Србија и књижевност: Данило Киш као „чувар изгубљених светова"

Приближавао се крај октобра 1989. године, а Бошко Мијановић је погнуте главе корачао центром Београда, у повратку са сахране венчаног кума Данила Киша.

Смрзнут од налета кошаве и тужан због смрти пријатеља, спустио се до хотела Палас на чашицу ракије.

„Када сам сео за сто, сетио сам се да су се Данило и Мирјана [Миочиновић] 1961. верили баш у Паласу, и одједном су ми надошла сећања - из детињства, са студија, као да ме је нека сила ту довела", присећа се Мијановић, црногорски математичар и писац, за ББЦ на српском.

Мијановићев друг из детињства постао је „један од највећих писаца своје генерације, али уједно и најмање видљив међу њима", сматра Хозе Антонио Фернандез Лопез, професор књижевности на Универзитету у Мурсији, граду на југоистоку Шпаније.

„Киш је створио ремек-дела савремене књижевности, у којима се на оригиналан начин преплићу историја и фикција - био је чувар изгубљених светова", каже за ББЦ на српском.

Као „плуралисту и југословенског патриоту" описује га Марк Томпсон, британски историчар и аутор Кишове биографије „Извод из књиге рођених".

„Истински је волео Југославију, и то баш због оних ствари, због којих је критичари нису волели.

„А то је хибридни идентитет, језик који није ни српски ни хрватски, него српско-хрватски, реалије Дубровника, Војводине и Београда.

„Дивио се тој разноликости и сматрао је да је све то његово", истиче историчар.

Паскал Делпеш, сапутница Данила Киша у последњој деценији пишчевог живота, памти први сусрет у кафани у француском граду Бордо, где је студирала.

„Седео је са једним професором, одмах сам запазила његов глас, прекрасан баритон, и божанствене, велике руке", прича за ББЦ на српском.

Киш је преминуо 15. октобра 1989. године у Паризу, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Рани јади

Рођен је 1935. године, као друго дете у мешовитом браку мађарског Јеврејина Едуарда Киша и Милице Драгићевић из Црне Горе.

Прве године живота провео је у Суботици и Новом Саду.

Након што је 1942. године Кишов отац успео да избегне стрељање током Новосадске рације, погрома који су мађарски фашисти извршили над Јеврејима и Србима, породица се сели на југозапад Мађарске.

У очевом родном селу Керкабарабаш, чекали су крај Другог светског рата.

То је „мало, завучено село", присећа се Томпсон, који је Керкабарабаш посетио 1990-их година.

„Јако сам желео да видим то место, јер пет година које је Киш тамо провео представљају један од најмагловитијих периода у његовом животу", каже.

Томпсон објашњава да су практично живели у шупи поред породичне куће, којих више нема.

„Сравњени су са земљом, ништа није остало", додаје.

Покушај да се склоне од ратних страхота успевао је до 1944. године, када је Мађарска почела да изручује Јевреје нацистима.

Едуард Киш страдао је у Аушвицу, једном од најзлогласнијих нацистичких логора.

Мајка Милица је 1947. године одлучила да се сином и старијом ћерком Даницом пресели код рођака на Цетиње, црногорски град који данас има статус престонице.

„Данило је живео са ујаком Ристом Драгићевићем, чувеним историчарем и директором музеја", каже Мијановић.

Упознали су се у септембру те године, када су заједно кренули у одељење.

Добро се сећа часа српског језика, када је наставница прозвала Киша да прича о сећањима на Други светски рат.

„Причао је полако, као да тражи речи, лаганим тоном, а препуна учионица је постала потпуно тиха.

„Ја сам први пут из његових уста чуо за Новосадски рацију, за надирање Црвене армије поред његовог села - та прича нас је зближила", присећа се Мијановић.

Подсећа да је Киш „све што је испричао на том часу, касније разрадио у свом стваралаштву".

О томе говори роман Рани јади, штампан 1969. године.

Ова књига је у Србији већ годинама део школске лектире.

'Бунтован и осећајан дечак' - тинејџерски дани на Цетињу

Присећајући се младости, Мијановић каже да му је жао што Киш никада ништа није написао о Цетињу.

„Говорио сам му да то треба да стави на папир, а он мени да не може да пише, ако не осећа унутрашњу потребу", додаје.

Широм бивше Југославије, послератне године биле су обележене бедом и немаштином.

„Били смо лоше обучени и јели смо на бонове", прича Мијановић и додаје да није било нарочитих места за изласке „ни за одрасле, а камоли за децу".

Киша памти као „бунтовног и осећајног" дечака, којем су сметала строга правила понашања и облачења за ђаке.

„Нервирало га је шишање, што смо морали да носимо униформе, мрзео је забрану кретања по граду после школе", каже.

Кришом од наставника, поподне би одлазили у биоскоп.

До Резолуције Информбироа 1948. године, која је означила разлаз југословенског лидера Јосипа Броза Тита и совјетског вође Јосифа Висарионовича Стаљина, на програму су редовно били руски филмови.

„Углавном су то били ратни филмови, али је било и бајки, а онда су их једног дана заменили амерички каубоји - вестерн филмови", присећа се.

Мијановић каже да је Киш писао песме, посећивао драмску секцију и да није нарочито волео математику.

„Бошко Јевшник, Данилов друг из клупе, израђивао му је писмене задатке, а Киш је њему писао саставе".

На Цетињу, Киш је сахранио и мајку после дуге болести.

„Онолико ју је неговао, иако је био тек дечак.

„Након што је умрла, често је о њој говорио са великом нежношћу", каже Мијановић.

Мајко! Твој стаклени поглед душу моју мути

и режу ми зјене изломљене боре…

Скамењена, модра, твоја усна ћути,

а ја чујем тихе, њежне разговоре.

Киш, Опроштај са мајком (1953)

Боемски живот у Београду

Киш и Мијановић се 1954. године селе у Београд да би студирали.

„То нам је дало осећај слободе, део времена проводили смо у кафанама.

„Ту је било разног света, и позера и правих стваралаца, може се рећи да смо тих година дотакли београдску боемију", каже.

Киш уписује светску књижевност, тада на Филозофском факултету, а Мијановић математику на Природно-математичком.

Оба факултета су се и тада, као и данас, налазила на централном београдском Студентском тргу.

Друштво је често свраћало у стан у оближњој улици Тадеуша Кошћушка, који је Мијановић изнајмљивао.

„Дошао је једног дана и рекао ми је да је упознао девојку, описујући њен физички изглед - витка, лепа, складна", прича.

Била је то Мирјана Миочиновић, са којом се Киш и венчао 1961. године.

Мијановић им је кумовао.

У првим годинама везе, Кишу је трпео љубавне јаде, тврди његов блиски пријатељ.

„Живео је од породичне пензије, био је разбарушен и није имао да се обуче, а Мирјана је била београдска госпођица, у почетку као да се помало стидела да је виде са њим.

„Ја сам често служио као камуфлажа и помагао му да разбије страх од евентуалне реакције њених родитеља - ако би јој слао цвеће за рођендан, честитку смо потписивали заједно, као да смо сви пријатељи", додаје.

Понешто из тог периода се може наслутити из књиге Мансарда, коју је Киш објавио 1962. године.

„Има и мене у тој књизи, ја сам Јарац-Мудријаш", поносно каже Мијановић.

Од Мирјане Миочиновић званично се развео 1981. године.

Најпознатија дела Данила Киша

Извор: Званични сајт Данила Киша

'Чувар изгубљених светова'

Једно од препознатљивих обележја Кишове прозе је начин на који је преплитао историју и фикцију.

Прикупљао је документарни материјал и на основу њега писао приче, које је обогаћивао уметничким виђењем.

Један од примера је Енциклопедија мртвих, која говори о концепту књиге мртвих, где се уписују имена људи који се ни по чему нису прославили за живота.

Професор Фернандез Лопез каже да је Киш писањем настојао да сачува „изгубљене светове".

„Све што је изгубљено, све што је нестало, морало је бити именовано и архивирано", објашњава.

„Кроз спискове имена, речи и симболе, сакупљао је делиће тих, прошлих светова и користио моћ писане речи да их поново оживи".

Како сматра, Киш је на тај начин трагао за „дубљим разумевањем стварности".

Био је човек јаких политичких убеђења, али никада их није директно износио у јавности, оцењује Томпсон.

„Био је антинационалиста и антикомуниста, али никада није коментарисао дневну политику, нити писао колумне у новинама.

„Али, сва та политичка начела је имплицитно износио у делима, и то се можда најјасније види у Часу анатомије ", додаје.

Ова полемичка књига из 1978. године настала је после оптужби за плагијат у књизи приповедака Гробница за Бориса Давидовича, које је изнео новинар Драгољуб Голубовић.

Киш се сматра и писцем који је у југословенску књижевност увео тему Гулага - система радних логора за политичке затворенике у Совјетском Савезу.

По узору на њих, настао је и Голи оток на каменитом острву у Јадрану - једини такав логор у социјалистичкој Југославији.

„Русија га је у културолошком смислу фасцинирала, али је био згрожен Совјетским Савезом", каже Томпсон.

То се, како сматра, најбоље види у збиркама Гробница за Бориса Давидовича и Лаута и ожиљци, постхумно објављеној 1994. године.

Стари Рус и Марија

Крајем 1957. Мијановић и Киш су постали цимери.

Изнајмили су собу у стану руских емиграната, Николаја и Марије Алексински.

„Николај је већ био глув, али је без обзира на то свирао лауту", каже Мијановић.

Марија је, како тврди, имала ожиљке по лицу од опекотина стечених у Другом светском рату.

„Она нас је научила руску азбуку за глувонеме, и ми смо са тим Русом причали - мало читање са усана, мало азбука, мало руке и ноге.

„Он је добро био инжењер и веома образован човек, редовно смо са њим пили горке ракије, расправљали о политици и књижевности", додаје.

После скоро две године, Марија их је замолила да се иселе.

„Говорила је да је њен муж са нама почео много да пије и замолила нас да пронађемо други смештај", каже Мијановић.

Са руском породицом остали у пријатељским односима, те да су их често посећивали, додаје.

Киш је поштовао руске ауторе 20. века, подсећа Томпсон.

Међу њима издваја писце Исака Бабеља и Бориса Пиљњака, као и авангардне песнике попут Осипа Мандељштама, Марине Цветајеве и Николаја Гумиљова.

„Киш је био необичан на много начина, између осталог и на начин како је слободно примио многе утицаје у сопствени рад", каже,

То је, додаје, седамдесетих година 20. века било контроверзно питање.

Подсећа да је Киш након објављивања Гробнице за Бориса Давидовича био оптужен за плагијаризам, али је успео да се одбрани на суду.

„Оптужбе су биле апсурдне - није имитирао друге писце, већ је проналазио начин да развије своју поетику ослањајући се на њих", додаје историчар.

Фернандез Лопез каже да је Киш „један од највећих писаца генерације, али и најмање видљив међу њима".

Ван простора бивше Југославије, познат је махом у круговима интелектуалаца, књижевних критичара и теоретичара.

„У шпанским књижарама се продају његове књиге, али и даље је велика непознаница широј јавности", каже професор.

Слично је и у Француској, али и многим другим земљама где су Кишова дела преведена, наводи Делпеш.

„Киш није писац за широку публику нигде, осим у бившој Југославији, а критичари покушавају да схвате зашто је то тако", додаје.

Да ли је Киш заиста замало освојио Нобелову награду?

Киш је 1989. године био номинован за Нобелову награду за књижевност.

Награда се не додељује постхумно, па кружи урбана легенда да му је измакла само зато што је преминуо.

Томпсон оцењује да је Киш био јак кандидат, али подсећа да нема доказа да је његово име било у коверти из које се на додели извлачи име победника.

„Квалификовали су га јединствено виђење књижевности, схватање њених ограничења и креативно богатство - све се то уклапа у критеријуме.

„Међутим, нема доказа да је био на прагу да је добије", подсећа историчар.

Нобела за књижевност те године је освојио Шпанац Камило Хосе Села.

Киш у Француској

Од шездесетих година 20. века, Киш периодично живи у Француској, где ради као лектор за српско-хрватски језик на неколико универзитета.

Први пут се преселио 1961, када је почео да предаје у Стразбуру.

Паскал Делпеш, преводитељица и касније, партнерка, упознала га је осамдесетих у Бордоу, где је студирала руски и српско-хрватски језик.

Скоро 30 година млађа од Киша, била је на другој години студија када је постао предавач.

„Професор нам је најавио да долази нови лектор, велики српско-хрватски писац, тада још непознат у Француској.

„Рекао нам је да је занимљив човек, екстравагантан и велики боем", додаје Делпеш.

Тада је на француски била преведена само књига Башта, пепео.

Делпеш ју је прочитала током летње паузе.

Дошао је октобар, а Киша је прво срела у једној кафани, у друштву студента и професора.

„Одмах сам запазила његов глас, прекрасан баритон, и његове божанствене, велике руке", присећа се, али се убрзо извињава.

„Жао ми је, не волим да говорим о приватном животу", каже Делпеш.

Од 1979. па све до смрти, Киш и Делпеш живели су у Паризу.

О томе сведочи и високо постављена табла на фасади зграде у којој су становали.

Последњих година живим у Паризу, у десетом арондисману, и не болујем од носталгије; кад се пробудим, понекад не знам где сам; чујем како нашијенци дозивају, а из кола паркираних под мојим прозором са касетофона трешти хармоника.

Киш, Извод из књиге рођених - кратка аутобиографија (1983)

Пред крај живота, Киш се борио са раком плућа.

Мијановић каже да је редовно долазио на Цетиње, па су се тако срели и неколико месеци пред пишчеву смрт.

„Говорио је како не верује да ће се извући.

„Осећао је да се приближава крај и рекао бих да је имао поприличан страх", сећа се.

Иако је преминуо у Паризу, по Кишовој жељи, тело је допремљено у Београд.

На сахрани је, тврди Мијановић, опело читао поп.

„Тек тада сам дознао да је оставио опоруку да жели да буде сахрањен по православним обичајима", каже, уз дозу зачуђености.

Међу мање познатим и ретко помињаним детаљима из пишчеве биографије је управо крштење.

„У мојој четвртој години (1939), у време доношења антијеврејских закона у Мађарској, родитељи су ме крстили у Успенској цркви у Новом Саду у православну веру, што ми је спасло живот", забележио је Киш у аутобиографији.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]