Русија и књижевност: „Бунтован и контрадикторан" - ко је био Лав Николајевич Толстој

Филозоф, племић, војно лице, бунтовник, верски проповедник и отац 13 деце - све је то стало у узбудљив живот великог руског писца Лава Николајевича Толстоја.

Раме уз раме са Фјодором Михајловичем Достојевским, сматра се највећим руским писцем свих времена, а иако су њих двојица били савременици, није забележено да су разменили и реч.

„Толстој је генерално контрадикторан - био је страствени ловац, официр, волео је жене и световни живот, а у дневнику стално признаје мизогинију − гађење према женама и платонској љубави", каже за ББЦ Ана Јаковљевић-Радуновић, доценткиња на Катедри за славистику Филолошког факултета у Београду.

Пишчево филозофско учење, под називом толстојевство, проповедало је суздржавање од насиља, универзалну љубав, вегетаријанство, одрицање од имовине и физички рад.

Окупило је присталице из разних делова света, које су живеле у комунама, а најпознатији међу њима био је индијски политичар Махатма Ганди.

Толстој је преминуо 20. новембра 1910.

Од племићке раскоши ка једноставности

Толстој је рођен 1828. у породици руског грофа, а животни век провео је у Царевини Русији.

Породица је била веома богата, а имали су стотине кметова и велико имање у селу Јасна Пољана, на око 200 километара од Москве.

Управо то имање, на којем се велики руски писац родио, било му је дом током већег дела живота.

Млади гроф Толстој водио је буран живот и често се коцкао. Како би успео да приштеди и отплати дугове, отишао је у војску и нашао се у Кавкаском рату (1817-1864), а касније и у Кримском рату (1853-1856).

„Губио сам на картама... убијао сам мушкарце у ратовима, изазивао их на дуеле да бих их убио", записао је.

Из ратова је изашао са чином официра и бројним одликовањима.

Толстој се 1862. оженио 16 година млађом Софијом, која му је родила тринаесторо деце - пет је рано умрло.

Како је старио, тако је постепено одбацивао раскош и аристократске навике, заговарајући једноставнији начин живота.

На имању у Јасној Пољани данас се налази музеј посвећен Толстоју.

Хиљаде страница ремек-дела

Толстој је најпознатији по два најобимнија дела која је написао.

Прво је објављен Рат и мир (1867-1869), а затим и Ана Карењина (1875-1877).

„Рат и и мир је главни руски роман", каже Јаковљевић-Радуновић.

„То је свеобухватни војни еп, веома детаљна породична хроника и историозофски трактат - све то скупљено у једној повеликој књизи", наводи.

Како додаје, „савремени читалац се теже одлучује да прочита дело руског класика, најчешће због његове обимности".

У делу се преплићу измишљени јунаци и стварне историјске личности.

„Ту су Наполеон, Кутузов и Александар Први, а приказани на су исти начин као и измишљени ликови - Андреј Болконски, Пјер Безухов или Наташа Ростова", каже професорка.

Јаковљевић-Радуновић примећује да је „Толстојево схватање рата и његове логике повремено контрадикторно".

„Не сматра да Наполеон или неки други харизматични вођа може променити свет, али приказује велики број јунака који то мисле", додаје.

Каже и да је сам Толстој сматрао се „не би требало бавити царевима, министрима и генералима, већ да треба тражити и проучавати мале елементе који воде масе".

Ипак, значајан део романа посвећен је управо царевима, министрима и генералима.

Јаковљевић-Радуновић додаје да Толстој не прихвата теорију да „убиство стотина хиљада људи може бити оправдано вољом једног човека, ма колико био велики или харизматичан".

„Он сматра да мора постојати неки природни закон који управља мноштвом људи и то назива духом народа", објашњава.

У роману Ана Карењина, Толстој „кроз приче о неколико породица, срећних и несрећних, приказује најсуптилније покрете људске душе", каже професорка.

„Ово је изузетан роман о љубави, породици, смислу живота и својствима страсти", сматра.

Вероватно најчешће цитирана реченица из романа гласи: „Све срећне породице личе једна на другу, а свака несрећна, несрећна је на свој начин".

Ликови „по природи нису ни добри ни зли".

„Генијалност Толстоја изражена је у способности да прати истовремено кретање мисли и емоција, али и њихових контрадикторности", каже Јаковљевић-Радуновић.

Писац разоткрива „анатомију самообмане".

„Како човек покушава да заодене своја осећања у облик прихватљив за себе и друштво, како ниске побуде резултирају племенитим делима и обрнуто, како речи маскирају праве намере", додаје професорка.

Прототип Ане Карењине у стварном животу била старија ћерка руског песника Александра Пушкина - Марија Александровна Пушкина.

„Ана Карењина је један од најчешће екранизованих романа, у тој улози опробале су се бројне глумице", подсећа Јаковљевић-Радуновић.

Међу њима су Вивијен Ли, Жаклин Бизет, Софи Марсо, а у најновијој - из 2012, игра је Кира Најтли.

Како додаје, Грета Гарбо играла ју је чак два пута - у немом филму Љубав (1927) и у једној од првих филмских адаптација са звуком из 1935. године.

Ипак, најпознатија Ана је вероватно глумица Татјана Самојлова, у совјетском филму из 1967.

„Све релативно успешне Карењине успешне су на свој начин, али ја бих препоручила читање романа - ништа није раскошно као машта", каже професорка.

Још нека Толстојева дела која ће вас можда занимати:

Извор: Британика

'У Русији је немогуће протестовати'

Књижевно-уметничка начела којима се водио Толстој је описао у књизи Шта је уметност, која је у Русији изашла 1897. године.

„Уметност мора учинити да осећања братства и љубави према ближњима, која су сад доступна само најбољим људима у друштву, постану осећања навике, инстинкт свих људи", сматрао је.

Руско издање је прво цензурисала власт, са којом је писац пристао на компромис.

А онда ју је цензурисала и црква, што га је разљутило.

„У Русији је немогуће протестовати, ниједне новине то неће штампати", написао је у предговору енглеском преводу, који је изашао неколико месеци после оригинала, објашњавајући каква је била судбина књиге у Царевини Русији.

Толстој жали што је пристао на компромис са властима, које су причу о „штетности земљопоседништва", претвориле у причу о „штетности пролетаријата".

Мислилац који се бавио разним друштвеним наукама, сматрао је да је ускогрудост толико опасна да се „на уметност као и на рат, троше директно људски животи".

„Стотине хиљада људи од детињства посвећују сав живот томе да науче брзо вртети ногама, други да науче брзо ударати по диркама или струнама, трећи да знају сликати бојама…

„Такви људи, често веома добри, паметни, способни за сваки користан рад, запуштају се у тим искључивим, заглупљујућим занимањима и постају тупи за све озбиљне појаве живота", пише Толстој у овој књизи.

Погледајте видео: Буктјубери и букстаграмери - они читају и причају о књигама

Зашто се Толстој и Достојевски нису дружили

Иако савременици, два великана руске књижевности водила су паралелне животе.

„Никада се нису срели, иако су се кретали у истим круговима, имали исте пријатеље и сарађивали с истим људима", наводи Јаковљевић-Радуновић.

Обојица су представници руског реализма - књижевног правца којем су такође припадали Иван Тургењев, Иван Гончаров и Антон Чехов.

Професорка додаје да су „живели у у време када је књижевност утицала на друге сфере живота".

„Током четири деценије 19. века, њих двојица су објавили најважнија дела руске, али и светске књижевности, изазвали незапамћен интерес читалаца у Русији и у свету и утицали на читав низ писаца", истиче професорка.

Толстој је био седам година млађи од Достојевског, али је живео скоро тридесет година дуже.

„Зато се понекад чини да је Толстој старији у овом пару", примећује.

Потврђено је да су се само једном њих двојица нашли на истом месту у исто време, каже професорка.

Било је то 10. марта 1878. када су слушали предавање будућег оца руске богословске филозофије, Владимира Соловјова.

„Заједнички пријатељ, Николај Страхов, који је знао да су обојица присутна, није их о томе обавестио.

„Тако је заувек изгубљена јединствена могућност да се два генија упознају", прича Јаковљевић-Радуновић.

Каже и да је „помало симптоматично и то да су обојица, независно један од другог, познавали готово све велике писце тог доба", али нису комуницирали.

Професорка сматра да на питање Зашто? постоје два могућа одговора.

„Или је у питању судбински стицај околности или су се систематски избегавали", наводи.

Међутим, не само да су се међусобно читали, него су имали и речи хвале један за другог.

Јаковљевић-Радуновић каже да су за Толстоја Записи из мртвог дома, које је написао Достојевски, представљали најбољу књигу новије књижевности.

Достојевски је сматрао да је Толстојев роман Ана Карењина савршен као уметничко дело и да се с њим „ништа слично из европске књижевности тадашњег доба не може упоредити".

А када је Достојевски 1881. преминуо, Лав Николајевич пише да је схватио да му је Фјодор Михаилович био „најближи, најдражи и најпотребнији човек", додаје професорка.

'Толстој, али не и толстојевац'

Толстој се интересовао за филозофију и религију, али се није слагао са каноном који је проповедала Руска православна црква.

Сматрао је да човек мора да одустане од догме и прихвати хришћанство као етичко учење.

Црква каже да је човеку потребан ослонац у Богу, као вишем од њега.

„Толстојева проповед се своди на тезу 'царство Божије је у нама', и да је свако сопствена црква", објашњава Јаковљевић-Радуновић.

Из тог неслагања, изродило се и толстојевство - учење засновано на суздржавању од насиља, универзалној љубави, вегетаријанству, одрицању од имовине и физичком раду.

Појавило се као резултат духовне и моралне промене коју је Толстој доживео крајем седамдесетих година, каже професорка.

„Полазна тачка Толстојевог учења је уверење да је човеку потребна идеја о смислу живота, који је изван њега.

„Када те идеје нема, човек се суочава са безнадежним ужасом, и на крају, мишљу о самоубиству", додаје.

Толстој је сањао да оде и корак даље, ка оснивању нове религије.

„Желео је да јој посвети читав живот", каже Јаковљевић-Радуновић.

„Нова религија би била очишћена од вере и мистерије, практична и не би обећавала будуће блаженство, већ би давала блаженство на земљи", додаје.

Толстојевство је привукло људе из свих друштвених слојева. Његове присталице су организовале комуне и народне школе.

„Највећи број следбеника имао је у јужним руским губернијама, у Украјини и на Кавказу, а колоније толстојеваца постојале су чак и у Енглеској и Јужној Африци", истиче професорка.

Каже и да чланови комуна, по правилу, нису имали личну имовину.

„Хранили су се о трошку комуне и добијали су одећу када се стара износи, а узимали су књиге из народне библиотеке", додаје.

Али, ова филозофија је Толстоја довела сукоб са црквеним и световним властима.

На крају је изопштен из цркве, а његове су присталице биле подвргнуте прогону.

Ипак, Толстој је повлачио границу између сопственог живота и филозофије коју је проповедао.

Био је свестан да је он „Толстој, али не и толстојевац", каже Јаковљевић-Радуновић.

Погледајте видео: Александар Хемон - од одрастања у Југославији до Матрикса

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]