Шта све нисте знали о Достојевском: Писац крими романа, затвореник и пророк

Затвор, цензура, коцка и писање да би се вратили дугови - сви који су у средњој школи прочитали бар неки од романа Фјодора Достојевског пронашли су све ове елементе у њима.

Неки су тада научили и да је Достојевски творац психолошког романа, као и реалиста који је писао о обичним, сиромашним људима из друге половине 19. века у Русији.

„У књижевним делима Достојевски дубоко и проницљиво проучава питања моралне одговорности и слободне воље", каже за ББЦ Ана Јаковљевић Радуновић, доценткиња на Катедри за славистику Филолошког факултета у Београду.

„Бављење овим проблемима донело му је славу писца-филозофа, стручњака за људску душу, па чак и пророка".

Достојевски није био само писац - био је и новинар, коцкар, активиста, а неки га сматрају пророком Октобарске револуције.

Онима који овог 11. новембра, на рођендан Достојевског, пожеле да руског писца читају и разумеју и поред обавезне лектире, поједине чињенице из његовог књижевног, али и приватног живота - могле би да помогну.

1. Достојевски је променио крими роман

Достојевски је писао кримиће?

Сваком ко се иоле занима за књижевност тешко је да појми да је Злочин и казна - психолошки слојевити роман чији се главни лик кроз седам дана патње пита да ли злочин оправдава средство, односно да ли је убити некога зарад вишег добра - заправо само обичан кримић.

Ипак, Ана Јаковљевић Радуновић каже да ова подела баш и није тако једноставна.

„Детективски романи су врста авантуристичких романа", каже она.

„Појавили су се у 19. веку када се због раста криминала у градовима формира полиција, успоставља институција истражитеља и детектива.

„Детективски роман заснован је на злочину, који бива разоткривен логичком анализом, интуицијом или професионалном вештином истражитеља".

Елементи детективског романа, тврди она, ипак су присутни у Злочину и казни, али Достојевски је управо писац који мења законе овог жанра.

„Читалац није упућен у логику истражитељевог размишљања, али су му познате мисли починиоца, због чега детективска линија постаје секундарна", каже Јаковљевић Радуновић.

„Елементи детективског романа присутни су и у Идиоту, Злим дусима, Браћи Карамазовима, али је за Достојевског важно да истражи психологију злочинца, мотиве за кривично дело, а не разоткривање злочина, што је главно у детективској литератури".

Јасмина Ахметагић, књижевна критичарка и ауторка Књиге о Достојевском каже да је писац „добро измешао жанрове у свом опусу".

„По коришћењу популарних жанрова и трансформацији трилера у метафизички роман, он је модеран и данас", додаје Ахметагић.

Ко је Фјодор Михајлович Достојевски

2. Писац-психолог

„Називају ме психологом", приметио је Достојевски у једном запису.

„Није тачно, ја сам само реалиста у највишем смислу, односно, приказујем сву дубину људске душе".

Достојевски нас је, потврђује Ахметагић, управо упознао са дубинама људске психе.

„Упознао нас је са човековим парадоксима, са тиме колико је човеку немогуће да упозна и самога себе, а камоли друго људско биће у потпуности, па ма колико времена и животне енергије утрошио у тај процес", каже Ахметагић.

„Суочио нас је са огромним просторима несвесног и ирационалног које владају нашим понашањем, заправо, са оним простором на ком ће израсти читава психолошка наука.

„Он нам је уистину показао, како би рекао Мићка Карамазов (лик из дела Браћа Карамазови), колико је човек безобалан, проблематично широк и да га треба сузити".

Ахметагић каже да је Достојевски писао „о психолошким ступицама у које човек упада, у којима проводи свој кратковиди живот и не може уистину да воли ближњег свог".

„Писао је о слободи и обиљу начина на које је човек изневерава: о пороцима, страстима, злочинима, сујетама, инфериорностима и сталној човековој потреби да буде важан", додаје књижевна критичарка.

3. Приватни живот - затвореник, коцкар, дужник

Писање, активизам, затвор, војна служба, коцкање, дугови - све је ово било и део приватног живота Достојевског.

Убрзо након објављивања приповетке Беле ноћи 1849. године, Достојевски је ухапшен и провео је осам месеци у притвору.

Био је осуђен на смрт јер је наводно радио и објављивао чланке против религије и руске власти.

Ипак, смртна казна је преиначена на четири године тешког рада у Сибиру.

У том периоду је доживљавао све више епилептичних напада. Када је пуштен из затвора, провео је пет година као поручник у данашњем Казахстану.

Овај период се сматра прекретницом у његовом животу - тада је Достојевски напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима.

Постао је убеђени хришћанин и велики противник филозофије нихилизма. У то време је упознао и Марију Дмитријевну Исајеву, удовицу пријатеља из Сибира, са којом се касније венчао.

„Његове професионалне активности биле су разнолике - белетристика, критика, новинарство, уређивање, издавање часописа.

„Достојевски је био професионални писац у сваком смислу те речи. Његова списатељска активност не обухвата само књижевна дела, већ и рад са масовним медијима, друштвено и добротворно ангажовање", каже Јаковљевић Радуновић.

Достојевски је 1860. са братом Михаилом Михајловичем издавао часопис Време, један од најпопуларнијих часописа у то доба, са импресивних четири хиљаде претплатника.

Часопис је промовисао „руску идеју" која ће објединити културна достигнућа руског народа и европског просветитељства, што је привукло непристрасне читаоце различитих убеђења, каже Јаковљевић Радуновић.

„Може се чак рећи да је Достојевски створио нови уметнички модел света, у коме су многе главне тачке старе уметничке форме претрпеле радикалну трансформацију".

„Достојевски је најистакнутији представник онтолошке, рефлексивне поетике, која за разлику од традиционалне, дескриптивне поетике, оставља лик у одређеном смислу слободним у његовом односу са текстом, који га описује", каже она.

Када му је четири године касније умрла супруга, а потим и брат, Достојевски пада у депресију, почиње да се коцка и задужује.

Управо је напознатије дело Злочин и казна написао у изузетно кратком року да би исплатио коцкарске дугове. Како га је издавач уцењивао да објави још једну књигу, написао је и Коцкара.

4. Да ли је предвидео Октобарску револуцију?

Зли дуси су, каже Јаковљевић Радуновић, роман о опседнутости идејом која човека одваја од стварног живота.

Неки сматрају да је овим делом Достојевски предвидео Октобарску револуцију и промену политичког режима у Русију из царевине у комунизам.

У роману који је изашао четири деценије пре Октобарске револуције, Достојевски социјалистичку револуцију објашњава душевном агонијом.

Он њено стварање дочарава кроз две генерације ликова, а порекло револуције види у индивидуализму - отпадништву од моралних и религиозних начела, одбацивању духовног.

Писац приказује оца који покушава да прикрије сопствену неспособност приказујући себе значајнијим, као и његовог сина. који још више хрли за доказивањем.

„После Октобарске револуције, Зли дуси су постали роман чија је интерпретација зависила од политичких ставова читаоца и од тога на којој страни совјетске границе се он налазио", каже Јаковљевић Радуновић.

Главни противник романа био је Максим Горки - осудио га је „као реакционаран и друштвено штетан и тако створио совјетску традицију његове перцепције", каже она.

„Са друге стране, симболистичка критика и егзистенцијалисти прогласили су Зле духе пророчанском књигом. (Филозоф Николај) Берђајев је 1918. године писао како је Достојевски предвидео да нихилизам, делујући на руском хришћанском простору, не може, а да не буде демонски".

После 20. века са свим ратовима, револуцијама, ауторитарним и тоталитарним режимима и демократијама, култом вођа, кршењем личних слобода, масовним репресијама, роман Зли дуси открива се у новом светлу.

„Ово није роман-памфлет - иако је тако замишљен, а елементи памфлета и пародије у њему присутни, већ роман трагедија, пророчански роман који има универзалан значај", каже Јаковљевић Радуновић.

5. Да ли можемо да упознамо Русију из романа Достојевског

Достојевски се у романима бави обичним човеком и његовом судбином, а једна од централних тема његовог стваралаштва је тема слободе и самовоље", каже Јаковљевић Радуновић.

Свеприсутна је и тема „зла и злочина", као и јунаци „који налазе свој пут ка Богу и они који се од њега удаљавају".

Јунаци су обични људи који живе у граду и у његовим романима се огледа „стварност Русије 19. века, али и наша стварност".

„У којем год граду да живимо, свуда постоје сиромашни људи који једва састављају крај с крајем.

„Сви ми доживљавамо исте духовне, психолошке, социјалне, свакодневне тешкоће о којима је писао руски аутор и у том смислу романи Достојевског су текстови којима се можемо и морамо враћати у потрази за суштинским питањима људског постојања и нису везани само за Русију, већ су блиски читаоцима широм света", каже Јаковљевић Радуновић.

Међутим, Јасмина Ахметагић не мисли да су дела Достојевског реалистична слика Русије већ „тек пишчева слика и доживљај Русије".

„Када пише о малом руском човеку, Достојевски реалистично приказује његову беду, патњу, униженост, али то није главно код њега", каже Ахметагић.

Достојевски је „пре свега био осетљив на идејна кретања свог доба и то је користио у својим делима да путем њих прикаже универзална питања и бројност човекових умних заблуда."

Ахметагић сматра да је и сам писац „имао једну илузију - пре свега је Русију идеализирао".

„И када је критикује, он то чини у име идеје Русије која је код њега била иделизована, чак помало и сладуњава, православна мајчица Русија", закључује она.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]