Русија и Србија: Писац и политичар Едуард Лимонов - у потрази за олујом

Скоро незапажено, у Русији је прошле недеље, 17. марта, преминуо писац, песник и политичар Едуард Лимонов.

Имао је 77 година.

Био је познат, дубоко заљубљен у самог себе и неуморан противник како опозиције, тако и актуелне власти, све до анексије Крима.

Последње године живота Лимонов није провео протестујући по трговима, већ гостујући у ток-шоу емисијама на руским државним каналима. Али, ни до последњег дана није издао сопствене принципе.

За време ратова у бившој Југославији 1990-тих, Лимонов је често боравио на територијама под контролом војске Републике Српске у Босни и јединица тадашње Републике Српске Крајине у Хрватској.

Са ратним председником РС Радованом Караџићем, Лимонов је 1992. посетио српске положаје током опсаде Сарајева. У једном од кадрова из ББЦ документарца, види се како Лимонов из снајпера испаљује рафале на Сарајево са положаја под контролом војске РС .

Снимак је изазвао међународну пажњу, а Лимонов је касније тврдио да је намештен у монтажи.

Осим са Караџићем, Лимонов је у то доба остварио пријатељске контакте са вођом паравојних јединица под командом Драгана Васиљковића, познатијег као капетан Драган.

И Караџић и Васиљковић касније су осуђени за ратне злочине.

Ове и друге контакте Лимонов сам помиње у колумни "Лимонком на Хрвате" из 1995. године, написаној поводом акције „Олуја". Лимонка је руски сленг за ручну бомбу, док је презиме које Лимонов користи псеудоним.

У тој колумни, Лимонов пише да „постоје зли народи, а Хрвати су једни од њих" и присећа се како је за свој рођендан 1993. године код села Кашић у околини Задра пуцао из хаубице руске производње.

„Великан је у затвору био измучен"

Средином лета 2002. године, добио сам позив из дневног листа Комерсант, за који сам тада радио, из Саратова.

„Тамо код вас суде Лимонову", рекао је регионални уредник.

„Не знам ко је међу нама фан Лимонова, али задатак је једноставан: треба да се иде на свако рочиште и да се пише извештај".

И тако сам провео наредну годину.

Одлазак на рочиште био је као одлазак у позориште, са том разликом што је радња није била увежбана и предвидива.

Федерална служба безбедности (ФСБ) оптуживала је Лимонова и још неколицину његових колега из Националбољшевичке партије - до данас, ова партија је у Русији на списку ектремистичких покрета , па је самим тим забрањена - за набавку оружја и планирање државног удара на северу Казахстана.

Оптужени су упорно тврдили да су само хтели да проведу зиму на Алтају, па су, ето, зато купили оружје.

Дрски, самозаљубљени оптуженик Савенко, што је право презиме Лимонова, поредио се са Николајем Чернишевским и говорио, на пример, да ће о „правим размерама његовог лика и дела сведочити историја".

Инсистирао је често да га амерички магазин Тајм сматра „највећим живим руским песником и писцем".

Један од сведока који је, како се испоставило, исказ дао сарадницима руске тајне службе ФСБ ноћу на неком гробљу, искористио је благонаклоност судије да се одрекне дате изјаве.

Други сведок је, на питање зашто није био на прошлом рочишту које је судија поставио уз дозу згађености, поносно одговорио: „Био сам у Прагу, поштовани судија! Гађао сам генералног секретара (НАТО) Џорџа Робертсона парадајзом!"

Током судског процеса, Лимонов је дане проводио у Казнено-поправној јединици 1 - главном затвору у Саратову, где је делио ћелију са бившим министром културе Саратовске области.

„Колико је тај човек образован!", описивао ми га је Лимонов.

Баш у том затвору, Лимонов је написао познату песму која се завршава стиховима: „Великан је у затвору био измучен и после смрти детаљно проучен".

То је пример у којем аутора и лирски субјекат деле суштинске разлике. На моје питање не прибојава ли се да ће се његова песма испоставити пророчком, песник је кратко одговорио: „Нећу ја то дочекати".

Он и његова екипа националбољшевика ослобођени су по свим тачкама оптужнице, осим набавке оружја.

Убрзо је изашао из затвора и са адвокатом пошао на купање у Волги. Управник колоније, врсте затвора у Русији у удаљеном делу земље, далеко од насељених места, на моје питање о понашању затвореника Савенка је одговорио: „Нећемо плакати за њим".

Негде на половини судског процеса, Лимонову је изашла књига У заточеништву међу мртвацима. Купио сам је и замолио га за аутограм.

Лимонов ми је написао: „Андреј, никада немојте да идете у затвор".

„Потребна нам је друга Русија!"

Стати у редове опозиције почетком 2000-тих у Русији је био својеврстан подвиг - чуле су се отприлике исте пароле против Владимира Путина као и сад, али није било толико демонстраната. Митинг на коме се окупи 500 људи сматрао се успешним.

Демократе Уједињеног грађанског фронта су 2005. године започелe протестне шетње на којима су учествовали и левичари и десничари. Међутим, све се закувало када су се прикључили националбољшевици Лимонова.

Тих година, они су били једини заиста прогоњени опозиционари. Слали су их у затвор за покушај преузимања кабинета председника и Министарства здравља. Нападали су их навијачи блиски са прокремљевским покретима.

А они су били све беснији.

Слоган „Потребна нам је друга Русија" био је све гласнији на протестима. Након што је Националбољшевичка партија забрањена, Лимонов је променио назив партије у Друга Русија.

Он би једва дочекао да стане на чело свих тих протестних шетњи на којима је учествовало четири до пет хиљада грађана - невероватно велик број за то време.

У томе га је спречавала виша сила. По правилу, полиција га је притварала сваког јутра на дан протеста.

Ти наступи су имали ефекат природне катастрофе: настајао је прави хаос, маса је јуришала на кордон полиције, која је одговарала пендрецима и хапшењима.

Демонстранти би пошли на једну страну, а већ следећег минута бежали на другу са упаљеним бакљама, блокирајући саобраћај.

У тој маси, заједно су били потпуно различити људи, ни по чему блиски: Алексеј Наваљни и Сергеј Удаљцов, Виктор Шендерович и Михаил Касјанов, Борис Њемцов и Виктор Анпилов.

Понекад су протестне шетње забрањиване, а демонстранте свеједно нико не би казнио што су били напољу; или су дозвољаване, а њих су свеједно тукли и хапсили.

Демонстрати су понекад заузимали читав Трг Невски у Санкт Петербургу, а понекад стењали под пендрецима у Нижњем Новгороду, који је потом дуго носио надимак Омонск-Сити. ОМОН је посебно одељење руске полиције, слично специјалним јединицама у другим земљама.

Наравно, на протестним шетњама је после неког времена било све мање људи, а поврх свега, разни лидери демонстрација су покушавали да повуку сваки на своју страну и извуку корист ради сопствених интереса.

По изласку из затвора, Лимонов се захвалио свима који су га подржавали и обећао да ће бити толерантнији према онима другачијих политичких ставова.

А заправо, Лимонов није издржао да буде толерантан ни један једини дан.

„Поштовани грађани, ометате пролаз других грађана"

Данас, после неколико година, може се рећи да идеја Лимонова из које је настао покрет Стратегија-31 - који се бори за заштиту слободе окупљања гарантовану чланом 31 Устава Руске Федерације и предвиђа протестна окупљања сваког 31. месецу - практично није имала манa.

Година има седам месеци од 31 дан. Сет руских закона о митинзима, који се мање или више не подударају са Уставом, предвиђа одржавање протестних акција уз претходну дозволу власти.

Питање је да ли ће и овог 31. у месецу изаћи на улицу и искушавати стрпљење власти.

У лето 2009. године, на једном таквом протесту окупило се свега 10 људи, који су сви до једног убрзо похапшени.

За тај протест су новинари могли да чују од националбољшевика на уобичајен начин: да се сретну са активистом овлашћеним да даје информације, те да обојица изваде батерије из телефона.

Тек тада би им активиста шапатом пренео време и место, без других детаља.

На следећи протест је изашло 20 људи, а Лимонов је чак успео да остане на слободи читавих десет минута.

На трећи протест, изашло је 100 људи.

И тако је све почело.

Тријумфални трг у Москви на који је Лимонов обично звао на протесте заграђиван је и ограђиван са свих страна, затваран због реновирања, чак су тамо наводно прођене и некакве ископине од врхунске археолошке важности.

Монотон полицијски рефрен „Поштовани грађани, ометате пролаз других грађана" и онда хапшења, ког за руке ког за ноге и правац марица.

Лимонов, којег су већ ухапсили, позира фотографима кроз решетке полицијског комбија.

У неком тренутку, колеге и ја смо се шалили да нема потребе за извештавањем са следећег протеста - довољно је да узмемо стари текст и променимо датуме - све се до те мере понављало.

Међутим, ипак смо долазили и могли смо да видимо све више људи.

И полицију како хапси случајне пролазнике који су баш тада ишли у Позориште сатире, одмах иза угла.

На протесте су почели да долазе људи који по ставовима нису били ни близу националбољшевицима, политичари и борци за људска права.

Лимонов је због тога пенио и захтевао да се њихова имена не помињу у истој реченици са његовим, истичући да је то његов лични протест.

„Овај протест хоћемо да претворимо у узаврелу лаву народног протеста", рекао је Лимонов у једном коментару за лист Комерсант.

Једном приликом, Лимонов је дошао испред зграде Уставног суда и тамо је наступио, како је сам рекао, „као концертни клавир у гарсоњери".

Формално, захтев му је испуњен: Уставни суд је минимално смекшао Закон о масовним окупљањима.

Током протеста 2011-2012, Лимонов се дефинитивно посвађао са преосталом опозицијом после легендарне дискусије о томе на ком тргу треба да се протестује.

Није он годинама протестовао на Тријумфалном тргу, да се сад договара.

„Памтите ли звуке буги-вугија педесетих на југу"

Из неког разлога, сматра се да је Лимонов издао опозицију тиме што је подржао анексију Крима и војна дејства у Донбасу.

Међутим, то није тако: једноставно, Кремљ је коначно урадио оно на чему су националбољшевици инсистирали све време.

Још у песми „Крим" из 1968. године, Лимонов са презиром каже: „Памтите ли звук буги-вугија, педесетих на југу, када је Крим одједном постао украјински, јер је [Никита] Хрушчов тако рекао, јер је Никитушка тако решио".

Буги-вуги је у СССР доживео експанзију после Другог светског рата и сматрао се симболом младалачког бунта.

Слоган „Севастопољ је Русија" могао се чути на протестима националбољшевика у Москви на самом почетку 2000-тих.

Националбољшевици у Кијеву, Харкову и Доњецку тукли су се с националистима још 2003-2004.

У статуту партије из 1994. године стоји да треба направити руску империју од Владивостока до Гибралтара.

Лимонов уопште није променио своја убеђења, него је власт коју је годинама презирао урадила нешто што се преклопило са његовим интересима.

Тако је он доспео у ток-шоу емисије на каналима са националном фреквенцијом, а његови партијски саборци у ровове око Доњецка и Луганска.

Лимонов у томе није видео ништа необично.

Знало се да је Лимонов тешко болестан, а и сам је прошле године причао како је једва преживео после операције тумора на мозгу. Све ређе је постовао на друштвеним мрежама, где је са бесом и презиром писао како о живима, тако и о мртвима.

Пет дана пре смрти, Лимонов је неочекивано и за њега атипично једноставним и директним језиком написао: „Потписао сам уговор за нову књигу. Књига се зове 'Старац путује' и већ је написана.

„Права је купила издавачка кућа Индивидуум. Дошла су лепа, млада деца, дечко и девојка. Допали су ми се. Уговор је потписан јуче. То би било то."

У писању овог текста помогла је Ана Пушкарска

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]