Србија, Холокауст и Други светски рат: Заробљеништво Миклоша Раднотија у нацистичком логору у Бору

„Сви знају за [Миклоша] Раднотија и његове песме, али мало ко у Мађарској ће знати да вам каже да је био Јеврејин", говори Петер Киршнер, председник Мађарско-јеврејске културне организације (MAZSIKE), за ББЦ на српском.

Киршнеров очух Лајош Хар био је заточен у једном од 33 радна логора под контролом немачких окупатора у околини Бора за Јевреје, Роме, политичке затворенике и најамне раднике из разних земаља, који су постојали од 1942. до 1944. године.

Борски бакар задовољавао је више од четвртине потреба ратне индустрије Сила осовине за овом сировином, а његова експлоатација плаћена је животима заробљеника.

О томе данас сведочи костурница 7.000 јеврејских принудних радника на Новом гробљу у Бору и споменик најпознатијем од њих - мађарском песнику Миклошу Раднотију.

Док је овај део борске историје у Србији углавном заборављен, у суседној Мађарској и даље се нерадо говори о жртвама Холокауста, чак и када је у питању Радноти - према појединим критичарима, највећи мађарски песник 20. века.

„Немци сваког јутра питају ко је нови, извлаче из строја, газе, ударају"

Пре него што је Радноти стигао у Бор, тамошњи логори су радили већ готово две године.

Српски, немачки и мађарски извори бележе да је у периоду 1942-1944. у Бор послато више стотина радника из Србије, око 6.000 Мађара и око 10.000 Италијана, заробљени британски, француски и совјетски војници, Холанђани, Грци, Чеси, као и двојица Аргентинаца.

Према документима борског одељења Историјског архива Неготин, у радне логоре најпре су почели да пристижу српски радници, углавном занатлије, на уговор и плаћен рад.

Једна сачувана листа са подацима о 128 радника који су 1942. из Београда стигли у Бор, бележи да су међу најамницима били свештеник, музичар и три студента.

Обећана им је плата од 500-600 динара месечно, три оброка дневно, цигарете и хигијенска средства.

Међутим, убрзо су схватили да су у животној опасности - добијали су један или ниједан оброк дневно, за плату су куповали хигијенске потрепштине и храну од сељака, а било је и мучења.

Иако су већина логораша били мушкарци који су могли да раде тешке послове, било је жена и деце.

„Моја мајка, Загорка Миладиновић, родила се као недоношче 1942. у логору Берлин близу Бора", каже председник СУБНОР-а Бор Жарко Петровић за ББЦ на српском.

Петровићев деда, Милорад Милосављевић, отишао је у партизане, и због тога је читава породица послата у логор.

„Бака је причала како нису имали у шта да умотају дете, па су нашли неку вуну, ошишану од овце.

„Она није имала млека да храни моју маму, па су растапали шећер у води и то ставе беби на уста, помало. Тако су преживеле", каже Петровић.

Петровићева породица спасила се из логора захваљујући Влаху из оближњег села Кривељ који је држао станицу за производњу струје, па је тражио да запосли породицу.

„Да није било тог човека, данас не бисмо разговарали".

Цена живота изражена у килограмима бакра и хрома

Maђарски радници, који у Бор стижу 1943. и 1944, били су предмет купопродајних уговора: за укупно 6.000 радника које је послала, Мађарска је месечно добијала 100 тона бакарне руде и шест тона хрома од нацистичке Немачке.

Живот мађарског принудног радника вредео је нешто мање од 17 килограма руде бакра и килограм хрома месечно.

Рудником је руководила немачка цивилна и војна инжењерска Организација Тот (ОТ), која се по избијању рата концентрисала на ратну индустрију.

Логори у Бору су носили називе по немачким градовима и покрајинама: Дрезден, Хајденау, Холштајн, Саксонија...

„Каква је то иронија била, концентрационим логорима давати имена градова и предела који су били познати по лепотама", пише у књизи „Сећања једног борског принудног радника" мађарски затвореник Миклош Сигетвари.

Незадовољни радници почели су да саботирају радове и планирају бекство.

Сведочанство зидара Цветка Кујунџића говори о томе како је он са групом радника претоварао приколице са шљунком не би ли радови каснили.

„То је била саботажа. Видео је један Шваба […] Морао сам да бежим", записао је Кујунџић, који се након бекства, као и многи, прикључио партизанима из околине Бора.

Извештај ОТ из 1943, који се такође чува у борском архиву, бележи да је само током јануара и фебруара те године побегло 3.217 принудних радника.

ОТ се зато обратио мађарској влади, са предлогом да пошаље 10.000 затвореника у замену за месечне испоруке бакра и хрома.

Тадашњи министар одбране Нађбакоњи Нађ Вилмош прво је одбио захтев, али притисак није престајао.

На Вилмошеву молбу, председник владе Србије Милан Недић шаље комисију да провери какво је стање у логорима.

„Логораши су упола голи и боси са крпама на себи. Многе бараке су без стакла на прозорима на температури од минус 10 степени.

„Људи у логорима су само бројке. Из њих се извлачи и последња кап снаге. Од хладноће и исцрпљености логораши умиру. Немци обвезнике називају 'српским свињама' и 'београдским циганима'", пише у извештају комисије, који се такође чува у борском архиву.

Вилмош је смењен у јуну 1943, а на његово место долази Лајош Чатаи, који је закључио купопродајни уговор са ОТ.

Бивши логораш Сигетвари бележи да се у то време променила и управа логора: потпуковник Андраш Балог смењен је због „благог поступања према логорашима".

На његово место долази пуковник Еде Марањи, „задригли, здепасти, гадни човек ружног лика и насилничког понашања, који је увео казну вешањем, црну одећу за логораше, жуту звезду за Јевреје и истицање ознаке логора".

Сигетвари наводи да су по Марањијевом наређењу логораши морали да предају сву топлу одећу.

У једном од четири воза који су из Мађарске возили кажњенике пут Бора, у пролеће 1944. нашао се и мађарски песник Миклош Радноти.

„У такво сам доба живео на земљи..."

Када се у касно лето 1944. Црвена армија приближила руднику, нацистички заповедници наредили су евакуацију ка Мађарској.

Према документима Историјског архива у Неготину, Бор су напустиле две колоне логораша са укупно 3.600 људи.

„Колону која је прва кренула ослободили су српски партизани", каже мађарски писац и преводилац Ђузе Ференц, кућни пријатељ Раднотијеве удовице Фани Ђармати и аутор биографије Миклоша Раднотија.

„Радноти је био у другој".

Песник је у дневник-бележницу са ћириличном ознаком „Авала 5" записао девет песама током боравка у логору и принудног марша.

„У такво сам доба живео на земљи/Када човек беше тако ниско пао/Да је својевољно, страшно, без наредбе клао", пише Радноти.

Свеска је пронађена у задњем џепу панталона приликом ексхумације масовне гробнице у селу Абда, на северу Мађарске.

Касније су објављене под насловом „Борска бележница", коју је на српски превео Данило Киш.

Леш пронађен са бележницом сахрањен је у Будимпшти, а на нагробној плочи стоји име Миклоша Раднотија.

„Никада није доказано да је тај леш заиста припадао Раднотију, само можемо да тврдимо да су тамо биле бележница и документа", каже Ференц.

Додаје да му је Раднотијева удовица рекла како никада није посетила тај гроб.

„Била је замољена да идентификује леш и до краја живота остала је убеђена да то није био Радноти", каже.

Међутим, велика је вероватноћа да је Радноти убијен у Абди, сматра Ференц.

Мађар, Јеврејин, католик и комуниста

Песник Миклош Радноти (1909-1944) родио се у јеврејској породици у Будимпешти, са презименом Галтер.

Његова мајка и брат близанац умрли су током порођаја. Када је имао 12 година, умро му је и отац, па су се о Миклошу старали ујак и баке.

Касније, 1934. године, узеће презиме Радноти од деде по мајци, који није био Јеврејин.

На студијама је привукао пажњу власти због песама и јавних иступа, који су окарактерисани као „комунистичка пропаганда".

Због тога је хапшен више пута током 1930-их.

„Радноти је инсистирао да није само Јеврејин, већ је истицао да је Мађар и то је био важан део његовог идентитета", каже Ференц.

„Чланови јеврејске заједнице због тога су се увредили, па су поједини одбијали да штампају његове песме у зборницима јеврејске поезије", додаје.

Ференц подсећа да је на свесци „Авала 5" стајао натпис: „Ово је бележница са песмама мађарског песника Миклоша Раднотија".

Радноти је пре Бора, између 1940. и 1943, трипут био у логорима у Трансилванији и Мађарској.

Комунистичко опредељење није сметало Раднотију да између два боравка у радним логорима прими католичку веру.

„Лично мислим да је то урадио из опредељења, а не да би се спасао логора", каже Ференц.

Међутим, како се испоставило, ништа није могло да га спасе.

Духови прошлости у Панчеву

Евакуишући се ка мађарској граници, логораши су пешака прошли кроз Београд, Панчево и Црвенку.

Сигетвари бележи да су они били последња група Јевреја, који су преноћили на тада већ затвореном Сајмишту.

Такође је забележио да су мађарски стражари страховали да ће партизани напасти колону.

„Мада звучи парадоксално, нервозу су испољавали све чешћим пуцањем", бележи Сигетвари.

„То се догађало када би неко изашао из колоне због физиолошких потреба. Више чувара одједном пуцало је у дотичног, правдајући то тиме, да спречавају покушај бекства".

Због приближавања партизанских јединица, логораши су код Црвенке раздвојени на две групе. Једна је стрељана.

Из круга циглане у Црвенки је шездесетих година ексхумирано више од 700 тела. У Црвенки данас нема спомен обележја.

„Био сам запањен чињеницом да ми данас тако мало знамо о логорима за присилни рад, који су се налазили на нашем подручју", каже за ББЦ на српском стрип аутор из Панчева Саша Ракезић, алијас Александар Зограф.

Зограф је аутор циклуса стрипова „О Борској бележници" који су прошле године излазили у београдском недељнику „Време".

Овим цртежима илустровано је ново издање „Борске бележнице", које је 2019. године објавила Народна библиотека у Бору.

„Усиљени марш јеврејских заробљеника је прошао улицама које познајем, овде у Панчеву", прича Зограф.

„Понекад се питам се да ли њихове мисли, несмирене, још увек лутају овим пределима".

Зограф није једини којег је прича о борским принудним радницима нагнала на размишљање о духовима прошлости.

Свега неколико месеци пред смрт, песник Мирослав Антић испричао је новосадском књижевном критичару Драшку Ређепу како је његова мајка, Меланија, кад је он био дечак, дала теглу пекмеза логорашу из колоне која је прошла кроз Панчево, а он њој „један блок (свеску)".

„После ми је мати рекла да је мађарски песник", испричао је Антић у животном интервјуу, који је објављен у књизи „Улепшавање невидљивог: Хагиографија о Мирославу Антићу".

„Само да смо га позвали унутра, да уђе, све би било у реду".

На питање шта је било са тим блоком, рекао да је свеску вратио Раднотијевој удовици Фани Ђармати у клубу књижевника у Будимпешти. Ђармати је преминула 2014, у 102. години.

Да ли је могуће да су постојале две бележнице?

„Никада ми није споменула било какву сличну свеску", каже Ференц.

„Њихов породични архив предат је Мађарској академији наука према Фаниној жељи", каже Ференц и додаје да је убеђен „да је постојало нешто тако важно, као још једна свеска песама, она би ми то сигурно рекла".

Трагајући за судбином Миклоша Раднотија, Зограф је дошао до података о још једном уметнику који је робовао у близини Бора.

„Звао се Алберт Чилаг и бавио се илустрацијом, а његов цртачки стил је био близак стрипу", каже Зограф.

Он додаје да је Чилаг успевао да прокријумчари писма девојци у Будимпешти, све док није пресретнута пошиљка у којој је била карикатура злогласног управника логора.

„До данашњег дана је сачувано једно његово писмо, са цртежом у облику стрипа величине дописнице, у којем је описао размишљања током заточеништва у Бору".

Зограф додаје да је, преко пријатеља из Будимпеште, успео да контактира породицу некадашње Чилагове девојке и предложио им да цртеж буде изложен на изложби Missing Stories у Салону савремене уметности у Београду, која је недавно прекинута због корона вируса.

„Међутим, они нису желели да те успомене поделе са другима…", говори Зограф.

„Mађарска има још дуг пут ка прихватању историје"

Киршнер истиче да се у Мађарској одговорност за Холокауст не одриче, али се гура под тепих и минимизује улога коју су мађарске власти одиграле у Холокаусту.

„Мађарска има још дуг пут ка прихватању своје историје", каже он.

Као један од примера, Кишнер наводи Споменик жртвама немачке окупације на Тргу слободе у Будимпешти, подигнут уочи 70 годишњице ослобођења Аушвица.

Њега су јеврејске организације окарактерисале као „неприхватљив", наводећи да се њиме потискује улога коју је у јеврејском страдању имала Мађарска.

Ференц оцењује да споменик огледало „изопачености актуелне власти у Мађарској".

„Чак и новинари често позајмљују Орбанову фразу 'мађарски народ', искључујући тиме отприлике десетину популације - Роме, Јевреје, Румуне, Јермене и све друге који живе у овој земљи".

Што се тиче Раднотија, Киршнер истиче да је уврштен у читанке и да многи млади људи знају стихове напамет, али да већина не зна за његово јеврејско порекло.

„Зна се да је био у радним логорима, али они су у Мађарској били и за политичке дисиденте, то се не повезује са његовим јеврејством".

Међутим, истиче Ференц, „не можемо да пренебрегнемо чињеницу да је управо јеврејско порекло значајно допринело да Радноти прође све што је прошао".

„Левичар, католик и декларисан мађарски песник - убијен је јер је рођен као Јеврејин", закључује.

Заборав у Србији

Борски СУБНОР сматра да би, осим годишњих комеморација Раднотијевог рођендана 5. маја и дана ослобођења Бора 3. октобра, још много могло да буде учињено.

То удружење већ годинама покушава да прикупи новац да се „макар обнови костурница", каже његов председник Жарко Петровић, али за сада без успеха.

„Претходна [градска] власт није имала слуха за то, од тренутне нисмо ни тражили", додаје Петровић помало резигнирано.

Борски новинар Брана Филиповић није изненађен одсуством воље да се брине о овим местима сећања.

„Ми не водимо довољно рачуна ни о нашим гробљима, како да очекујете да ће неко бринути о гробљу мађарских Јевреја", каже.

„То су велики немар и небрига, културни и цивилизовани народи себи не дозвољавају".

У граду не постоји ниједна табла са било каквом информацијом о 33 логора и сабирном центру на месту главне робне куће у Бору где су људи мучени и стрељани.

Петровић каже да се у брдима између Бора и Жагубице налази меморијална табла која обележава логор Хајденау, у којем је боравио Радноти.

Међутим, локација је таква да је мало вероватно да ћете случајно наићи на таблу и открити шта се ту некада налазило, осим ако не одете на планинарење.

Петровић истиче да је сећање на страдале у борским рудницима важно не само због страних заточеника, којих је било највише, већ и због овдашњег становништва које је прошло кроз нацистичку тортуру.

„Сви они су били под једнако застрашујућом пресијом гладне ратне машинерије, излагани напорном раду који је надгледала нацистичка Организација Тот", додаје Зограф.

Киршнер каже да је ово указује и на важност сарадње ветеранских и јеврејских организација када је у питању Други светски рат.

„Мој очух је био борски принудни радник, на известан начин, то је заједничка историја о којој би требало заједнички да бринемо", закључује.

Петровић додаје да је то искуство „обележило баку и маму за читав живот".

„Како ја то да заборавим?"

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]