Русија и књижевност: Како нас Антон Павлович Чехов тера да се преиспитујемо

Антон Павлович Чехов је писао драме и приче о обичним људима и њиховим обичним судбинама на тако посебан начин да се и данас читају у целом свету.

Његови комади су често на позоришним репертоарима широм света, а Србија у томе није изузетак.

„Један је од најизвођенијих и најекранизованијих аутора на свету после Шекспира", каже за ББЦ Ана Јаковљевић-Радуновић, доценткиња на Катедри за славистику Филолошког факултета у Београду.

Улице у Новом Саду, Крагујевцу, Смедереву и Крушевцу носе његово име, а на интернету је један од најцитиранијих афористичара, мада му се поједини цитати погрешно приписују.

У петак, 29. јануара, навршава се 161 година од рођења руског драматурга и писца, уз чије име често стоји епитет мајстора кратке приче.

Црни, црни хумор

Чехов је познат је по специфичном, опором смислу за хумор.

Јаковљевић-Радуновић објашњава да је на такав стил утицало што је писао за новине.

„Новине су захтевале сажетост - минијатуре, скице, приче које би имале тренутан комични ефекат", каже.

„Тако је Чехов у књижевност ушао пародијама и шаљивим причама - жанровима који су забавни, али не обавезно и лаки".

Она истиче да су Чеховљеве хумореске као „скице из живота, снимане скривеном камером".

„Он описује свакодневне ствари којима иначе не придајемо пажњу и извргава подсмеху одређене људске особине - понекад до мере да критика прераста у гнев, до тачке да код читалаца изазива гађење".

Тиме нас Чехов, истиче Јаковљевић-Радуновић, „тера да се преиспитујемо".

Она подсећа да је Чехов касније написао и многе друге, „врло тешке и нимало смешне" приповетке, као што су Палата бр. 6, Дама са псетанцетом и Црни монах.

„Међутим, оно што је заједничко за рано и зрело стваралаштво је тежња ка сажетости, ка нечему што бисмо савременим језиком могли да назовемо зиповањем садржаја".

Буктјубери и букстаграмери: Они читају и причају о књигама

Дечак који је морао прерано да одрасте

Детињство будућег писца није било нимало весело.

У писмима, дневницима и цртицама које је бележио кроз живот, код Чехова би повремено испливао осећај да је као мали претрпео неправду.

„У детињству нисам имао детињство", записао је Чехов, како наводи аутор једне од бројних пишчевих биографија Георги Петрович Бердинков.

„А најгоре је било то што уопште нисмо имали времена да се играмо, шалимо, да будемо несташни".

Родио се у граду Таганрог, на обали Азовског мора, као треће од шесторо деце.

Родитељи, посебно отац - били су строги и религиозни.

Устајао је у пет да би ишао у школу, а поподне је са браћом радио у очевој продавници - ту су морали да пишу домаће задатке, што је било, како сам бележи, „веома незгодно".

На све то је морао редовно да иде у цркву и на пробе црквеног хора.

Када је будући писац имао само 16 година, отац му је упао у дугове и отишао у Москву, а средњошколац Чехов је остао у Таганрогу да завршава гимназију.

„Остао је сам да се бори са очевим кредитима", истиче Јаковљевић-Радуновић.

Издржавао се држећи приватне часове из разних предмета.

Чехов о себи

„Напишите, молим вас, причу о томе како један се младић - син сељака, бивши бакалничар, члан хора, гимназијалац и студент, који је васпитаван да поштује људе према њиховом чину, да целива попове у руку и да се диви њиховим размишљањима,

да буде захвалан за свако парче хлеба;

ког су много тукли и који је често ишао у школу без чизама, који је и сам стално упадао у туче, мучио животиње и волео да иде на ручак код богатих рођака;

напишите причу о томе како тај младић кап по кап из себе цеди роба и како се једног дана буди са осећајем да његовим жилама не тече ропска крв, него права људска".

Из писма познатом писцу и издавачу Алексеју Суворину, 7. јануар 1889. године (редакцијски превод)

Можда се, баш из осећаја претрпљене неправде, у зрелом добу трудио да помогне онима који су се нашли у невољи, али и да делима учини читаоце осетљивијим на туђу патњу.

Решио је да постане лекар.

Са деветнаест је уписао медицину у Москви и придружио се породици.

Када је почео да ради, често је лечио бесплатно.

„За цело лето имао сам неколико стотина пацијената, а зарадио сам само једну рубљу", вајка се Чехов у писму још једном познатом руском писцу Николају Лејкину 14. септембра 1885. године.

Шта ме је привукло Чехову

Јована Георгиевски

Чехова сам открила у читанци за основну школу - читали смо приповетку Туга, а сећам се да сам се суздржавала да се не расплачем на часу.

Иако, вероватно, Чехов није тужан колико се ја лако расплачем, мислим да тачно знам шта ме је њему тако јако привукло.

Док још нисам умела да читам, покојна бака ми је читала приче и говорила ми да затворим очи и замишљам.

Бака је говорила: „Пусти себи филм док ти читам", али ја сам текст у глави пребацивала у фотографије које се нису померале.

Иако је то, пошто ми је бака често читала, код мене прешло у неку врсту аутоматизма, не уме сваки текст у мојој глави да пробуди слике, а да се ја свесно не потрудим.

Онда ми је у средњој школи у руке пала Чеховљева приповетка Спава ми се, која је тако добро написана да слике у мојој глави не само да су се појавиле, него су се и први пут покренуле.

И коначно сам „пустила себи филм".

Пошто су моји родитељи били категорички против студија руског језика, чак су успешно убедили моју наставницу да ме не спрема за такмичење.

Зато сам решила то урадим сама тако што ћу да на руском напишем матурски рад о комаду Галеб.

Тако смо Чехов и ја остали сами против свих - није било лако, али успели смо на крају.

Сећам се да ми је Чехов пружио и један од важнијих тренутака зближавања са мојим уредником Филипом Швармом из недељника Време.

Шварм ме је питао ко ми је омиљени руски писац, ја сам одговорила - Чехов.

Потом ме је упитао да ли због описа догађаја или због филмских кадрова, а ја сам рекла - због кадрова.

И ја сам разумела да он разуме, а он је схватио да ја схватам.

Остало је још да научим да правим филмове.

Једно позориште и једна глумица - две приче о љубави

Већину позоришних комада Чехов је написао за тада тек основано позориште Московски уметнички театар, познатији под скраћеницом МХАТ.

Глумци и редитељи овог позоришта повели су крајем 19. века праву уметничку револуцију.

Решили су одбаце драмске обрасце који су до тада важили и почну да глуме тако да позориште што ближе одражава стварни живот.

Баш у МХАТ-у је чувени глумац и драмски педагог Константин Станиславски поставио „Систем" глуме - описан у истоименој књизи која се данас налази на списку обавезне литературе за пријемни испит на многим драмским академијама широм света, међу којима и Факултет драмских уметности у Београду.

„Светску славу Чехову су донеле драме Ујка Вања, Галеб, Три сестре и Вишњик", говори Јаковљевић-Радуновић.

Галеб је децембра 1898. године постао први Чеховљев комад који је одигран у МХАТ-у, после једног неуспешног извођења у другом позоришту где је извиждан.

Овај пут је представа постигла толики успех, да је галеб постао симбол МХАТ-а и налазио се на грбу позоришта све док није затворено 1987. године.

У МХАТ-у је Чехов 1901. упознао глумицу Олгу Книпер, којом се оженио.

Последњи гутљај шампањца

Међутим, срећа није дуго потрајала.

Смрт их је раздвојила три године касније, у лето 1904. године.

Чехов је имао 44 године.

Због туберколозе која га је мучила, писац је са женом боравио на лечењу у немачкој бањи Баденвејлер.

Када му се стање погоршало 15. јула, затражио је да му позову лекара.

Међу немачким лекарима крајем 19. и почетком 20. века постојало је неписано правило - ако вам је колега болестан и видите да нема спаса, дајте му да попије мало шампањца, објашњава у књизи о Чехову британски професор књижевности Доналд Рејфилд.

Чехов је неколико година пред смрт чак написао причу Шампањац, где се главни лик због флаше пића нашао у свету „са оне стране".

„Лекар је рекао да донесу шампањац. Антон Павлович је сео... Онда је узео чашу, окренуо се лицем ка мени, дивно ми се осмехнуо и рекао како дуго није пио шампањац.

„Полако је искапио чашу, тихо се окренуо на леви бок и утихнуо заувек", описала је Олга Книпер-Чехова последње минуте супруга, наводи Рејфилд.

Чехов је сахрањен на Новодевичјем гробљу у Москви.

„Била сам ти данас на гробу", каже његова удовица у дневничком запису од 27. августа 1904.

„Сумрак, око седам сати. Тихо је, лепо, чују се само птице".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]