Мајчинство: Непоколебљива стигма мајки које напусте децу

Кад жена да отказ на послу који јој се не допада, напусти град који више не одговара њеним потребама или оконча везу са неким у кога више није заљубљена - западно друштво је последњих деценија почело да подржава ту врсту оснажујућих одлука.

Али шта ако је одлука коју она донесе да остави своју децу?

Упркос великим корацима напред у родној равноправности, мајке које донесу тешку одлуку да живе одвојено од деце често су све само не слављене.

„Чак и ако су обоје родитеља сјајни у одгајању веселе, здраве деце, уколико она не живе са мајком, жене ће и даље бити анатемисане", каже Мелиса, која живи на сат и по вожње од њено двоје деце и администрира онлајн групу за подршку женама у сличним ситуацијама.

„О тим мајкама се говори као да са њима нешто није у реду, као да је нешто дубоко у њиховој сржи поремећено."

Скорашњи Нетфликсов филм Изгубљена ћерка бацио је ново светло на ту врсту реакције према мајкама које не живе са њиховом децом.

У филму, заснованом на истоименом роману Елене Феранте, глумица Оливија Колман тумачи улогу мајке која оставља своју децу са мужем на три године да би остварила циљеве у пословној каријери.

И она сама и други њену одлуку доживљавају као себичну, што је у великом контрасту са оцем у филму који такође оставља децу (у тумачењу Еда Хариса), наизглед без много осуде.

Иако су у стварном животу родитељи оба рода напуштали децу вековима, постоје анегдотални докази који указују на то је број мајки које остављају децу тренутно у порасту.

Мелиса каже да се број чланица онлајн групе за подршку коју администрира броји у стотинама и да је у сталном порасту.

А терапеуткиње као што је Рене Синг, портпаролка Британског савета за психотерапију (УКЦП), кажу да примећују „благу промену" и да више мајки одлучује да се одрекне родитељства у истој кући.

Погледајте и овај видео о постпорођајној депресији:

Подаци из Велике Британије и Америке такође сугеришу да постоји пораст процента домаћинстава са самохраним очевима, мада се ту не прави разлика у односу на породице у којима деца и даље проводе велики део времена са мајкама - или не - или на који начин је дошло до одлуке о таквом начину старања о деци.

Какве год да су тачне цифре, проблем жена - пре него мушкараца - које напуштају породично гнездо и даље изазива велику расправу у западним културама.

На пример, једна од тензија у филму Изгубљена ћерка (наговештена у самом наслову) јесте питање: да ли је „изгубљена" ћерка коју је оставила мајка, или пак, мајка која оставља ћерку - потцртавши тако чињеницу да и даље постоји дубока емоционална реакција на ову врсту поступака.

На много начина то може да делује изненађујуће, имајући у виду огроман талас друштвене и медијске подршке родној равноправности у другим аспектима друштва.

„Спојене породице, истополни родитељи - све смо то прихватили у много већој мери него запослене мајке које су родитељи на даљину", каже Том Бјукенен, професор социологије на Универзитету Маунт Ројал у Клагарију, у Канади.

„Ту култура заостаје", додаје он.

И, кажу експерти, то се вероватно у скорије време неће променити.

Разлози за одлазак од куће

Академици и терапеути који прате „благу промену" у већем броју мајки које се одлучују да живе одвојено од деце кажу да постоји широк спектар разлога зашто се то дешава.

Неке одлазе да би прихватиле нови посао, задужења или да би студирале у другим градовима, док су и даље у вези са оцем њихове деце или после разлаза са њим.

„Времена су се довољно променила да се жене осете слободнијим и да имају право да граде каријеру или следе властита интересовања", каже Синг, „чак и ако то значи живот далеко од породичног дома."

Друге жене одлучују да је боље да њихова деца живе са њиховим оцем после раскида из практичних или финансијских разлога.

„Деца су живела у лепој кући на фарми на селу и ишла су у добре школе, са вољеним пријатељима", каже Мелиса.

„Нисам знала како ћу приуштити кућу за њих."

Оставивши децу са њиховим оцем, успела је да опорави своју каријеру као слободњак у медијима и да се пресели у јефтинију четврт ближу властитој широј породици.

„Била сам и прилично исцрпљена оним што се дешавало у браку и требало ми је времена да се опоравим."

Даље на спектру избора налазе се мајке које напусте дом због другачијег начина живота или нове везе.

„Осећала сам се заточено, потпуно заточено у тој ситуацији", каже Кејти, наставница која је оставила петоро деце са њиховим оцем 2018. године и преселила се у други крај Европе.

„Удала сам се у 22. години, прво дете сам добила са 25, а онда је само било 'бум бум бум' - дете за дететом, за дететом. И иако су она била оно што сам желела у то време, имала сам осећај да никад ништа нисам урадила само за себе."

На самом крају спектра избора су мајке које су побегле из токсичних веза.

За ову групу, остављање деце за собом могло би да буде нека врста последњег прибежишта у жељи да превазиђу озбиљне проблеме са менталним здрављем и наставе даље са животом.

Такав је случај са Натали из Аустралије, која је постала тешко депресивна док је живела у иностранству са бившим мужем.

Она каже да динамика између њих двоје није била здрава, али да се он сјајно старао о деци, тако да се она на крају преселила назад у своју родну земљу без њих.

„Моја деца су имала оца и ширу породицу која их воли, рутину и дом. Одлазак је био једини начин да спасем себе", каже она.

„Једном кад дотакнете дно, морате да постанете креативни."

Синг верује да често указивање на важност менталног здравља утиче на одлуку мајки да напусте породично гнездо, за разлику од претходних генерација, када су се жене често осећале да морају да истрпе постојеће стање ствари у домаћинству.

На пример, актуелне књиге о самопомоћи и подкасти о раставама или бригу о себи могу да пруже утеху и валидацију женама које су донеле тешку одлуку да живе раздвојено од деце.

Међутим, Синг упозорава да део ове литературе постоји само због непролазних стереотипа о мајчинству и она се брине да неке жене можда осећају да морају да користе дискурс о менталном здрављу како би „оправдале или легитимисале своје изборе".

„Да је друштво равноправније и више фер, онда оне можда не би морале толико да се ослањају на литературу да би биле у миру са одлукама које су морале да донесу. Трудим се да помогнем женама да постану снажније и верније својим изборима и да мисле; 'ох, па добро, друштво може да прича 'шта хоће', али ја у овом тренутку желим да радим ово'", тврди она.

„Понекад је ова опција једина која им је на располагању… тако да је корисно дати им дозволу да оду и да осећају да је то у реду."

Можда ће вас занимати и овај видео о породичном насиљу:

Непрестана стигма

Слобода да се оде није довела до слободе од осуде.

Жене - посебно на Западу - и даље се суочавају са негативним реакцијама пријатеља, породице и ширег друштва због неконвенционалне одлуке да живе одвојено од деце, какви год разлози да стоје иза тога.

„Честа тема у нашој онлајн групи је колико су жене биле изненађене скученошћу онога што друштво и даље очекује од њих", каже Мелиса.

Она каже да су чак и чланице које живе одвојено од њихове деце да би следиле каријеру у војсци или због постдипломских студија делиле искуства да су биле „анатемисане" због њихових избора.

Нови познаници често питају чланице: „Како то мислите ваша деца не живе са вама? Каква то мајка не жели да буде са властитом децом?'", каже она.

„Као да је то проста одлука коју само мајка може да донесе. Као да очеви немају никаквог увида, утицаја или одговорности."

Према Синг, то је углавном због тога што се дискурс и очекивања од мајчинства нису мењали истим ритмом као напредак жена у другим областима.

Другим речима, од жена се и даље очекује да играју улогу старатељке, какве год да су спољашње околности.

„Још увек постоји стигма у вези са женом која напушта њене дужности и одговорности", каже она.

„То има много везе с историјом, културолошким идејама и родним улогама."

Она истиче да је овај наратив посебно чест у западњачким индивидуалистичким друштвима, за разлику од колективнијих друштава.

„На Филипинима или у Индији, прилично је уобичајено да жене оду да зарађују новац у другу земљу и шаљу га кући док се о деци стара шира породица или деда и бака."

За жене у западњачким културама које напусте породично гнездо да би следиле одређени начин живота или нову везу, стигма је често акутнија него за оне који оду из практичних или пословних разлога.

Кејти каже да многи њени рођаци нису причали са њом месецима, иако је одлука да њена деца остану у породичном дому уместо да пођу с њом била донета, каже она, заједнички са њиховим оцем.

„Мушкарац може то да уради, да нема никаквог контакта са својим дететом и то је прихватљиво", каже Кејти.

„Али ако то уради жена - а ја и даље имам контакт са мојом децом - људи заиста мисле да сам лоша мајка, да сам их напустила. Ја сам мислила да чиним оно што је најбоље за њих", каже она, додајући да је којим случајем остала, њена исцрпљеност и незадовољство би само ескалирали.

„У то време нисам била свесна свих последица, све те осуде коју ћу добити."

Четири године после одласка, Кејти каже да је неки њени пријатељи и чланови породице и даље сматрају „лошом мајком", и за све проблеме са којима се сусрећу њена деца криве њену одлуку да оде.

Дељење њене приче са новим пријатељима није помогло да јој олакша муку: неколико људи са којима се зближила удаљило се од ње кад је сазнало за њену прошлост, тако да сада генерално избегава да прича о својој деци.

„Тешко је, зато што сваког дана кад помислим: 'Да, за ово је била потребна велика храброст', неко ће нешто прокоментарисати, и ви ћете се вратите на то да мислите да сте најгора особа на свету."

Мелиса каже да жене које признају да је породично насиље било фактор у одлуци да оду - чак и ако верују да њихов бивши партнер неће повредити децу - наилазе на „можда најсуровију" осуду других људи.

„У породичном насиљу, жене се једва извуку живе, а камоли са нетакнутим менталним здрављем", каже она.

Ипак, ову групу мајки ће и незнанци и људи које познају често питати: „Како си могла?" или „Да ли се деца слажу с тим?"

„Врло ретко људи питају: 'Како си ти?' или 'Да ли си добро?'", каже Мелиса.

Ставови према очинству доприносе терету мајки

Историјски гледано, очеви који напусте породични дом много су прихваћенији и у друштву и у популарној култури од мајки, слаже се Бјукенен.

Он наводи пример песме славног америчког музичара Бруса Спрингстина „Hungry Heart", која почиње стиховима: „Имам жену и децу у Балтимору, Џек, изашао сам да се провозам и никад се више нисам вратио."

За део овог прихватања заслужан је стереотип који у друштву важи за мушкарца баш као и за жену: очеви се традиционално доживљавају као мање способни старатељи од мајки.

То такође има везе са вредношћу која се приписује неплаћеном кућном послу као што је старање о деци, за разлику од послова са званичном платом, тврди Бјукенен.

То је и допринело ставу да је прихватљивије да мушкарци напусте дом ако му доприносе финансијски, док се жене доживљавају као да напуштају кућанске дужности.

„Очеви су склони да доживљавају само плаћени посао са тржишта као прави 'посао'. И док се то не промени, мислим да ће постојати велики притисак на женама", тврди он.

„Очеви сами морају да признају, проговоре и оспоре стигму да су они само 'хранитељи', а не нужно и 'родитељи'."

Бјукенен верује да упркос свему томе, данашњи очеви који напусте дом „нису потпуно нестигматизовани" и да „вероватно немају баш сјајну репутацију".

Међутим, он признаје да је то сасвим „другачији степен стигме" од онога за жене које напусте породицу у тој врсти околности.

„Кад се то деси мајкама, то постане крупан проблем и он је изразито родно дефинисан."

Синг додаје да друштвене стигме чак могу да одиграју улогу у томе како деца реагују на одлуку њихове мајке да се иселе из породичног дома.

Она је радила са много одраслих клијената који су присуствовали неверству родитеља док су одрастали и каже да људи обично строже осуђују мајке које оду него очеве и „тешко им је да им опросте, чак и касније у животу".

Погледајте и овај видео о пренаталним часовима за будуће тате:

Присутна на даљину

Натали описује њен однос са децом као „веома близак" и каже да причају више пута недељно, редовно се дописују преко порука и посећују једни друге.

„Квалитетно време које проводимо заједно је магично и нормално. Успевамо да уврстимо и доста забаве, а ту сам и да се изборим са драмама и домаћим задацима."

За разлику од ње, Кејти је установила да јој је тешко да одржава редован контакт са некима од њено петоро деце и има посебно крхак однос са најстаријом ћерком.

А опет, док је пандемија отежала посећивање деце, она каже да је успевала да им пружи ону врсту квалитетно проведеног времена које је тешко постизавала док је жонглирала родитељство са анти-социјалним радним временом.

„Идемо на плажу, излазимо, имамо пикнике у парку… такве ствари", каже Кејти.

„Нисам зажалила због своје одлуке. Урадила сам оно што сам у то време осећала да морам да урадим. Жалим због тога што сам то приредила деци зато што мислим да им је било тешко. Волела бих да једног дана моја деца одрасту и да ме погледају и кажу: 'Моја мама није била срећна, али она то није само трпела. Урадила је нешто по том питању'."

У онлајн групи за подршку, многе жене редовно деле осећање кривице, друштвене изолације и анатемисања, каже Мелиса, зато што је тешко причати са другима о ономе кроз шта пролазе.

„Најчешћа опаска нових чланица наше групе је колико су усамљене биле. Оне кажу да им проналажење наше групе помаже зато што се осећају као да их неко разуме и да нису сатанизоване због њихових животних околности."

Она сматра да шири ставови друштва морају да се промене, да се боље разуме да „жене које оду… воле своју децу једнако као мајке које живе традиционалније животе".

Друштво које ће имати више разумевања?

Да ли ће друштво на крају имати више разумевања за мајке које живе одвојено од њихове деце остаје предмет расправе.

Бјукенен сматра да ће се ствари поправити, али само у одређеним околностима.

„Ако је то послован потез, мислим да ћемо то успети да превазиђемо кад је у питању стигматизација", каже он.

То ће, тврди он, бити нуспојава општег побољшања родне равноправности код куће и на послу - очеви ће све више учествовати у животу у кући, а биће и све више жена на лидерским позицијама.

„Одлазак из породице само зато што су жене желеле нешто другачије у животу - мислим да ће то увек бити стигматизовано."

„Мислим да се ствари неће много променити у будућности", слаже са Мелиса, администраторка онлајн групе за подршку.

Десет година откако се иселила из породичног дома, она каже да је доживела мало напретка у ставовима друштва према мајкама које живе одвојено од њене деце попут ње.

Натали, међутим, има више вере у то да ће жене које напусте дом из разлога који нису пословни доживети да се њихови избори „нормализују" у будућности уз „довољно едукације и свести".

Али да би се то догодило, она каже да и друштво мора да постане отвореније према идеји очева који су једнако способни као старатељи.

Та врста промене, тврди Синг, мора да се деси у складу са ширим, увиђавнијим прихватањем читавог спектра опција отворених за савремене запослене мајке, изван традиционалног модела домаћинства.

„Било да је рађање деце касније у животу, живот без деце уопште, рађање деце а потом препуштање неком другом да буде њихов примарни старатељ, ми жене морамо да урадимо још много тога, само да бисмо боље прихватиле чињеницу да данас постоје избори", тврди она.

„У реду је изабрати нешто малко другачије… али свака од тих одлука долази са ценом."

*Презимена Мелисе, Кејти и Натали нису објављена да би се заштитила њихова и приватност њихових породица

Погледајте и видео о татама који ћеркама праве фризуре:

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]