Русија и Украјина: Ученици вилењака - како је организован покрет отпора руској инвазији

Још од првих дана инвазије на Украјину, руска војска се није сусрела само са жестоким отпором регуларних војних снага, већ и са масовним партизанским покретом и и герилским покретом на окупираним територијама.

ББЦ је успео да добије ексклузивни приступ скривеном покрету отпора из Кијевске области.

Рад партизана и отпораша није био узрок који је приморао руску армију, која није постигла никакав успех на овом правцу, да почетком априла изврши „планско прегруписавање" сопствених снага, а у ствари, да се повуче, одустајући од планова заузимања украјинске престонице.

„Трудили смо се да то радимо што је могуће даље од села, да не бисмо угрозили мештане", прича Анатолиј*, бацајући поглед у правцу ретког дрвећа дуж сеоског пута.

„Тамо је остало доста мештана и нисмо желели да их изложимо опасности да они тамо не би организовали суђење".

„Они" о којима Анатолиј говори са нескривеним непријатељством, су руска војска.

Пут по коме се ми крећемо се одваја са једне од већих траса које воде у Кијев.

Одавде до самог Кијева је отприлике двадесет километара, не више.

У марту, када је идеја да се заузме престоница Кијева пропала за неколико дана и када се руска војска одлучила за „план Б", за опкољавање града, на таквим сеоским путевима и у селима у близини Кијева главна је била руска војна техника.

Тачније она би била задужена за то, да није било оних као што је Анатолиј.

Када Анатолиј примети дрво које је све ово време тражио, излази из аутомобила.

Испод њега се налазила прва мина. Под следећим - друга, а мало даље - трећа.

Овај жбун је био нека врста нишана, а сам Анатолиј је седео у рову стотину метара од пута.

А у трави, још од марта па до данас стоји кабл која води од пута до ручно ископане рупе која је дубока отприлике пола човекове висине: овај кабл је коришћен за детонацију ручно рађених експлозивних средстава.

Анатолијев друг је седео на дрвету одмах иза поља, у шумском засаду, са двогледом.

Мушкарци су одржавали везу путем радио станице које су им дали локални ловци.

„Провео сам дан у рову. Прво је прошао конвој од 11 возила технике, нисмо их дирали, јер им не бисмо ништа урадили", каже Анатолиј.

„А сутрадан су прошла два борбена возила пешадије, патролирали су у тој области сваког дана... Друг са двогледом, рекао ми је преко радија да нам долазе „клијенти", па смо тако и урадили".

„Пропустио сам прво возила", сећа се он.

„Када је друго возило дошло у раван са пешадијском мином, залегао сам и направио сам кратак спој акумулатора.

„Три мине су истовремено експлодирале... Сачекао сам пет секунди и искочио из рова и потрчао паралелно са аутопутем".

Док прича о том случају, Анатолиј се смешка али тада му није било до смеха.

Услед експлозије уништено је возило које је ишло друго по реду, а војници из првог возила су се окренули и отворили ватру по Анатолију.

„Али, Богу хвала, нису ме погодили", смеје се он.

Пре почетка рата, Анатолиј је био мали предузетник, становник малог града у Кијевској области.

Од војног искуства имао је само служење војног рока. Али 24. фебруара, „када је све почело", јавио се у војни одсек без икаквог позива.

Тада Анатолија нису примили у војску.

Војни одсеци нису могли да се носе са приливом оних који су желели да ратују, а огроман део добровољаца једноставно су послали кући.

С друге стране, у првим данима великог рата украјинске власти су поделиле хиљаде аутоматских пушака „по поједностављеној процедури" готово свима који су желели да бране своје градове ван структура званичних Оружаних снага.

Анатолиј је такође добио један такав „калашњиков". Заједно са својим друговима организовао је „спонтани" пункт.

Десетине и стотине сличних пунктова тада су се појавиле широм Украјине: мушкарци који нису примљени у војску, са и без оружја, покушавали су тако да заштите своја села и градове од руских војника и ДИГ (диверзантско-извиђачких група).

Анатолиј је провео недељу дана на овом контролном пункту.

Када је постало јасно да је руска офанзива заустављена и да је мало вероватно да ће стићи до Анатолијевих родних места, мушкарци су почели самостално да се крећу ка тадашњој линији фронта.

Тада су се срели са „вилењацима".

„Помогли су нам у оружју и са неким својим знањем", неодређено каже Анатолиј.

Од тренутка тог сусрета његов се живот изменио из корена.

Орке је погрдни назив за војнике руске војске који се боре у Украјини.

Име се још од првих дана инвазије укоренило због агресивности, борбености и склоности према пљачки, коју су руски војници демонстрирали, нарочито у Кијевској области.

Користе га и званичне власти Украјине: 25. фебруара на Фејсбуку страници Копнене војске Украјине појавио се пост о „оркама из Мордора", с времена на време и председник Владимир Зеленски руске војнике назива „оркама".

Вилењаци су антагонисти орки у универзуму писца Џона Толкина.

Назив за војнике украјинске војске, које се чак користи и на руским Телеграм каналима, има погрдну конотацију.

Војска укључена у организовање и подршку снага отпора на територији Украјине назива се и „пиксел вилењаци" (по називу маскирне боје на униформи).

Партизани и герила

Украјинска војна наука до извесног тренутка није обраћала пажњу на организацију и деловање покрета отпора, каже Николај*. Партизанска и герилска борба, све су то били појмови који су код Украјинаца више изазивали асоцијације на време Другог светског рата, препаде ковпачких одреда или скровишта (земунице) бораца Украјинске устаничке армије.

Све се променило 2014. године.

„Тада смо схватили да таквог непријатеља као што је Русија је немогуће победити симетричним методама", каже Николај.

И тада су проукрајински настројенин отпораши из подземља покушавали да организују неку врсту акција на Криму и на територијама Доњецке и Луганске области које нису под контролом Кијева, али, наставља Николај, није било доследности у њиховим акцијама.

Када се линија фронта у Донбасу стабилизовала, руководство Украјине, и политичко и војно, озбиљно се позабавило овим питањем.

Најпре се то одвијало полуформално, а у лето прошле године - још пре него што је рат почео - Врховна Рада је усвојила закон о националном отпору.

У овом закону, одговорност за организовање партизанске борбе у Украјини додељена је Снагама за специјалне операције, посебном роду војске, створеном у саставу Оружаних снага Украјине по западним обрасцима 2016.

Управо за „партизанске" задатке повећана је бројност Снага специјалних операција на хиљаду људи, а у августу прошле године ССпО су на свом Фејсбук профилу известиле о почетку обуке нових украјинских партизана.

У реалности, у украјинским органима за спровођење закона, у „партизанске редове" су укључене и друге агенције за спровођење закона - Служба безбедности Украјине, обавештајци и „обични" војници.

Николај, који је пристао да разговара са нама, високи је официр једне од украјинских специјалних служби, чија је одговорност организовање и подршка покрета отпора на украјинским територијама.

Покрет отпора, каже он, састављен је из три дела.

Први део чини стварна герилска борба.

То је када се они који су до јуче били цивили хватају за оружје и одлазе „у шуму", вршећи одатле препаде, саботаже или нападе.

Анатолиј и његов саборац, који су дигли у ваздух борбено возило пешадије код Кијева, у том смислу су класични партизани.

Други део је герила.

Савремени отпораши из подземља настављају да живе у свом родном граду и селу након што тамо уђу руске трупе.

Можда чак и уђу у органе окупационе власти.

Али у исто време дају украјинској војсци драгоцене информације о томе шта се дешава , саботирају рад „нове владе", а такође организују војне акције у родним местима.

Низ покушаја атентата на званичнике окупационих управа у области Харкова, Херсона и Запорожја дело је локалних подземних бораца, јасно истиче Николај.

Трећа компонента покрета отпора су помоћне снаге.

Ови људи саосећају са Украјином, али не узимају у руке оружје: помажу партизанима и герилцима новцем, храном, одећом, склоништем, ко како може.

„Има много неустрашивих људи. Али наш задатак није да искористимо њихову неустрашивост, да ти људи могу да стварају легенде и конспиративно да искористе своје способности у интересу покрета отпора, Оружаних снага Украјине и безбедности [државе] у целини", каже Николај.

Како се постаје партизан

Део садашњих партизана и герилаца били су обучени и пре руске инвазије, каже Николај.

Када је Русија напала Украјину, они су већ били спремни за дејства, а управо су они сада најактивнији, признаје наш саговорник.

„Али има и људи који немају [такво] искуство. Ми им достављамо и оружје и експлозив кроз одређене процедуре...

„Монтирамо специјалне видео снимке са инструкцијама из којих људи директно на локацији уче да праве заседе или диверзије тако да себе не повреде, већ да нанесу максималну штету непријатељу. Сви уче у ходу, и војска и [чланови] покрета отпора", каже Николај.

Према његовим речима, „систематски рад" на организовању партизанског покрета и гериле наставља рад и сада, пре свега на вероватним правцима могућег новог напада Русије.

„Тренутно су сви напори концентрисани на левој обали Украјине али осим тога, ту су још и Кијевска, Житомирска, Одеска и Николајевска област", прича Николај.

Како „вилењаци" проналазе такве партизане и герилце?

Пре свега, каже официр, функционишу личне везе.

Управо на овај начин су пронашли Анатолија, каже Николај:

„Наши момци су отишли на линију фронта, почели да разговарају са рођацима, познаницима, познаницима познаника, и тако су нашли људе.

„Анатолиј нам је одмах рекао: да, момци, ја добро познајем овај крај, имам колеге које су исто заинтересоване, спремни смо да се бранимо од Москаља, али немамо чиме".

За кратко време, „вилењаци" су обучили Анатолија и његове познанике, помогли им да организују прву заседу и баш о њој је причао одмах са лица места.

„Услед тога је уништен руско борбено возило пешадије БМП-2 са посадом. После експлозије, они (партизани - ББЦ) су се, познавајући то подручје, повукли код нас (у позадину), а након њиховог одмора смо почели да припреми следећу акцију", прича Николај.

Каже: многи његови другови, професионални војници, хтели би да сами поставе заседе и униште непријатеља.

Али у једном тренутку „вилењаци" су схватили да би њихови напори били ефикаснији ако би се концентрисали на припрему људи попут Анатолија: онда неће бити једна таква заседа, већ десетине.

Осим тога, каже Никола, свака од партизанских ћелија након обуке постаје прилично аутономна јединица: на пример, такви партизани могу да траже друге Украјинце који су спремни да се боре у позадини окупатора.

„Комуникација [са партизанским одредима на окупираним територијама] је некад стабилна, некад у прекиду, али постоји.

„Ми пре свега радимо не да би се упутства јасно спровела, на пример „урадите одређену ствар на одређеном месту, дајемо им задатак, а они сами одређују када и како ће [то] да изврше.

„Или сами процене прозор могућности, када је најбоље да изврше задатак који им ми чак нисмо ни задали", каже Николај

Официр одлучно одбија да наведе број партизана и герилаца који тренутно делују на окупираним територијама и који се спремају „за сваки случај" у другим деловима земље.

Уосталом, чак и украјински закон основне информације о покрету отпора сврстава у државну тајну.

Међутим, њен обим не треба потцењивати.

„Покрет отпора је један од главних, уз ХИМАРС и Оружане снаге, метода борбе против непријатеља управо на окупираним територијама.

„Тамо где ХИМАРС не може да стигне, где не може да прођу групе обавештајаца или специјалаца, тамо раде наши герилци и партизани", наглашава Николај.

Са секиром и чекићем

Стамбени комплекс на само неколико километара од кијевског кружног пута.

Типичне вишеспратнице новије градње.

Заједно са Александром*, становником овог комплекса, спуштамо се у пространи подрум испод једног од њих.

У првим данима великог рата овај подрум се претворио у склониште за оне који нису успели да напусте град.

Почетком марта, када су руске гранате пуцале веома близу, овде је истовремено било око три стотине људи, међу њима и деца.

Мушкарци који су ту становали организовали су неколико пунктова на улазима у овај комплекс и стајали на њима на смену „са секирама и чекићима", каже Александар.

Управо је он тајним редом предводио импровизовани одред самоодбране властитог микроокруга.

„Тек касније сам схватио колико смо били самоуверени. Али ми смо већ тада схватали да ћемо уложити максимум, а ништа се неће десити. Заиста смо били спремни на све", сећа се он.

Једног дана до контролног пункта пришли су људи у војним униформама.

Тражили су команданта.

„Вилењаци" су проценили стратешку позицију стамбеног комплекса и расположење његових бранилаца и понудили Александру да помогне у „специјалној опреми и обуци".

После консултација са колегама, пристао је.

До тада су скоро све жене и деца изведени из подрума у безбедније украјинске регионе, а тамница је претворена у прави штаб.

По савету „вилењака", овде су ставили буре од два кубика воде за пиће, купили намирнице за пар стотина људи, опремили апотеку, срећом, један од припадника одреда самоодбране испоставило се да је лекар.

Кровови високих зграда претворени су у осматрачнице, у шуми поред комплекса зграда инсталирана су скривена митраљеска гнезда.

За складиштење оружја одредили су посебну просторију у подруму.

„Добили смо задатак да, у случају приближавања непријатеља, извршимо масовни напад на њега средствима која су нам дали момци, а средства су била једноставно одлична.

„После напада да се групишемо и повучемо према Кијеву за даља упутства и како би добили ново оружје. Како рече један од вилењака, 'ваш задатак је да заузмете положаје, зезнете све што можете и врло брзо побегнете'. Спремали смо се за то. Момци су нас научили", каже Александар.

Тада, у марту, Руси нису ни стигли до стамбеног комплекса Александра. Али штаб у подруму наставља да функционише, осим што су „вилењаци" из њега изнели оружје.

До данас, Александар и његове колеге стално унапређују тактичку обуку на бази једне од војних јединица које се налазе у близини.

„Сматрам да се само будала у нашем времену не спрема за нову инвазију. Ја се највише бојим, часна реч, то ми је ноћна мора, да ће се 24. фебруар поновити, а ми смо се опустили и моја група није спремна", прича Александар.

Због тога, упркос чињеници да сада овај стамбени комплекс одаје утисак апсолутно мирног места у коме ништа не подсећа на рат, Александар с времена на време спроводи изненадне „вежбе" за тим.

Снабдевање храном, водом и лековима за неколико стотина људи у подруму се редовно ажурира.

У употребном стању се одржавају и ватрени положаји у шуми.

„Нико ништа није разумео, јер схватамо да рат није завршен", каже Александар.

'Спреман да се вратим'

Крајем марта руско Министарство одбране саопштило је да спроводи „планско прегруписавање снага после остварених циљева на кијевском правцу".

Украјински и западни стручњаци су као прави разлог за повлачење Руса назвали тешке губитке које су претрпели, рачунајући и акције локалних партизана.

За Анатолија су времена партизанства, када је морао да спава са гранатом у руци, да не би жив пао у руке непријатеља, прошлост.

Човек је потписао уговор са редовним оружаним снагама Украјине, разговарамо са њим током планиране ротације.

Ако Руси поново покушају да нападну Кијев, каже Анатолиј, спреман је да се врати у своја родна места и поново постане партизан.

„Што нас буде више, брже ћемо то завршити. Један ауто сам дигао у ваздух тамо, други негде другде: они (Руси - ББЦ) не би требало да се осећају безбедно нигде на овој земљи: ни у једном селу, ни у једном граду. Зато су нам такви људи потребни", објашњава он.

Зар му није страшно?

„То је страшно, - одговара Анатолиј. Сваки психички здрав човек се уплаши када пуцају на њега, када по њему падају мине.

„Али још више се бојим да ће моја деца бити поробљена, да неће имати слободу. Тога се све време плашим".

*Имена саговорника су измењена због њихове безбедности.

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]