.

Радио је понекад и дупле смене, како би зарадио довољно да преживи и пошаље породици.

Он је најстарији од шесторе браће и сестара који су остали у Сомалији.

У међувремену је учио језик и завршио курс за културног медијатора.

Почео је да ради волонтерски, помажући странцима који би тек стигли у Италију.

Затим је 2017. године основао удружење Генерација мост (Generazione Ponte), које окупља имигранте, али и Италијане чији су родитељи мигранти.

„Наша идеја је да смо управо ми ти који имамо снагу за промене у друштву које још има проблем са прихватањем другог", каже Абдулахи Ахмед за ББЦ на српском.

Данас је он италијански држављанин и одборник у градској скупштини града Торина.

Идејни је покретач фестивала „Солидарна Европа и Медитеран" (Europa Solidale e del Mediterraneo), манифестације која промовише европску културу засновану на вредностима мира и гостопримства.

„Фудбалер или архитекта, свеједно је"

Фарал Чеђоу је стигао из Камеруна у Милано пре два месеца.

Од тада живи у центру за децу мигранте без родитељске пратње, који се налази на периферији града.

Обучен је као за неку посебну прилику.

На себи има елегентну светлоплаву кошуљу, на руци носи златан сат.

Још не говори италијански језик, тако да на лошем енглеском каже да има шеснаест година, да је допутовао авионом, те да му овде живи стриц.

Каже и да је одувек желео да постане успешан фудбалер.

„Ако не фудбалер, онда бих волео да будем архитекта", прича Чеђоу за ББЦ на српском.

Жали се како мора да остане овде док његов стриц не буде имао сву неопходну документацију за усвајање.

Барбара Лукези, директорка овог центра објашњава за ББЦ на српском да рођаци ове деце који живе у Италији, имају право на усвајање.

„Те процедуре су дуге, тако да они углавном остају овде док не напуне осамнаест година када постају слободни.

„Имамо и много случајева са малолетницима који имају лажна документа.

„Заправо, често имају документа која показују да су старији него што јесу како би што пре постали пунолетни и почели да раде", каже Лукези.

Додаје да ови млади људи долазе из различитих земаља и да често имају проблема да се интегришу.

Проблем је и што многи долазе истраумирани због тога шта су све доживели током путовања или услова у којима су живели у својим земљама.

„Њихова култура и обичаји су другачији.

„Сећам се једног нашег штићеника са којим смо имали проблема да му доктори изваде крв, јер је веоровао да ће тако зли духови да му одузму душу", каже Лукези.

Од сеоске куће до центра за малолетне мигранте

Центар у улици Виа Зандрини 14 је на перифиреји града.

Некада је то била пољопривредна зона, а зграда у којој живе мигранти припадала је сеоском имању.

Отворен је 2018. године и тренутно овде живи 12 мушкараца.

До скоро је ту живела и 15-годишња Тусхари, која је дошла из Шри Ланке.

Имала је одвојену собу у приземљу, док су мушкарци делили собе на првом спрату.

Сада је смештена у један од домова за напуштену децу.

„До сада је овде прошло више од 900 малолетника.

„Када напуне осамнаест година, локална власт им помаже да пронађу посао и смештај", објашњава Лукези.

Она каже да су „њена" деца која тренутно овде бораве углавном из Египта, Туниса, Марока, Камеруна, Гамбије, Шри Ланке.

Имају и Албанца и Турчина.

Недавно је из Ирана стигао 17-годишњак.

Дошао је из Будимпеште где је похађао колеџ чији је власник из Ирана.

Због подржавања антивладиних протеста у његовој земљи, овај седамнестогодишњи Иранац је избачен са колеџа.

Имао је намеру да оде у Лондон, али је заустављен на миланском аеродрому Малпенса, после чега је доведен у овај центар.

У Милану живи више од 60.000 Египћана.

Већина малолетника управо долази из ове земље и то циљано.

Када напуне осамнаест година, придружују се рођацима који овде живе и почињу да раде.

Међутим, како за ББЦ на српском објашњава Лоренцо Томаи, директор удружења Заједница Пројекат (Comunità Progetto), неки мигранти када постану пунолетни траже дозволу за продужетак боравка.

„Могу да остану највише до њихове 21. године. Наши волонтери им помажу да се осамостале, нађу стан и посао".

Каже да су трошкови живота у Милану врло скупи, цена мањег једнособног стана у граду је од 700 до 1.000 евра.

Већи станови су јефтинији, тако да се углавном ови мигранти удружују и заједно изнајме стан.

„Дешава се, међутим, и да у двособном или трособном стану живи по њих десеторо и више, у тотално нехигијенским условима.

„Многи од њих се одселе у градове где је живот јефтинији. Неки заврше и на улици", каже Томаи.

„Моја кућа је овде"

Божанг Сарја је из Гамбије дошао у Милано када је имао шеснаест година.

Његови родитељи су умрли неколико година пре тога и он је остао да живи са дедом.

„Мој деда није хтео да ме школује. Ишао сам са њим да радим као зидар.

„Дешавало се да ми не да новац за посао који бих одрадио. Био сам гладан", прича Сарја у једној од серија подкаста „Не може све да се исприча".

Подкаст је Лоренцо Томаи, са колегом Данило де Термини, реализовао са штићеницима о којима је бринуло његово удружење.

„На телевизији сам гледао неку емисију о Милану и рекао сам себи да морам тамо да одем.

„Пријатељ ми је помогао да стигнем у Сенегал. Одатле сам после отишао у Либију и тамо сам остао годину дана док нисам зарадио новац за пут у Италију."

Божанг је живео у центру за мигранте две године од 2017. до 2019.

Када је завршио школу и изашао из центра, почео је да ради као баштован и изнајмљује стан.

„Стан делим са пријатељима. Имам собу коју плаћам 400 евра", каже он.

Највише воли да слуша реп музику, а капитен је локалног фудбалског клуба Плеј мор јунајтед (PlayMore United).

Пријатељи га зову „Миланезе".

„Милано је данас мој град и моја кућа је овде", каже он.

Погледајте видео:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]