Tомa Здравковић: „Шансоњер какав пре није постојао на овом простору“

Готово да нема славља на ком се не запевају песме Томе Здравковића - кафански музичари их описују као ванвременске, а публика као „најскупље".

Многи кажу да је водио „боемски живот" и да је одатле добијао инспирацију за музику уз коју се „пуштају сузе и разбијају чаше".

Музички критичар Петар Поповић наводи да је он износио живот испред оних који су га волели и слушали.

„Створио је сопствени жанр.

„Он је шансоњер другачијег типа, какав пре њега није постојао на овом простору", каже он за ББЦ на српском.

Више од тридесет година стварао је мелодије и текстове.

Издао је 11 албума, а недавно је у биоскопима широм Србије почело приказивање филма Тома о његовом животу и каријери.

Умро је у 53. години, 30. септембра 1991, после дугогодишње борбе са раком простате.

Међутим, његове песме нису престале да се слушају после смрти.

Остао је упамћен по реченици: „Песме не пишу срећни људи".

'Краљ кафана и српски Елвис'

Волео је и патио, уживао у алкохолу и коцки, а проводио дане и ноћи у кафани.

Певач шабачког оркестра Чаролије Тривко Максимовић сматра да су се из те патње и таквог живота рађале његове песме.

„Оне сада не настају зато што више нико не живи таквим боемским животом - оне не долазе тек тако.

„Он је живео из ноћи у ноћ и трошио све што је зарађивао", наводи Максимовић који се певањем бави више од 30 година.

Здравковић је за себе говорио да је мало откачен и да једино музика може да га испуни.

„Од ње живим и за њу живим.

„Има, додуше, људи који сматрају да сам будала без пара и пијанац, али у суштини и то је део оног што јесам", рекао је он.

Стога, Петар Поповић сматра да Здравковић нема правог наследника у свету музике.

„Мислим да он припада оним ауторима који су правили урбане шансоне на нашем језику.

„Јер кад погледате највеће светске шансоњере, то је исто то само на нашем језику, у окружењу инструмената које му стоје на располагању", сматра.

Каже да њих није исправно назвати обичним народњацима, поготово данас.

'Не питају колико кошта'

За свираче у кафанама и ресторанима вече тешко може да прође ако их неки гост не закити новчаницама уз музичку жељу: „Дајте неку од Томе".

Тако је и 49-годишњи Бојан Настић који више од четврт века свира по кафанама, многе песме одсвирао безброј пута.

Наравно, и Томине.

„Воле људи те емотивне, сви се везују за имена - Данка, Љиљана, Марија… Погађају их те песме, зато и наручују.

„Нема правила, некада траже за вече по две, три, четири песме, али су генерално тражене", каже он за ББЦ на српском.

Његов колега Максимовић каже да су три најпеваније За Љиљану, потом Дотакао сам дно живота и Уморан сам од живота.

„Песме су таквог типа да нису веселе, углавом ко пати - њега погађа.

„А већину њих погоди, не питају колико кошта песма", наводи.

Сећа се да је било и плакања, а у неким старијим временима и разбијања чаша, флаша и тањира.

Због тога су Томине песме, ипак, нешто посебно за Зорана Шћепановића, програмера из Београда који ужива у кафанском амбијенту.

Пријатељи га зову џубокс јер готово да нема песме чије стихове не зна.

„Тома је један од највећих песника међу текстописцима народне музике, има стварно неколико стихова коjи погађају душу.

„Волим га јер његов живот описује низ несрећних љубави са чиме се поистовећујем", каже он за ББЦ на српском.

Тако и Поповић наводи да је Здравковић за собом оставио песме које се, као сваке праве шансоне, певају у одређеним ситуацијама и које много значе тим људима који певају.

Од Печењевца до Дома синдиката

Каријеру је започео у малим кафанама, а завршио је распродатим концертима и пуним халама.

У Лесковац, град на југу Србије, преселио се са 18 година из села Печењевце у намери да се окуша као певач.

Прекретницу у каријери је направило познанство са колегиницом Силваном Арменулић - захваљујући њој, он је 1958. године почео да наступа.

Певао је у кафанама у широм бивше Југославије - у Лесковцу, Нишу, Београду, Тузли и Будви, а прву плочу издао је 1971. године.

Тек 11 година касније одржао је први концерт у Дому синдиката, а у међувремену је боравио у Америци и Канади.

Женио се четири пута и добио двоје деце, ћерку и сина.

Певачица народне музике Лепа Лукић путовала је са Томом Здравковићем и другим певачима у оквиру турнеја Београдске естраде.

Дружили су се и у некадашњој београдској кафани Шуматовац у којој су се састајали певачи, долазили послодавци и уговарали послови.

Описује га као доброг колегу и сећа се да су га сви волели.

„Имао је сопствене бубице, као и сви ми, али то је било пролазно.

„Чак и када се разболео, кад је било најтеже, није престајао да пева", каже она за ББЦ на српском.

Присећа се да је само говорио: „Једном се умире, сваком је одређено кад ће да оде са овог света".

Ипак, каже да се његова музика данас слуша исто као и када је био жив.

„То је прави певач, ушао је у историју и оставио велико наслеђе", оцењује Лукић.

Доказ за то јесу млађе генерације које тридесет година касније у кафанама наручују његове песме.

Певач Тривко Максимовић каже да то значи да је оно што је он створио вредно - у супротном би се заборавило после годину дана.

„Не би се ни тражило, ни помињало", показује његово искуство са посетиоцима кафана.

Колико је дубок траг оставио овај певач показује чињеница да је током турнеје Опроштајни концерти Томе Здравковића, 1987. године, Дом синдиката био пун 20 дана за редом.

На једном од концерата у оквиру ове турнеје била је и 70-годишња Миланка Вулетић.

Њен главни утисак јесте да је и тада било невероватно много младих људи.

„Цела хала је певала и њихала се као једно.

„Све је вибрирало од песме и аплауза", каже она за ББЦ на српском.

Аплауз се у поново проломио у Дому синдиката, који данас носи име Комбанк дворани, када је 34 године касније приказан филм Тома.

Редитељ Драган Бјелогрлић преточио је његов живот на платно, а реакције публике не престају како је почело приказивање филма 15. септембра.

Уз паковање марамица које многи препоручују да се понесе у биоскоп, неки саветују и ракију како би „душа преживела".

Филм је само у првој недељи приказивања погледало више од 100.000 гледалаца, саопштила је Сине медија.

Светску премијеру је имао на 27. Сарајево филм фестивалу 20. августа.

На Филмским сусретима у Нишу, глумцима Милану Марићу који је тумачио лик Томе и Тамари Драгичевић која је играла Силвану Арменулић припале су главне глумачке награде.

Марић је у интервјуу за Ал Џазиру навео да је истражујући Томин живот приликом спремања за улогу схватио да је Тома „неухватљив".

„О њему слушате тотално различите приче и те контрадикторности су мени биле занимљиве, заправо то јесте негде Тома.

„Мислим да је и себи био неухватљив и да је због тога толико интригантан", навео је он.

Тако је и за лист Данас изјавио да је Тома можда баш у тим текстовима које је писао био најискренији и дао највише од себе.

„Јер све друго кад се бавите јавним послом је мање-више поза и он је живео такав живот - боемски.

„Где су ти сви пријатељи до шест ујутру, а после тога даље идеш сам", навео је.

Додаје да му је „тај неки чудан мрак" који Тома има у песмама био знак да је то пут у коме ће он, као глумац, пронаћи суштину његовог лика.

Сам Тома се појавио на филму три пута, у питању су Како је пропао рокенрол (1989), Боље од бекства (1990) и Балкан експрес (1983).

У последњем игра улогу певача, који у окупираној Србији у Другом светском рату одбија да немачким војницима отпева њихову омиљену песму Лили Марлен.

Пошто му је војник рекао да је „требало да се потруди да научи песму", Тома је одговорио: „Нисам желео да се потрудим".

Војници су га истукли, а песму је, на крају, ипак отпевао.

'Саткан од емоције'

Осим филма, као сећање на Тому Здравковића остају споменик у Лесковцу подигнут 2011. године, али и ресторан „Томине приче" и спомен чесма у Печењевцу.

Колеге са којима је проводио време за њега кажу да је био и остао посебан.

Његов велики пријатељ Кемал Монтено, који је преминуо 2015, за Тому је говорио да је био „саткан од емоције".

„Његова песма крене из пете, па пролази кроз стомак, кроз срце и душу, и на крају излази кроз глас и емоцију - људи то осете.

„Нисмо се дружили као певачи, из интереса, већ као пријатељи. Са њим ми је било лепо и кад певам и кад пијем, кад плачемо и кад се смејемо", навео је.

Монтено је за Тому написао једну од његових најпознатијих нумера Песме моје где је поређао све Томине хитове у један рефрен.

Са њим је наступао и певач Халид Бешлић, а причао је како су знали да проводе и по неколико дана у кафани.

„Дешавало се да се вратим у исту кафану после седам дана, а конобар ми каже да Тома није ни ишао кући", рекао је Бешлић.

'Певач ван клишеа'

Бешлић је додао да је Тома био народњак, али тотално специфичан.

„Његове песме имале су дозу севдаха, али и шпанске музике.

„Комбинација етно-музике са наших простора и шпанског мелоса - воле их и рокери и забавњаци и народњаци", навео је он.

Рецепт да певач „дуго траје", види у таквој публици.

Музичар Бојан Настић је као младић био окренут забавној музици и року, „баш као и Тома"

„Тома је волео Шпанију, па тако у његовим песмама можете да чујете и неке шпанске пролазе", каже Настић.

Тога се сећа и музички критичар Петар Поповић.

Он је слушао Томин наступ давне 1965. у кафани Топчидерске ноћи.

„Певао је неке грчке и мексичке песме.

„Али и његове две, које су припадале жанру поп музике", каже он.

Тако и певач Тривко Максимовић објашњава да Тома није певао „на народњачки начин, него да је више вукао на градски стил певања".

Настић истиче да у музици и певању постоје правила, као што су горњи и доњи украс.

„Само је Томи било толерисано што на нетипитчан, па рекло би се и на нешто погрешан начин доноси неки украс", каже овај музичар.

Тома Здравковић је за собом оставио песме као што су Уморан сам од живота, Проклета недеља, Данка, Два смо света различита, Дотак'о сам дно живота, Свирајте ноћас само за њу, За Љиљану.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]