Васил Тупурковски у Интервјуу петком: „Запад је дозволио рат у Југославији, сада га не дозвољава”

Пре три деценије, Васил Тупурковски био је представник у Председништву СФРЈ са 80 одсто подршке, а Македонија једна од југословенских република, део федерације која је мирно одгледала пад Берлинског зида, а онда утонула у деценијски рат.

„Пре тридесет година, било је извесно да ће Македонија бити самостална - процес стварања националних држава био је у току, распад Југославије био је известан, а ја сам радио само на томе да не буде рата.

За распад Југославије залагале су се тектонске, светске снаге", присећа се у разговору за ББЦ на српском Васил Тупурковски.

Један од југословенских политичких симбола с краја осамдесетих данас је професор у пензији, волонтер на челу Олимпијског комитета Северне Македоније, некадашњи политичар са кратким циклусом на власти и дугим суђењем које је уследило.

Његова земља, има ново име, налази се пред отпочињањем преговора о чланству са Европском унијом, а све чланице НАТО-а ратификовале су одлуку о пријему Северне Македоније у своје друштво.

Рат који није спречен

Осим што је са 80 одсто гласова изабран за македонског члана Председништва СФРЈ, Васила Тупурковског многи ће се сетити по брковима, џемперима, али и мировним мисијама.

На почетку крвавог распада Југославије био је један од ретких који је неуморно путовао од Брисела до Београда, од Београда до југословенских крајева одвојених барикадама и наоружаним групама.

„Запад није искористио сву своју снагу да не дође до рата у Југославији.

Они су се бојали неконтролисаног сукоба, али су знали и да ће рат затворити врата стварању било каквог облика Југославије у будућности."

Са друге стране, ни у Југославији кључни играчи нису бежали од рата, сматра Тупурковски, и као пример наводи врло активне, али готово непримећене преговоре о чланству СФРЈ у тадашњој Европској заједници.

„Ти разговори су нас напајали енергијом да избегнемо рат, али за то нису били заинтересовани неки крупни фактори у Југославији.

Иако су преговори имали потенцијала, нису улазили у ухо наше политике - па тако никад ни на Председништву СФРЈ нисмо реферисали о тим преговорима."

У односу на преговоре који су тада вођени, Тупурковски сматра да се данашњи преговори балканских земаља са Европском унијом воде у потпуно другачијем односу снага.

„Тада је то била значајнија шанса јер је Југославија била геополитички центар Балкана, а сада смо низ малих играча чији преговори дуго трају.

Тада смо разговарали са лидером Европске комисије Жаком Делором, а сада ни наши, а још више ни европски преговарачи, не добацују до тог нивоа."

Ипак, када упореди приступ питању Косова, Тупурковски нема дилему - неке лекције су научене.

„Запад сада не дозвољава рат, то је битна разлика - а рат у Југославији су дозволили.

Много су пажљивији у односу на Косово јер не могу да дозволе себи ратне сукобе."

„Ми се уопште нисмо променили у последњих 30 година"

Од три бурне балканске деценије, Македонија је прву преживела без ратних сукоба - излазак из југословенске федерације био је миран.

Ипак, Тупурковски тврди да је у том времену постављена основа и за данашње проблеме.

„Поделити свој народ од прве године, путем вишепартијских избора - то је злочин.

Ми смо народ поделили на пола и тиме манипулишемо на изборима - слободан народ слободно бира, а народ под притиском бира ону линију која се у неком тренутку наметне."

Тупурковски сматра да је једина шанса малих друштава у интеграцији, а не у сукобима.

„Ми се уопште нисмо променили у последњих 30 година, а и даље говоримо о реформама.

Брине ме што и Европа то прихвата - а ми и даље имамо криминал, економску неразвијеност, одсуство елемената демократског развоја, попут судства и медија."

У другој деценији самосталног развоја, ни Македонија није избегла крваве сукобе приликом побуне локалног албанског становништва.

„Ја сам још 1994. предложио историјски уговор Македонаца и Албанаца који можда тада не би издржао, али би остао као једна велика идеја тог времена.

Ја сам тада представљан са албанским кечетом на глави, прозван сам за издајника националних интереса."

Тупурковски жали што такав договор није успостављен пре сукоба који су на крају окончани Оквирним споразумом у који је, како каже, ушло пуно идеја из његовог предлога - пре свега о образовању на албанском језику.

„За мене је важан продужетак линије националног зближавања, прихватања идеје да је ово мултиетничка држава.

Није требало делити македонски народ и радикализовати албански - а о томе можете разговарати само ако верујете у концепт грађанског друштва."

Дечија античка историја

Васил Тупурковски често је у македонској јавности означаван као један од иницијатора идеје о ревитализацији античке историје, враћању у време Александра и Филипа Македонског.

„Написао сам четири тома историје античке Македоније и четири тома дечије историје, коју смо богато илустровали у стилу Волта Дизнија.

Изгледа да су политичари прочитали само дечије књиге - а оне дају само илустровани поглед на тај свет."

„Тајванска милијарда"

Успешан комунистички омладинац, с неуспехом у мисији заустављања рата која је надрасла многе, Тупурковски се готово пола деценије држао ван страначке политике.

Године 1998. одлучио је да оснује своју странку - Демократску алтернативу (ДА).

„Ја нисам имао личних амбиција у политици већ сам желео да макар мали број људи покренем да доносе другачије одлуке у политици."

Већ на првим изборима, у коалицији са ВМРО-ДПМНЕ, странка Васила Тупурковског успева да смени до тада неприкосновене социјалдемократе - реформисане комунисте.

„Ми смо 1998. године показали да македонско друштво има шансу као грађанско друштво - не можемо се стално борити са македонско-албанским односима, већ морамо отворити питање људских права, правосуђа.

Ми смо једино могли да растемо на решавању економских проблема - и то је било прихваћено од коалиционих партнера."

Тупурковски је понудио јединствени модел економског развоја - званично Скопље признало би независност Тајвана од Кине, а заузврат добило милијарду долара кроз различите развојне пројекте и инвестиције.

„После годину дана, није схваћено да је то једини излаз - да људи прогутају раст ДА, али и да порасте економија - уместо тога су ми судили јер су им требали докази да је и Васил Тупурковски био у криминалу.

Мене нико није могао да осуди, мада је тих осам и по година било значајно време за моју енергију - подела народа, криминал и корупција, отишли су предалеко и није се могао спасавати тај концепт."

Тупурковски је у случају који је познат под именом „Тајванска милијарда" најпре осуђен на три године затвора због злоупотребе средстава, да би у жалбеном процесу био ослобођен.

Ко је Васил Тупурковски?

Васил Тупурковски, данас

Васил Тупурковски себе ће описати као пензионисаног професора - један од најмлађих доктораната међународног права код професорке Смиље Аврамов у Београду каже да је предавао у 60 земаља широм света.

„Сада радим на писању опште историји света и то у наративу, попут романа - желим да направим роман о светском развоју.

Имам проблема са прстима, некад могу да радим, некад не могу - тек када завршим ту књигу, могу да се бавим историјом Македоније."

Политиком се не бави, али прати македонску сцену док остаје у контакту са пријатељима из југословенске ере - Стјепаном Месићем, Богићем Богићевићем.

„Није моје да оцењујем садашњу балканску елиту јер свако време доноси сопствене потенцијале - не треба њима негирати могућност за добра дела.

За Македонију, ми као да не стижемо до нивоа одговорности према држави и то је за мене крајње неприхватљиво."

У Србији, истиче, има више спортских него политичких пријатељстава.

„Да ја трошим енергију да упознајем и оцењујем нове људе и они оцењују и упознају мене - то ми није неопходно."

Управо спорт једна је од великих страсти Васила Тупурковског.

Од самог оснивања Олимпијског комитета Северне Македоније (ОКСМ), што се поклапа са осамостаљивањем државе, он је на челу ове организације.

„Ја сам мало и претерао у Олимпијском комитету - тридесет година сам председник, али ја то радим волонтерски, без примања.

Ми смо релативно лоши у спорту, немамо помоћ државе, па ни ту није много атрактивно - ОКСМ није примио ниједан динар ни од леве ни од десне опције, а постоји три деценије."

Ипак, без размишљања Тупурковски ће рећи да је рад у спорту највеће задовољство које му је донело велика пријатељства широм света.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]